SELFIJI IZ MUBARAKOVOG EGIPTA: DRAMATIČNO SLETANJE U KAIRO I OTMIČARI IZ TAKSIJA (1. deo)

Sletanje u Kairo je bolno iskustvo.

Boli duša od lepote, bole uši od pritiska. Višesatni mrak ispred prozorčića. Avion je progutan mračnim oblacima. Odjednom ugledaš svetla. Najpre razuđena, onda sve gušća. Pomisliš: gore vatre usred pustinje. Onda počinješ da prigušeno jaučeš od bolova u uvetu. Stotine sićušnih iglica probada ti unutrašnjost slušnog aparata. Istovremeno se diviš svetlima koja postaju sve brojnija i počinju da obrazuju grad u noći. Umočen si u agoniju, opran ekstazom. Skoro pa - near-death experience. A ni nebesa nisu daleko.

Avion se lagano spušta.

Minuti ga dele od ateriranja na aerodrom u Heliopolisu.

Proleće 1992. godine; teško je bilo naslutiti da će to veče postati istorija. A ipak jeste. Mubarak je još uvek čvrsto držao vlast u zemlji; turisti iz celog sveta su bez većeg straha od terorista obilazili Gizu i Luksor; međunarodni mediji su izveštavali da veći divljaci žive u bivšoj Jugoslaviji nego u Africi; sećanje na Nesvrstane imalo je još uvek i upotrebnu vrednost.

Sletanje vraća u stvarnost. Avion se bez drame dočepao staze i počeo da koči.

Malobrojni putnici su aplaudirali pilotu. Prilično mlako, ali forma je zadovoljena.

Magija iz vazduha pretače se u prozu na zemlji. Vučeš kofer dugačkim, zavojitim hodnicima ka izlazu. Promiču metri i metri zidova popločani belim pločicama. Koje su toliko prljave i dotrajale da se teško može pronaći i jedna koja bi opravdala svoj pridev.

Stojiš u redu da bi kupio vizu za dolare.

Onda te procenjuju carinici i policajci.

Nađe se jedan koji mora nešto da te pita.

Kaže na engleskom: Imate li nešto da prijavite, šta vam je u toj torbi?

Samo odeća, odgovaraš spremno.

U redu, govori on ozbiljnog lica, prođite.

Pokazuje rukom pravac.

Ka izlazu.

Kao da ga bez njega ne bi našao.

Možda bi izgubio živce zbog ovakvog dočeka da si turista, ali ja nisam i ne gubim ih. U Egiptu sam na neodređeno.

Lagano izlazim iz aerodromske zgrade.

Moram da nađem prevoz do hotela u kojem me čeka Domaćin.

Prevoz mora da bude taksi, jer ne znam ni reč arapskog: autobus bi me verovatno odveo u Libiju.

Sparno je. Aprilska noć u Africi. Zajedno sa mlakim vazduhom udišem mirise nafte, roštilja, mokraće, peska i znoja. Ili se barem meni čini da je o tome reč.

Ljudi se motaju oko mene. Automobili dolaze, prolaze, odlaze. Već na prvi pogled - krkljanac.

Taksisti pokušavaju da mi otmu torbu i tako nateraju da ih angažujem.

Mister, mister, obraćaju mi se. Kam, mister, gud prajs!

Odmahujem glavom, procenjujem... Koji je najbezopasniji. Teško je proceniti jer postoje samo dva tipa taksista: deljuškasti sa tankim brcima i mršavi sa debelim brcima. Svi su jednako ljubazni i isto toliko neugledni. Kruže kao lešinari. Lešinari koji se smeju plenu. Moram da se odlučim.

Prve noći u središtu arapskog Egipta, pravim prvi korak ka avanturi u pesku, osećam kako mi čudno ludilo nepoznatog uzroka pruža zaštitu; mora da je od promene pritiska.

Odlučujem se nasumice.

Debeli s tankim brcima.

Uzima moju torbu i lagano me gura po leđima u pravcu vozila. Kao da nas ostali taksisti jure. Jesu namršteni, ali odmah traže drugu žrtvu, odustali su od mene. Nema razloga za žurbu.

Dolazimo do prašnjavog pežoa za kojeg je kompliment reći da je raspala krntija. Kraj njega stoji mršavi brkajlo. Brka što nosi kofere kaže nešto mršavom kolegi i ovaj požuri da otvori gepek. Nisam stigao ni da registrujem šta se desilo, a moja torba je već bila zarobljena u gepeku.

Debeli me opet gura u leđa ne bi li me što pre ubacio na zadnje sedište. Mršavko je već za volanom, čeka. Na moje čuđenje, i debeli ulazi u kola i seda pored mršavog. Šta rade ova dvojica? Kidnapuju me?

Šta se dešava?, pitam na engleskom sa zadnjeg sedišta.

