DŽONI ŠTULIĆ OBJAVIO ISPOVEST NA KOJU JE ČEKALO 20 MILIONA LJUDI: I Tita i mene uništiste za ovih 40 godina!

Branimir Đoni Štulić, legendarni tvorac "Azre" i jedan od najvećih umetnika na našem jeziku, objavio je na 47 stranica "pravu istinu o Novom talasu osamdesetih":

"Azra je imala pesme, ostali se samo slikahu. Uprkos svim uspesima i Tita i mene uništiše za ovih četrdeset godina."

Iz poštovanja prema Đoniju, objavljujemo njegov tekst onako kako ga je sročio:

"

...

O NOVOM TALASU, ЉUDIMA PISMA I ЉUDIMA MARKE.

... dakako, nekolicina onih kojima je nešto

uspelo, dok je sraćkovića i onda i sada bilo

o–ho–ho. Evo primera, Dušan Vesić (nije zamenik

gradonačelnika Beograda) hitro izda kњigu

o Novom talasu, gde čak i u reklami za њu

koriste moju sardonskim humorom izrečenu o

њemu opasku da je Borges (koju, napravivši se lud,

i u kњigu metne), dakle, ne može bez mene, premda me

uopšte ne gotivi, kao ni moju muziku, te mi

zato prebacuje da sam dozvolio da budem mit

(želeći da se vaљam po govnima da bi mi onda

baš to sa uživaњem pod nos stavio), čime izvrće

pravo staњe stvari jednačeći Rols–Rojs i trabant, jer

prelazi preko razloga za mit (tako stvara prostor

sebi, o nepostojećem pišući, mislim, zacelo bi

tih pedeset dobrih sastava stvorilo isto toliko

pesama, pa bi bio moguć dokumentarac i bez

mene). No živeti se mora, otuda prilagodba.

Tako ispada da sam uspeo zato što sam bio

podoban (kako onda, tako i sada) za razliku

od њega nepodobnog (kako onda, tako i sada),

jer nije moguće da smo isti. Glavni dokaz moje

podobnosti mu je to da sam se zabavљao sa kćerkom

Vladimira Bakarića, pa je vlast tako znala sve

o meni, kao i to da sam levičar, markista, veli:

meni je u jednom intervjuu hiљadu devetsto

osamdesete priznao da je markista. Sad, њega

pamtim od prvog razgovora, početkom osamdeset

treće, pred izlazak Fazana, kad mi dođe u Zagreb

po razgovor. Osamdesete, ako je i postojao,

sigurno mu ništa nisam priznao. Posle toga ga još

jednom, devedeset pete, videh u њegovom stanu,

gde se odmah vojnih enciklopedija primih, pošto

iste u Zagrebu imadoh – to velim zato jer kaže

da sam bio sin oficira JNA, skroz podoban. Tek

možda nešto pobrka iz mojih istupa, kao što je

i za Borgesa, mislim, klasnu borbu sam potezao,

otkako bejah neposredni proizvođač za razliku

od њega, međutim, markista nikad nijesam bio,

ako sam se besprizornoj stoci kao levičar i

pričiњao, jer tamo gde si, tako se i ponašaj

(turneju osamdeset treću mi zapamte po adisas

trenerci, mada beh u maršalskim pantalonama na

štraftu). I takođe ovo: Џonijevi komentari

društvenih i političkih tema izgledali su često

kao da su izašli iz humorističkih serija

Radivoja – Lole Đukića, s tim da je kod Đukića

sve to bar bilo donekle duhovito. Lepo. Pa što je

to kod tebe tako duhovito, osim što si na tuđi

račun poslaњe stekao – po sebi dovoљan razlog

da se pukne od smeha. I zar ne bi bilo dolično

pisati o takvom velikanu (kojem obrišu sve

epizode na video kasetama da dobiju

prostor za druge sadržaje), a ne o bezvezњaku

poput mene? Jer onda je i celokupni Novi talas

promašena tema, što ti nije doprlo do dupeta.

Gde je tu logika? I pošto si za hrvatsko tržište

čak i naslov kњige promenio (i gaće spustio),

nema druge nego zakљučiti da se spremaš tamo

emigrirati (već jesi, poput mnogih Srba pre tebe).

Uostalom, svako malo ih posećuješ, što je i

razlog da nikad ništa o ratu kazao nijesi,

ali zato meni to podmećeš, po istom obrascu

kao što i o drugom sudiš i spletkariš sudeći

po sebi (i po naruџbi, otkako te izvlače na

svetlo dana u te svrhe, pošto si devojka za sve),

ta ko bi za tebe bez tvog lešinareњa ikad znao,

izuzev po sloganu, Imaš li snage Bregoviću,

dakako. Kamenko i Kremenko. Drži se ti samog

sebe, pišući i pevajući o sebi, budući je

Borges pisao crpeći iz sebe, premda ga vid nije

najboљe služio (a ti si slep kod zdravih očiju),

i nije se poredio sa tobom, a kamoli da još

uzneseno misli kako mu je stil boљi od tvoga.

Prethodno beše zasnovano na њegovih par istupa,

jer dođe nekad takvo vreme da lešinari pričaju

sa lešinarima, otkako drugih sagovornika

nema. Međutim, imade on još bisera, ali na

drugim mestima, kad već preuzme način apostola

po znanom pravilu, ako ga već ne možeš pobediti,

a onda mu se pridruži. Kњiževnu karijeru počne

sa onim što je stvarno voleo – Dugmetom – jer kao

nepatvoreni čoban shvati da po gradovima ima

više ovaca nego po selima, i boљe se živi,

da bi onda nastavio sa Magi iz EKV–a,

budući se u њu zaљubi, no pošto od tih stvari

nema leba, a već se spanđao sa Kamenkom, moraše

preći na mene, to jest Novi talas. U polučasovnom

razgovoru za Sputњik (radio) odmah daje na znaњe

da mu je kњiga nameњena deci koja bi htela

nešto izvesno znati, umesto rekla–kazala, jer

izvore je teško naći i nisu pouzdani (što

stoji), međutim, sem za beogradske stvari, on je zadњa

osoba koja će ikom rasvetliti Novi talas,

jer niti išta zna o tome, niti je to њegov ukus,

utoliko to veoma smeta, koliko i њega

smeta što Balašević koristi reč "nas" u svojoj pesmi

Računajte na nas (jer nije pitao њega koji

tako ne misli), ali ga ne smeta (to "nas") kad se on

(Vesić) samoproglašava savešću i delom Novog

talasa, ugrađujuć se i poistovećujuć sa њim

(sa čim veze nema). Daљe, lucidno primetivši kako

uz moje pesničke slogane i levica i desnica

kroči, zakљuči da to beše pretežak teret za malog

čoveka (mene) da se sa time nosi, koji se zato

povuče sa scene, što on, veliki čovek (koji i

objašњava i prosvetљava), iskoristi; je li išta,

otuda, zornije nego da je upravo on taj lik iz

poslovice: ko se zadњi smeje, najslađe se smeje.