Mister, recite gde idemo, kaže debeljko okrenuvši se ka meni.

Zašto ste obojica u kolima?, pitam opet.

Debeljku se pojavljuje izraz čuđenja na licu: On vozi, kaže debeljko.

A šta ti radiš?

Debeljku je laknulo kad sam ga ovo pitao, pa kaže: Mister, ja prevodim, on ne govori engleski, samo arapski, ali dobro vozi.

Objašnjenje je zvučalo razumno, ali moja situacija je i dalje bila čudan. Torba zarobljena u gepeku, ja na zadnjem sedištu taksija u Kairu u 11 sati uveče, sa dvojicom taksista, od kojih jedan vozi, a drugi prevodi. Ne deluje kao najbolji provod na svetu.

Debeljko je čekao da čuje destinaciju.

Ćutao sam par trenutaka. Onda sam odlučio.

Hotel El Salam, kazao sam.

Aaaa, El Saaalam, upteljao se sada i vozač koji je razumeo adresu, pa brže-bolje startovao mašinu, koja se, začudo, odmah odazvala.

El Saaaalam, inšala, kazao je i debeljko, smešeći se, a onda se okrenuo napred i počeo da vozaču daje neke instrukcije na arapskom. Bog sveti zna šta mu je govorio. Možda gde da stane da mogu da me opljačkaju i likvidiraju.

Odlučio sam da budem na oprezu.

Onda sam se nakon pet minuta vožnje, omamljen od puta, opustio i zamalo zadremao.

Iz dremeža me prenuo debeljko koji se opet okrenuo ka meni i tutnuo mi nešto pod nos.

Poskočio sam, zamalo da ga instiktivno zveknem u glavu, a on se odmah malo povuče unazad predosetivši opasnost, pa reče: Mister, sigair, vona smouk?

Nudio me je cigaretom. Lokalnom, očigledno, za koju ću kasnije saznati da se zove Kleopatra i da je skoro svi puše u Egiptu jer je ili jedina domaća marka ili najjeftinija ili oboje. I dolazi u tri varijante - tvrdo pakovanje, meko pakovanje i meko 100s.

Ovo je bilo tvrdo pakovanje i prihvatio sam jednu.

Hvala, rekoh debeljku.

Alhamdilula, kaza debeljko zadovoljno.

Zapali mi cigaretu plastičnim upaljačem, a onda i on i vozač takođe zapališe po jednu.

Ubrzo je ceo auto bio ispunjen dimom arapskih cigareta, koji je kuljao kroz skroz spuštene prozore (ako su uopšte i mogli da se dignu).

Vožnja je protekla u velikom broju ležećih policajaca, sprezi siromaštva i raskoši u građevinama pored puta, musavim klincima koji su trčkali ulicama u pidžamama (?), isprepletenom mirisu mokraće i roštilja, vedrom nebu, ispunjenom zvezdama, koje se nadvijalo nad nama...

Debeli i mršavi brka me nisu kidnapovali. Nakon petnaestak minuta vožnje stigli smo do zgrade hotela. Bio je to moderan hotel u mediteranskom stilu. Ispred njega se vijorilo mnoštvo zastava. Među kojima nije bila ona Jugoslavije. Iako smo nesvrstana braća. Svrstavanje se desilo preko noći, mnogi nisu bili obavešteni o tome.

Platio sam debeljku koliko smo se dogovorili, jer u Kairu taksimetar nije dobar ni za mušterije ni za taksiste, pa se ni ne pali. Verovatno sam platio više nego što je trebalo, ali sam imao osećaj da sam dobro prošao. U dolarima, to nije bila neka suma.

Ispred zgrade me je već čekao Domaćin. Stajao je među ljudima ispred hotela koji su očigledno takođe nekog čekali. Nije me prepoznao, pa sam morao da mu priđem skroz blizu.

Izgrlili smo se i krenuli u hotel.

Jedno, dva pića uz razgovor, pa spavanjac.

Sutra ujutru nas je čekao Kairo - izbliza!

Bilo je već gotovo dva sata posle ponoći (uključujući i vremensku razliku) kad sam se izvalio na francuski krevet u vrlo prijantoj hotelskoj sobi.

Pre nego što sam legao, bacih pogled sa terase, otvarajući klizeća vrata da uđe noćni vazduh.

Mrkli mrak nad osvetljenim bazenom u tirkizu.

Površina vode je bila mirna.

Iz grada je dopirala neodređena buka: muzika ili pneumatička bušilica?

Stari Arapin je usmerio prskalicu ka travnjaku. Prethodno je sa travnjaka uklonio bele stolice i ležaljke.

Prazan bazen.

Nigde ljudi u gradu u kojem diše oko šesnaest miliona duša!

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Dejan Katalina)