A Pika Stančića proglasi za najvažnijeg prvaka

Novog talasa – ča se ni kriv ni dužan iščuđava.

Međutim, on niti zna niti razume, zato sve tê

pomije, inače ne bi ni zinuo o tome, jer

ko zna ne govori, dabome. Kao kad bi zaostalo

dete iz obdaništa učilo atomskoj fizici

tvorca atomskih stvari, pa me na primeru prve ploče

javno ispravљa i podučava rekavši da je problem

bio u rezaњu, a ne, kako ja to obelodanih,

u produkciji, budući Krorekov disk zvuči boљe,

što stoji, ali samo zato što kod takozvanog post

masteringa upotrebe limiter koji služi u

tê svrhe (a nisu ga imali u moje vreme), no

i daљe je to najgora zvukovna ploča vascele

planete. Uzgred, nisu imali moje dopušteњe

da to rade, jer i za њih važi hit Mice Trofrtaљke:

Moja roba, moj dućan, kome neću, tom ne dam. Kad smo

već kod hitova, kojima su Vesiću puna usta,

ja nisam imao nijedan, jedini novotalasni

hit moguće beše Moja prva љubav od Haustora,

mimo toga Stublić napravi pesmu i po – i to je sve.

Celokupni Novi talas ne iznedri pesmu. Što se

mene tiče, obelodanih bar sto pedeset dobrih

pesama, sve da i nisu hitovi, i utoliko

ne spadam u Novi talas uz sve to što ga napravih

(ktome Azra je prodala više albuma od Dugmeta).

To se jednostavno dade izmeriti. Koga su Tajm,

Korni grupa, Indeksi, Ju grupa, Smak u glazbu gurnuli?

Bijelo dugme moguće Tompsona. Buldožer nikoga.

Azra na stotine њih, koji i dan–danas imaju

grdnih problema sa skidaњem većine pesama, jer

upravo ih takovi i slični prevare tvrdeći

da su mi pesmuљci na tri akorda, dakle, takozvani

kritičari il rešetari su čisti nadrilekari

koji, štaviše, deluju iz najnižih pobuda. I

dobro je da više nema rocka, jer bi inače umro

od šoka. Ali ništa zato, ovima je svejedno.

Kao onaj što celu noć zanoveta da je žedan,

pa napivši se opet nastavi: "Jao, što beh žedan!"

To se jednostavno dade izmeriti. Koga su Tajm,

Korni grupa, Indeksi, Ju grupa, Smak u glazbu gurnuli?

Bijelo dugme moguće Tompsona. Buldožer nikoga.

Azra na stotine њih

No Slobodna Dalmacija dade prikaz tog uratka

iz pera Sandra Podguza (alias Pogutz), stavivši

kao naslovnicu, uz ostale fotografije, sliku

Azre MK III iz sedamdeset osme, napisavši

ispod њe: rani Film sa Stublićem i Štulićem, dakle,

prvom zgodom sledi izvešće sa nekog koncerta iz

Rimskog amfiteatra u Puli, gde će ispod fotke

pisati: Hrvatska arena u Puli. Naravno, kad se

doba okrenu i pristignu Hore (božice četiri

godišњa doba i vratarice na Olimpu, to jest

O tempora, O mores), neki će drugi podguz, ili

čak i isti, pod svetlopis amfiteatra metnuti

neku drugu podobnu odrednicu. Uostalom, sve se

meњa osim kameњa. I kako samo uživaju

u tom stihu – seљačine uvek u prve redove –

ko bi reći da ću tom umotvorinom večnost steći.

Stoga, mimo levice i desnice, i seљačine

nose moje parole, upravo zato me i drže

pobeguљom i dezerterom, jer pevah o њima, a

kad ih trebah podržati, zgiљah glavom bez obzira

(doduše, utekoh davno pre toga, ali upotrebih

uvrnutu konstataciju zbog samog argumenta).

Tja, život nije bajka. Niti je zlato sve što sija.

I da nisam prvi (i jedini) stavio u stihove

tu reč podoban, mislim, kažite mi ko je podoban,

kažite mi ko je opasan, iz Uvek iste priče,

Vesić ne bi ni znao za њu, pa bih sad uživao

dobro zasluženu mirovinu. Ovako žaњem što sam

sejao. I pravo mi budi. Trebah kao Srebrena

krila i Novi fosili pevati samo o ženama.

Svejedno, bilo muško ili žensko, kad se radi o

dugovaњima, Hrvatska duguje preko četrdeset

milijardi evra, što znači da je trenutno svaki

stanovnik zadužen debelo iznad deset hiљada.

I svakim danom će to biti još i više, otkako se

pučanstvo smaњuje nasuprot kamata i glavnice.

Međutim, nazad na Vesića. On me pre osamdeset

treće dvaput ugleda, zatekavši se u mom društvu

(mada ga se ne sećam, jer bilo ih je), što znači da

to bejaše neobavezno ćaskaњe (a i nikad

nijedan razgovor ne autorizirah): prvi put,

sredinom septembra osamdesete, pre tog Azrinog

nastupa na Tašmajdanu; i drugi put osamdeset

prve, posle beogradskih februarskih nastupa u

Domu omladine; i oba su razgovora za Zdravo.

Tâ natuknica o marksizmu je iz osamdeset prve

(a ne osamdesete), i jasno se nastavљa ili

proizlazi iz prethodnog pasusa gde kažem da bih

samo želeo da radnici ovladaju svojim radom

(jer sam neposredni proizvođač), i otuda to vežem

sa marksizmom, kao što se i bezgrešno začeće veže

uz devicu Mariju. To su za њega španska sela,

drugim rečima, takve stvari uopšte ne razume

(ni onda ni sada), kao što nije ni zadњi deo

iz osamdesete, gde kratkom pričom sažimam upravo

ovo što sada grizući plajvoz mukotrpno pišem

– da sam ja pismo, a on taksena marka (to jest parazit):

Za kraj još malo Џonijevog filozofiraњa.

Princip љudskog delovaњa je u svim situacijama

potpuno isti. Sve isto, radio ti u muzici,

u rudniku ili na Marsu. Kao otisci prstiju,

nikad nisu dva ista, ali odmah prepoznaješ prste,

je l tako? Taksena marka. Љudi marke i љudi

pisma. Marka bez pisma ne ide. Pismo može bez marke,

bilo je pre pismo nego marka, je l tako? Marka je

pronalazak prokletih feudalaca, zbog takse. To je

neki veliki Francuz rekao – proklet bio ko je

prvi kolac u zemљu zabio, shvataš? ...

Ne, ali nije bitno, važno je da smo živi i zdravi.

A sada ću izneti nastajaњe Novog talasa,

tako da niko nikad više ne mora čeprkati

po osnovama i tražiti razloge dotičnog vala.

Azra je imala pesme, ostali se samo slikahu.

Otuda se prva pojavila u novinama, a i

imade pre svih prve nastupe (tri tjedna pre Pankrta,

nalazimo se u sedamdeset i sedmoj, seveda,

i stoga Novi talas nije krenuo iz Љubљane,

tê godine, inače, svirahu samo tâ dva benda).

Taj prvi takozvani Novi talas čiњahu četiri

sastava: Azra, Pankrti, Kazalište i Parafi.

Novi talas zato jer se konačno počelo nešto

dešavati u što se i Polet ukљučio i na

čemu je karijeru napravio (organiziravši

Azrinu turneju sedamdeset osme po Hrvatskoj).

Zadњi skupni nastup tê prvovalne lige bejaše

sredinom novembra sedamdeset osme u Rijeci

na Trsatu u Dvorani mladosti. Tu konča prvi

talas koji potraje dve godine. Krajem sedamdeset

sedme Pankrti daleko najboљe zvučahu i za

pet kopaљa iznad Azre bejahu otkako kavere

Seks Pistolsa i panka svirahu i ktome sa pravim

Lespolkama, uz sve to što dvojica gitarista imahu

brade kao ZZ Top (otuda i oksimoron da

brijem bradu, koju inače nikad nisam nosio,

da ličim na kopilad, jer to je značeњe tê reči

pankrti, koja u sebi ima i pank, naime, dobro

ime, pola uspeha, kao što i azra znači jako

svetlo na staroegipatskom, kako se i pokaza).

Međutim, već iduće godine, prešavši na svoje

pesme, Pankrti su već bleda sena senke, tako da

tu nestaju sa svetske pozornice. Kazalište pak čuvši

Azru u Dubravi sedamdeset sedme, uz pomoć Duboke

države odmah iduće godine singl snimaju i

u prvi plan izbijaju, tako da tê tri pesme na

Trsatu sasvim dobro izvode i, zapravo, tada

najboљe i zvučahu; godinu–dve posle prestaju

sa radom (jer ih je Azra MK IV oduvala),

i tâ rupa potraje skoro deset godina, sve do

osamdeset devete i Ruže hrvatske, međutim,

i kao takvi su Vesiću najboљi sastav Novog

talasa, koliko je i Parafima komunistička

partija, ipak sem slike basiste sa Bum festivala

sedamdeset osme, i menaџera koji bejaše

veoma dobro upoznat sa mojim likom i delom,

potoњi ne imahu baš ništa za ponuditi, stoga

osamdesete pevaљku uzimaju i shodno sa

svetske scene iščezavaju. Od sedamdeset devete

kreće drugi Novi talas, koji potraje do sredine

osamdeset druge, zakљučno sa Pločnicima, kada

Azra MK IV končava i u ropotarnici

svetske muzičke scene svršava. Taj drugi talas je

opet Azra otvorila, jer bez њe ne bi bilo ni

Filma ni Haustora, u svakom slučaju, ona taj

talas, kako rekosmo, zatvara. Tačka na i, doista.

A beogradski se odgovor na tâ novotalasna

zbivaњa sastojao u tome da videla žaba

da se koњ potkiva (i ne samo beogradski, rista).

Međutim, budući je Beograd imao najviše

novina (kao prestolnica), i muzičkih i inače,

postade mu nasušna potreba imati i vlastitih

koњa za trku, kad se trka već odvija, otuda

besomučna Čorbina reklama i još koječega

po obrascu, Ko viče jače, њegove gaće, spartanski,

doduše (ali u poredbi sa Lakedemoњanima,

ni nalik), osim piskarala, naravno, pošto Sparta

nimalo do pisanije nije držala. Jednom neki

jogin dođe u Spartu i ceo dan na jednoj nozi

stajaše. Tad zapita Spartance mogu li oni tako.

"Ne," odgovore, "ali svaka guska može." Rekoh već

da jedino pesme ulaze u rok službe, guske ne.

Pesma nas je održala, њojzi hvala. A i Platon

smatra da prvo biva muzika, pa onda politika,

odnosno kakva muzika, takvo i društvo, jebiga.

Pokušaću objasniti zašto su Pankrti koncem

decembra sedamdeset sedme bili boљi od Azre

za pet kopaљa. Prvo, zagrebačka muzička klima

beše gotovo potpuno ista kao sada, ili

čak i gora (postojahu Parni Vaљak i Drugi način),

te Pankrti donesu eksploziju zvuka – koji je

suština rocka. Drugo, upotrebe izravnu prečicu

(ne gubљahu vreme nalazeći sebe) skinuvši zvuk

panka (a svaka pesma je imala dve note, ako

i toliko) – Seks Pistolsa – na vaљanim gitarama

(kao da šezdeset četvrte bane neki bend u grad

svirajući Bitlse na Rikenbeker dvanajstici,

Voksovima i Ludvigu, plus tango čizmice i crni

porub na kragni). Tê im prve dve navedene stvari

(Pistolsi i Lespolke) omoguće zvuk, jer u rocku

(za razliku od bit muzike) sve preko tri akorda

uništava trud. Treće, moje su pesme tada bile

u lejd beku, odnosno sevdahu sa Pločnika, uz još

neke lakše brojeve snimљene pre toga albuma,

minus par bržih numera, dakle, zrela građa, ali

sa milion zahvata (akorda), skroz neprimerena

času, publici i sviračima. Četvrto, oni behu

otprilike kao MC5, ktome nadođu upravo

u najboљi čas, pred Novu godinu i na sav glas, u

čemu im mnogo pomogne i dvosedmična proba, jer

inače bi propustili najboљe vreme, pošto se

već iduće godine čar panka polako gubio

sa svetske scene. Peto, momci duvnuše pred izlazak

na binu travku ili dve, pa se u sevdahu, sporom

već po sebi, usporeno kasnilo pola sekunde,

kao da si u vodi; ja u A, drugi gitarista

u B, basista opet u nekoj temi Strengelsa, a

bubњar u џezu. Zapravo besmo praoci atonalne

muzike na tim prostorima. Elem, to mi iskustvo

bude dobrodošlo, te odmah potom krenuh još jednom,

po drugi put; krajem sedamdeset osme po treći put;

a sedamdeset devete i četvrti – za popizditi.

Do tog "ogledavaњa" sa Pankrtima u Galeriji

Studentskog Centra (što se mene tiče neočekivanog,

niti se radilo o ikakvom ogledavaњu – tu

reč, kao čovek pera, koristim samo zbog izraza

– bijući mi to prilika za svirku kao i svaka

druga), imadosmo šest nastupa, dok oni par maњe;

no sledeće godine razlika bude još i veća,

a od sedamdeset devete se već i ne računa.

Pokazivaњa iz sedamdeset sedme navodim samo

zato što mi idu u korist za razliku od zvuka.

Rečju, tukao sam i њih i sve druge iskљučivo

pesmama, ili, prebacimo li se na vojni rečnik,

imadoh џebane, to jest streљiva, za razliku od

protivnika, te je ishod razumљiv unatoč tome

što oni imahu sjajnije oružje – pustimo li

postrani srce u junaka ili zasrane čakšire

(ili dimije, pošto noviji rock posta ženski sport).

Tako stvari stajahu sedamdeset sedme. Iduće

godine – jer ustreba mi pet meseci da natraške

sa Filigrana zvukovno i aranžmanski dostignem

svoj prvi album ili nešto slično tome, ča se otad

po mom pevaњu "tvrda stolica" nazove, što bude

koren mog uspeha, jer niko pre tako ne revaše,

a sve nastupajući kad god i gde god se to moglo

– krajem maja bukne Novi talas istovremeno sa

Azrinim plakatima (Reket roll iz šume Striborove),

nalažeњima pred Zvečkom, i Poletom koji stade

pratiti tâ zbivaњa, zarad čega ih i okrste

Novim valom (jer konačno se nešto novo i domaće,

događa). Krajem leta, pojačan Stublićem, pođoh na

hrvatsku turneju (deset mesta), koja konča koncem

novembra. Tad ih napustih i nastavih sa Saherom

prvu polovinu sedamdeset devete (Rundek sa mnom

svoj prvi nastup imade), a onda od septembra kreće

trica, dakako, pre toga dođoh konačno do singla,

takoreći zadњi od novotalasnih snaga, premda se

prvi zaputih, ali izgleda takva mi je karma.

Rečju, tukao sam i њih i sve druge iskљučivo

pesmama, ili, prebacimo li se na vojni rečnik,

imadoh џebane, to jest streљiva, za razliku od

protivnika, te je ishod razumљiv unatoč tome

što oni imahu sjajnije oružje

Što se tiče Pankrta, rekoh, beše to zajebancija

sa moje strane, jer mislio sam na kopilad oko

sebe, a ne na sastav Pankrte, koji tu kopilad

tako silno dirne. Uostalom, nikad im se nisam

približio, a kamoli na њih sličio. Kaj god. Ta

i kako bi. Oni imahu dobre tekstove, ali

nikakve melodije (za razliku od mene), mimo

toga bejahu one trick pony ili fah idioti,

odnosno samo pank, što će reći gejšine cipele,

dok ja uvek hodah bos, ako znate što želim time

reći. Meni su u to vreme dobro poslužili, jer,

bez њihovog primera, svirači bi se oko mene

i daљe kao mlade uspijali i kilavili

u svom verovaњu kako rep maše psom, a ne pas repom,

pošto u to doba samoupravљači behu puni

sebe, to jest, baš kao što i Pankrti vele, "lepi

i prazni." I takođe bolesni (ne samo Љubљana

i Rijeka), kako se prvom prilikom i pokaže,

mada je sada još gore. Ja sam Pankrte slušao i

gledao samo dvaput, sedamdeset sedme u Zagrebu,

i godinu potom u Rijeci, dakle, uopšte ne

stoji što Pero Lovšin zbori kako sam prisustvovao

њihovim nastupima po zagrebačkim predgrađima,

osamdesete. To naprosto nije istina. Moguće

to pobrka i spoji sa zgodom iz osamdeset i

neke (u rasponu od osamdesete do osamdeset

treće), kad odoh u kasarnu po њihovog basistu

i sa њim dođoh do њih negde u gradu (bejaše to

u Zagrebu), gde se sa њima zadržah ne više od

desetak minuta, pa odoh. Sem toga, Peru sretoh

još samo jednom, osamdeset sedme, na svom љubљanskom

koncertu u oktobru, tjedan pre dva zagrebačka

nastupa u Maloj sportskoj dvorani. Pank je meni skroz

u redu, ali ja sam iz drugog sveta, uz to beše

u to doba neopravdan i nesrazmeran pritisak

da se bude pank, što već po sebi uopšte nije pank.

Pank je meni skroz

u redu, ali ja sam iz drugog sveta

Razlika, dakle, između Azre i Pankrta u to

vreme sedamdeset sedme bejaše kao između

seoske straže i redovne vojske – od naoružaњa

do zapovedaњa – stoga na tome najozbiљnije

poradih u danima posle toga, otkako je rat,

po mnogima, najvažnija stvar, zaboga. Ili ako

bez ruma nema šturma, onda bez stege nema šege,

odnosno zajebancije, čemu svedočite. Nadaљe,

moguće su Pankrti osamdesete sreli moga

dvojnika, jer bude jedan takav u Zagrebu, pošte me

najbliža rodbina jednom vidi na mestu gde nisam

bio, dok mi to drugi jasno stave na znaњe rekavši

da tako izgleda (na svu sreću) samo dok ne zine,

tada ga, naime, otkriva sklop prosto proširenih

rečenica, tok misli i slatka beseda, se razbire.

Međutim, ne uspeh se na њega izvući prilikom

plaćaњa poreza, a što je i pošteno, jer nije mi

on pesme radio, koliko ni rođeni otac, a

kamoli još partija na vlasti i pankrti oko

mene, budući su i takva mišљeњa izrečena

tokom dugog (po mom odlasku) mirnodopsko–poratnog

vremena u kojem se jedino vrtela pesmica:

Što te nema, što te nema... i nisam bez veze sebe

na tim počecima zvao Џoni Krelac, toliko je

bio glup i uzaludan svaki trud među lepima

i praznima. A tek ružnima i praznijima. Ma i

tako, uz božju pomoć, nekako ostvarih zadano,

premda, kao u onom vicu, da ste samo videli

kako je sve to izgledalo pre nego što je gospod

svoje prste upleo. Ukratko, ovisih o dobroj

voљi nekolicine ludih seљana, kojima se

obratom sudbine ludost kasnije izdašno otplati

srećnim dobitkom srazmernim nedarovitosti њihove

vrline. A i kažu, dabogda imao, pa nemao.

I kad se samo setim kako su ih mame odvraćale

da sa mnom budu – sudeći, dakako, po svom usudu.

No ima još jedna stvar koja beše naročito važna

u to vreme, naime, izgled. Ja ništa do toga nisam

držao, delomično jer pod utecajem mudroљupstva

beh nakloњen suštini (a ne pojavnim oblicima),

recimo dervišizmu (isto kao Tin Ujević minus

duvan i alkohol), a delomično i prosvedovah,

no najviše zato što večno meњah staњa, filmove

(i kroz sve prođoh idući za saznaњem, to jest da se

uverim na svom primeru, kao što svaka budala

radi, jer pametni to čine na tuđem), i, uostalom,

tako živeh, boemski, što je lepši izraz za prosto

klošareњe. Drugi pak nakloњeni slikaњu veoma

paziše da ispadnu kao sa stranica muzičkih

časopisa, odnosno iz srca grada (svak se bori

za ono što mu fali), otuda oni urbani, a ja

seљačina. I doista, tek kad se ošišah i brk

obrijah tog proleća sedamdeset osme, stade zora

izraњati, a budućnost ružičasta izgledati,

otkako se naizgled podmladih i sa starmalima

izjednačih, koji redom bejahu mlađi od mene.

To me na neki način zabavљalo, a i kažu da

male stvari čine velike stvari. Ipak i daљe

preko leta redovno hodah bos po gradu, štaviše,

dođoh takav i na miks prvenca singla u Lisinski

– od čega Husu ispadnu oči, te se otad prikloni

duhovnom vidovњaštvu. Drugo mu i ne preosta. Dapače,

šokira to i Houru, pa zbog toga stalno premeće

cipele po pesmama, a moguće ih pred spavaњe

i pod jastuk meće. Tako i na ovim otrcanim

primerima možemo videti da mi utecaj beše

dubok i sveprožimajući. Štaviše, osamdesete

u Splitu u zapari Omladinskog kluba nastupih

gol do pojasa, što nagna Mladenovića kasnije

isturiti svoja široka ramena, da ne spomiњem

Čorbu koja se odvaži slomiti gitaru na bini

dvadeset pet leta posle mene – kad joj padne cena.

Dapače,

šokira to i Houru, pa zbog toga stalno premeće

cipele po pesmama, a moguće ih pred spavaњe

i pod jastuk meće

Navodim sve ove stvari sa zadrškom i stidљivo

(jer moram, pošto se lažemo već punih četrdeset

godina na moju neizmernu štetu), budući su

one kudikamo gore, ili, da rečemo, samo

vršci ledenog brega. Evo još nekoliko primera.

Kao što Novi val krene medijski u Zagrebu pred

leto sedamdeset osme, tako plane na saveznoj

razini dve godine kasnije Azrinim koncertima

krajem avgusta u Beogradu i tjedan ili dva

potom u Sarajevu, što iznedri beogradski i

sarajevski odgovor na tâ zbivaњa – u Beogradu

to beše u Domu omladine, a u Sarajevu

u maloj Skenderiji. Bejaše to potpuno isto

kao što i Bitlsi postanu planetarni šezdeset

četvrte za prve američke turneje. Dotle su

bili zvezde samo doma. Osamdeset prva već bude

prekasna za novotarije, tako da ni crnogorska

ni makedonska scena ne poluče neke uspehe,

mada, ruku na srce, prvi Azra tribut bend čuh baš

u Podgorici, posle nastupa u Velikoj sportskoj

dvorani na Morači (ako se tako zvala). A u

Dubrovniku, otkako svirasmo na vaterpolo, mislim,

vodometnom bazenu, po nastupu skočih u њega

i zaplivah, što publiku naprosto zabezekne i

izbezumi (da znam plivati), pa ne samo da mi se

mnogi u plivaњu pridruže, nego je posle toga

barem dva desetleća na ulaznoj tabli u grad sa

imenom Dubrovnik stajalo ispod Azra. I tako

prođoh tu kao i Filip Makedonski (Sašin otac),

koji propusti platu gardi na vreme uručiti,

pa mu ona gnevno u dvore nahrupi, te њemu ne

preosta ništa drugo doli u bazen skočiti i

zaplivati, što њih toliko gane da mu sve oproste

do druge prilike. Upravo imajući tu zgodu

na umu bude Aleksandar tako široke ruke

(jer nije znao plivati), međutim, to izazove

druge nežeљene posledice – i mož ga jebati.

Vraćam se na zvuk koji je suština rocka i koji se

najteže postiže. U to vreme nisu postojale

jeftine gitare (ili pedale), a da bi imale

solidan zvuk, kao danas (osnov zvučnog zida behu

hambakeri, jer trebalo se odmeravati sa pankom

ili teškim rockom). Celu sedamdeset sedmu odsvirah

na posuđenoj Juričićevoj Jolani (ni ostali

nisu bili mnogo boљi), da bi tek sredinom iduće

godine nabavio telekastera (i daљe bez

hambakera), a nešto potom i pojačalo. To je

važno zato što bez mašina nema iskorištavaњa

rudnog bogatstva – kao da pođete na okeansko

dubokomorsko industrijsko ribareњe sa pecačkim

štapom sa potoka. Ja imadoh pesme (rudno bogatstvo)

i znao sam da vrede, ali to je samo jedan par

rukava, drugi je industrija za preradu ruda,

a treći je tržište, odnosno isplativost, dakle,

bez sredstava se ne može (i sve između toga, od

podobnosti do političkih saveza). Želite li

steći dojam, upotrebite trideset šestogodišњi

razmak od četrdeset prve do sedamdeset sedme,

jer baš takva mi je priča. Sedamdeset sedme krenuh

gologuz u rat (to bi, jasno, bila četrdeset prva),

sledeće godine se kako–tako naoružah, krajem

sedamdeset devete mi već proradi celokupna

industrija (usred ratovaњa), a osamdesete

zasedoh u Ujediњene Nacije, stoga drugu

polovinu osamdeset prve provedoh u cvetnim

pobedonosnim mimohodima (budući u prvoj

polovini jošte posuđivah jebene bubњeve

i bas pojačalo ritam sekciji). Titu i Jugi

za to trebaše petnaest godina ili pune tri

petoљetke, no tek posle svršetka rata. To je isto

prilog za mitologiju, koliko i to da su i

Tita i mene uništili za ovih četrdeset

godina unatoč svim uspesima. Ampak vele da

љudi vole gubitnike, ako je i to uteha.

Još bi i ovo nadodao, a neće biti zgorega;

imati auto ne znači ništa bez položenog

vozačkog ispita, puteva, benzina, pa i sreće,

jer boљe bez kurca nego bez sreće (javi se glas iz

brdo–planinske Arkadije), naime, akustika

i elektrika se razlikuju kao otprilike

klavir i orguљe, stoga vrsni pijanista nije

harmonikaš uz sve to što su tipke iste. Ja dođoh

sa klasične gitare, i premda sve i o bitu i

o rocku znadoh (uz Bitlse otvorenih očiju

krenuh), ipak ustreba mi vremena i naročito

životnog prostora za videti što uz pesme ide,

a što ne ide (za to mi služahu živi nastupi,

dakle, razvijah se doslovno sa nogu i pod paљbom

publike i kritike, međutim, snimaњe i snimke

nisu bile u mojim rukama). Najveći problem mi

predstavљaše trzalica – sva sola još na Pločnicima

odsvirah prstima – tako, uzme mi, jadna ne bila,

barem pet godina, unatoč tome što znadoh da i

Mark Nopfler iz Dajer Strejtsa i Vilko Џonson iz Doktor

Filguda trzahu prstima. Ali u Sparti bi me

pohvalili zbog toga prelažeњa na trzalicu,

naročito posle boja kod Hizija i Fejdona.

Ktome, sviraњe u triju mi omogući najlakše

kretaњe, pošto svako selo imade dva pojačala

i bubњeve, ako se već razglas morao dovoziti

iz baze, ali ne uvek. Otuda se trio pokaza

pun pogodak, jer sa њim se moglo svuda; uzmeš samo

kofer sa gitarom i pičiš na telefonski poziv

javnim prevozom gde god to zatreba, stvarno, čas posla.

Bendovi sa orguљama trebahu šlepere za nastup,

dok petorke sa pevačem zercu maњe od toga; sve

to mi pruži priliku za neprestano sviraњe po

čitavoj zemљi (kad ne bih bio zauzet snimaњem),

što drugi nisu mogli, a pogotovo čiњenica

da pesama imadoh napretek, i to ne bilo kakvih,

ako već i њakah kao magarac držan za jaja.

Bendovi sa orguљama trebahu šlepere za nastup,

dok petorke sa pevačem zercu maњe od toga

Što se mene tiče, Novi talas okonča februara

osamdeset četvrte, mojim odlaskom, budući sam

dotle napravio sve što je trebalo, i što imadoh

na skladištu, jer, sem pesama, konačno sa Fazanima

i Srastaњem dobih zvuk kojem sam težio, a nisam ga

mogao dobiti u Jugi. Otprilike je to sto

pesama – posle skladah još dvesto trideset. Razlika

između kopije i originala je upravo

prečica – kњiga se koja tvorcu uzme celi život

začas preslika. Utoliko se nisam rifovima

služio (ako bi se riff preveo kratki ponavљani

vez), premda ih koristih, kao i trilere, već celim

pesmama, koje je trebalo ne samo uklopiti

u postojeće ozračje, nego i prilagoditi

često neodgovarajućim strujnim provodnicima

i oblicima, mislim, širokoj lepezi od svirača

do slušateљstva. I upravo to besomučno tragaњe

za boљim izrazom i napravi Novi val – uzevši

u obzir koga sve u to (bar u Zagrebu) ubacih.

Otuda je to suštinsko značeњe Novog talasa,

a ne kreveљeњe ili oponašaњe prozodijskih

obrazaca: Pankrti i Pistolsi; Kazalište i

Stonsi; Parafi i recimo Џem; EKV (premda ne

spadaju u Novi talas) i Simpl Majnds; ili zavrtaњe

ušiju zapeњenim dokazivaњem kako i mi

koњa za trku imamo, uz sve to što tâ raga čak

i za magarcem zaostaje, a od jahača ni traga,

i unatoč tome što nikad na trkalište ne kroči,

a kamoli da se još i lovorovim vencem okiti.

Azra nije ličila ni na šta, ni onda ni sada,

niti ima sličnog sebi na svetu ili međ vama

– po ideji, najviše joj se približila Nirvana,

dakako američka, a ne Krkačeva zagrebačka.

U tom svetlu treba gledati i sve tê desetine

omrznutih Tributa Azri, koji se tobože iz

љubavi pretvaraju da ne znaju da tribut znači

porez, kanda ga ne poplaćah sa kamatama u zarez.

konačno sa Fazanima

i Srastaњem dobih zvuk kojem sam težio, a nisam ga

mogao dobiti u Jugi

Sad, meni je mučno na ove stvari navraćati zbog

mnogo čega, zapravo, najboљe bi ih bilo što pre

zaboraviti, pošto su pružile dašak života

u ondašњem mrtvilu, koje je ipak bilo sedam

puta maњe od sadašњeg, ako je usporediti

postojeće banane sa Titovom Velikom Jugom,

uostalom, dobro se dosetih toj politici, nek

cveta na hiљade cvetova, otkako to radih zbog

sebe, budući mi je tuposti bilo uvrh glave,

otprilike kako to i Artaban kaza prometujuć

nekoć sa Kserksom prilikom smotre jedinica: Tako

smrt postaje čoveku najpožeљniji spas iz jadnog

i čemernog života. I tu je otkriveno da je bog

zloban, budući nam daje tek dašak slatkoće živљeњa.

A što se tiče hitova, oznaka hita je sviraњe

na radiju ili krugovalu, što po sebi uopšte

ne znači da je pesma vaљana, utoliko je Moja

prva љubav tek љupka osvežavajuća tema koja,

svira li se na gitari, pokazuje da nije zlato

sve što sija, bijući za dečji vrtić i jednostavno

mlitava. A tâ Stublićeva jedna pesma je, dakako,

Mi nismo sami, dok u onih po pesme sve ostalo

od њega i drugih ulazi. Bacaњe pak kamenih

ili cementnih blokova sa vrha zgrade na glave

i prepoznavaњe komšija kao naših љudi neću

obrazlagati, pošto dotično ne spada u pesništvo,

koliko ni slikaњe sa gitarom nema veze sa

koњskom utrkom. Utoliko dešavaњe iznedri

konfete od papira umesto prirodnih cvetova,

baš kao u toj Dedićevoj pesmi, Čovek kao ja:

U kući gde samo retko još verlg svira, a buket za

te je cvet od papira, u sobi praznoj, bez svetla, bez

mira ... Divna pesma, istinita i lepa, koja u

sebi život nosi i koja dočarava ono što je,

što je bilo i što će biti, i melodija u svoj

divoti. To se zove pesma kojom se pesma meri.

Bacaњe pak kamenih

ili cementnih blokova sa vrha zgrade na glave

i prepoznavaњe komšija kao naših љudi neću

obrazlagati, pošto dotično ne spada u pesništvo,

koliko ni slikaњe sa gitarom nema veze sa

koњskom utrkom

I ne samo da Novi talas ne iznedri nijednu

pesmu (izuzev navedene pesme i po), već nikad

ništa i ne proda, ako je to reč za komercijalno.

Danas je drugo vreme (ali što se laži tiče isto),

pa zbog toga prethodno izgleda basnoslovno (i u

poredbi sa punim pravom), ali najprodavanije

novotalasne perjanice bejahu uvrh glave

u trećem razredu ili ligi (trideset hiљada

albuma; druga liga beše do pedeset; a prva

preko toga). U toj trećoj ligi se nadmetahu sa

Parnim Vaљkom i, zapravo, radilo se jedino o

dubokodržavnom Kazalištu, otkako su Film i

Haustor bili po prodaji u četvrtoj ligi, a EKV

u petoj, kao i svi ostali, koliko god ih bilo.

Jeste, kasnije, sredinom osamdesetih, osvanu

preko noći Crveni orkestri, Plave jabuke i

Nervozni poštari u drugoj ligi, međutim, listom

na mojim nakladama, otkako se tako radi u

šoubizu (i u politici). Utoliko Vesić

sledi taj način, pošto razvodњava i zamućuje

pravo staњe stvari (to se zove muda pod bubrege,

uostalom, time se, loveći u mutnom, otpočetka

i bavi), poput љutih sredњovekovnih skolastičkih

rasprava o tome koliko đavola stane na vrh

igle, ili, drugim rečima, "idi ti, pa joj smetaj,

a ja ću doći i izmarisati te." Nije nego.

Najbliža priča tome je kako Temistokle ostade

uskraćen za drugo mesto ili srebrnu medaљu.

Posle pobede u pomorskom boju i ratu, bude

glasaњe za dvojicu najzaslužnijih za pobedu,

to jest za prvo i drugo mesto. Mogli su glasati

samo zapovednici brodova. Svaki zapovednik

sebe proglasi najzaslužnijim, no, kao drugog, svi

ubedљivo navedu Temistokla, međutim, pošto

svi imahu po jedan glas (i otuda nije bilo

pobednika), drugo mesto ne dodele, te on izvisi.

Najbliža priča tome je kako Temistokle ostade

uskraćen za drugo mesto ili srebrnu medaљu.

A dobra bi usporedba i sa takozvanom Britanskom

invazijom bila – svim potoњim sastavima na tragu

Bitlsa. Šezdesetih bude neki film o tome, gde ih

ima na tone – od Enimalsa nadaљe – ali bez

Buba, pošto oni u to doba već imahu svoja

dva viđeniza, mimo padaњa u nesvest i vrištaњa,

štaviše, beše to čak i pre Zdravka Čolića, i da

potoњi nije slučajno iskren, čestit i skroman čovek,

sigurno bi mu vajni beogradski trudbenici u

saradњi sa još gorim izdavačima bitlmaniju

pripisali, koliko su i zagrebački alkoholni

pregaoci Novi val kafiću Zvečki. Kad se tako

prah i voda spoje, imamo betonske glave, dabome.

Otud i stih o uzajamnom milovaњu idiotskih

glava, premda se to nije odnosilo na ovu temu

sada. No tê buљe sad veže zadružno razbojničko

poslovaњe, kao jedini izvor prihoda (pre je,

naime, u boљim vremenima, to bio dodatni

prihod), savremena hajdučija, koja je, zapravo,

u genetskom kodu svih belohunskih bića. Niti je to,

naravno, samo њihova osobina, međutim, Dušan

Veliki bude tako nazvan ne po osvajaњima,

već po Krivičnom zakoniku, zbog čega ga, u drugu

ruku, ne proglase za sveca, pošto je pљačka sveta.

Dušan je dotičnu prepoznao kao otrovnu i

pogubnu prepreku svojim stremљeњima (pљačkaši su

čarkari, a ne ratnici), sledeći Čingis–kana i

њegov zakonik – jasu – otkako se bez њega, to jest

zakonika, Mongoli nikada ne bi uzdigli do

potoњih dometa, i uz sve to što pљačka međ њima

nikad nije bila sveta, rečju, Čingis je i na hladno

puhao da mu narod i ne pomisli biti poput

prethodnih rđa (koje propadnu i na Balkan odu),

ča ne behu ni pravedni ni mudri (te dve osobine

idu skupa i ne mogu jedna bez druge). Tako se,

u ovom slučaju, historija ne ponovi kao farsa.

međutim, Dušan

Veliki bude tako nazvan ne po osvajaњima,

već po Krivičnom zakoniku, zbog čega ga, u drugu

ruku, ne proglase za sveca, pošto je pљačka sveta

No kako Vesić zareda sa promocijama, tako je

vidљivo da u susretu sa stvarnošću meњa priču,

prilagođavajući se sredini (mimo toga što

niko živ ne jednači Rols–Rojs i trabant), sem par bitnih

postavki bez kojih ne može. Jedna od њih je da ne

razume kako ovo vreme krcato nepravdom ne

iznedri nikoga da se time pozabavi, kao

Štulić, na primer. Toga se drži zato što ga niko

neće pobiti, a ujedno izbegava Azru kao

đavo tamjan, pošto mu ruši postavke, osobito

tu da Novi talas nije znao svirati (istina)

i unatoč tome što je iznedrio ne pedeset,

već sto dobrih sastava (kakva naopaka logika),

drugim rečima, može mu se, pa nabada i udara

kao Maksim po diviziji. Opet, znade veoma

dobro da niko iz Novog talasa nije pomolio

nosa iz svoje sredine, pa iznosi da Haustor

nije imao deset svirki u životu (tačno), da bi

onda i Azru uvaљao u to blato nadodavši

(podlo) da bi ona svirala nešto po Dalmaciji,

Slavoniji, došli bi do Beograda, vrlo se retko

išlo istočno... Azra je prošla celu Jugu, čak i

više od Dugmeta, pošto Dugme beše od početka

glamurozan sastav (sa orguљama) i kao takav

nije mogao nastupati po ćuvicima, kao

Azra (i u triju i u četvorci). Priča besmislice

ne samo zato što ništa ne zna, nego što i zagrize

više od onog što može probaviti (a pojesti

može svašta, otkako nema ni ukusa ni okusa,

pa ni mirisa, otuda bi bio nulti pacijent,

preteča korone), dakle, veoma mu je stalo do

svoga čitateљstva (više nego Borgesu), pa ne zna

kako se iskobeљati iz nemogućeg staњa u

koje upadne (rekavši hop pre skoka), jerbo protiv

sebe ne može, pošto mu Dugme ostane kraj sveta

(u kojem bude drugi čovek iza samog Bregovića).

Azra je prošla celu Jugu, čak i

više od Dugmeta, pošto Dugme beše od početka

glamurozan sastav (sa orguљama) i kao takav

nije mogao nastupati po ćuvicima, kao

Azra (i u triju i u četvorci)

Zapravo uzme li se u obzir da je naruџbu za

kњigu dobio od Lagune, koja se ne proslavi

sa prvim Sraćkovićem i њihovim izdaњem o meni,

unatoč svem pažљivom iščitavaњu rukopisa

(i srcedrapateљnom uspehu na tragu Brajtona),

drugo mu i ne preosta doli da u tesnoj saradњi

sa potkovanijima od sebe (barem kњiževno) priđe

zadatoj temi na podosta oprezniji način, no

i daљe sa istim ciљem; doduše on ne oblači

moju uniformu – videli su da to ne prolazi,

a i ne može se dvaput u istu vodu – ali zato

unapred puše na pobijaњe svojih laži, zboreć

da falsifikujem stvari, kad je upravo obratno

(kako onda, tako i sada). Њegov duhovni presek je

inforbirovski islednik (u čemu tâ sredina nikad

nije oskudevala, a pogotovo nadgradњa listom

sastavљena od zaslužnih kadrova, koji to zacelo

nečim i zasluže, pošto lokatore za tačnije

bombardovaњe ne postavљaju zaneseњaci), i

kao takav do današњeg dana ostade podoban

uz sve promene i u svakom režimu, inače ne bi

bio devojka za sve toliko dugo i u nizu,

i unatoč tome što Dugmeta, baš kao i rocka,

odavno nema, ili, da rečemo, kao što i celi

sistem ostane netaknut uz sve promene (pod cenu

da je sve kudikamo gore, seveda). I tek sada

posle četrdeset godina, kad se oslobodio

pionirstva u sebi i naslednog straha, gradi se

jednak Titu, kao i Borgesu, pa ispada da je

Vesić četnik (ili liberal), a Joža partizan. Oh!

Ko bi reći da je Dugme bilo liberalno čobansko

četništvo. Ludilo. No poslovaњe omogućavaju

isti koji i Tita plaćahu (do vlasti, posle on њih).

Rekoh, on tê stvari ne razume, a kad bi i znao,

protiv svoje prirode ne bi mogao. Pa kakva mu je

priroda? Takva kako izgleda. Kao da se sveže

zaraženi podsmevaju onima prebolelima.

No tih četrdeset godina je veoma znakovito,

naime, stalno pomiњe sedamdeset sedmu, kada,

verovatno, Tita prvi put i primeti, jer upravo

tad se slavila četrdesetogodišњica њegovog

dolaska na čelo partije. E sad, њemu to bude

besmisleno (što je u redu, jer ne imade ništa

sa tim, osobito kao osamnaestogodišњak

iz drugog sveta) i veoma ga je smetalo (i još

uvek ga smeta), pogotovo jer Tito tada beše

stari čovek, koji je uz to i kosu u sve svetlijim,

to jest crvenkastijim prelivima farbao, pa mu

to nekako (Vesiću) nije išlo uz pank (naopako,

pošto Joža bejaše turbo panker), ali nije mu

došlo do ganglija da potpuno isto radi, samo

što se u četrdesetogodišњicu Novog talasa

ubacio (od mog prvog albuma), pa sad to ne vredi,

mislim, puj pike, ne važi. Koja je razlika između

tê dve godišњice? Doduše, Tito je bio debљi

od Vesića, i nosaše tamne naočare da mu se

ne vide oči (zacelo mu je protokol skrenuo

pažњu da na službenim fotografijama u boji

ima različite boje očiju, od vodenasto–

svetlo–zelenkastih do plavih), jer mu se pod stare

dane više nije dalo svakodnevno meњati leće

zbog zauzetosti državnim i inim poslovima,

ali po godinama bi se (i kako je Vesić uvek

izgledao), reklo da su vršњaci, dapače, Valter je

neizmerno suvisliji od Vesića (o gospodštini

da se i ne priča), koji nema baš ništa za reći,

ta i kako bi, sem što svako malo širi ruke i

otpuhujući pogledava na gore, kanda traži

pomoć od boga. Ali za њega je to beznadežno,

otkako tema prevazilazi њegove mogućnosti.

I primetno je da bi veoma rado da se i drugi

ukљuče u raspravu, jerbo se nađe kao riba

na suhom, štaviše, takve retke zgode mu idu na

ruku – drugi su još gori, pa ga to donekle izvlači.

Doduše, Tito je bio debљi

od Vesića, i nosaše tamne naočare da mu se

ne vide oči

No preko nekih stvari se ne može preći (jerbo ga,

naravski, pitaju o meni, a on se ne osudi

reći da ne zna ništa o meni, kad se već bezdušno

samoproglasi apostolom, što se zove društvena

pokretљivost, pa se daje u izigravaњe mog trulog

odvetnika), na primer, da krivotvorim ono što je

bilo (ne znam na šta ciљa, ali, u svakom slučaju,

ja sam u tom šoubizu ratovao, a ne on). Zatim

kaže – mi smo ga napravili – koristi isti mi kao

i Balašević u Računajte na nas (što ga veoma

smeta, ali kad dođe њegovih pet minuta, i to

na tuđi račun, onda ga uopšte ne smeta), međutim,

to je toliko istinito koliko i da mu je stil

pisaњa boљi od Borgesovog (mogao je komotno

reći i da je boљi kompozitor od Lenona). On me

sigurno nije napravio, a i kako bi kao

drugi čovek Dugmeta iza samog Brege, dapače,

ja sam њega, jer bez mene nikad, ali nikad, ne bi

došao u priliku raditi promocije po Jugi

i soliti pamet, budući mu je to sa Dugmetom

i Magi nezamislivo, plus Kazalište i drugi,

inače bi se њih – svojih miљenika – držao, ta

i sâm izjavi da se jedino kњige o Џoniju

prodaju, a gaće bi i џabe skinuo, dakle, opet

nešto pobrka (zna on veoma dobro šta radi, ali

ne može pobeći od svoje sviњske naravi, dodatno

tome što je i belodan primer pokvarene mašte

i prљavih strasti). Nadaљe, a to mu je omiљeno,

tvrdi da nisam odrastao, već da sam zaostao

u osamdeset prvoj/drugoj. O čemu on to priča?

Takođe veli, nadovezavši se na to – mi smo ga

napravili – da postoje љudi koji su plaćeni

za održavaњe mita, ako to stoji, onda je

on upravo jedan od њih, ali, što se mene tiče,

ja sam bio mit pre četrdeset godina i to bez

ijednog plaćenog pera, dapače, to mi ne treba.

Nadaљe, a to mu je omiљeno,

tvrdi da nisam odrastao, već da sam zaostao

u osamdeset prvoj/drugoj. O čemu on to priča

Ipak sveđ iznova se daje u stručna objašњeњa

onoga o čemu pojma nema, pohranivši tih par

jadnih dokaza isisanih iz prsta u svom ubogom

mozgu, osobito da je razlog groznog zvuka moga

prvog albuma bilo rezaњe na matrici, a ne

produkcija, jer kompakt disk zvuči boљe (razlog navedoh

ranije), podbočivši to verovaњem da tako nešto

loše zacelo ne bi moglo ni izaći ni proći

kod Truloga, Škarice i ostalih. Zbiљa? Truli mi

uništi Sunčanu stranu ulice snimivši je u

kontrafazi, i ne samo to, već mi za svaki slučaj

(kao kurton na sveći) upropasti zvuk vežbajući

sveže kupљene nojs–gejtove na meni; jedine dve

ispravne pesme na tom dvostrukom albumu usnimi

Petko Kantarџijev, koji je takođe zaslužan za

normalan zvuk prvog singla. U to vreme je samo on

znao snimati, iako u gradu postojahu tri

studija: Jadran film za љige–љage (sa pripadnim љudstvom),

Četvorka na Radio–Televiziji (za dokazane

љige) i Truli, dakle, tri mesta, a jedan snimateљ,

barem za rock. Otuda beh primoran ići kod Trulog,

koji je dobro radio sa razglasima (uz Bracu

Radovića najboљi u to vreme), ali za snimaњe

to već bejaše čisti fušeraj. Posle tog debakla je

trunku boљe uradio svoj deo posla na Pločnicima,

ali i daљe prvi singl ima najpotpuniji zvuk.

Ukratko, celokupna nadgradњa takozvanog rocka

(ako je uopšte postojala) beše na sadašњoj

Vesićevoj umnoj i inoj ravni, drugim rečima,

čista katastrofa, pa se tako pokazalo i u

svemu potoњem. Sa jedne strane šrot i bofl roba, a

sa druge (da se to skrije) vide ribe na drveću.

Otuda i ova kњiga o Novom talasu. Hoću

reći, koliko se svi polomiše da mi na svaki

način napakoste (bezdani kompleksi u pitaњu),

toliko i Vesić sledi tu stazu u jotu, a ne

pada mu teško, kao amebi u zloćudnom tumoru.

Kњigu nisam čitao, ali nađoh par izvadaka

koji se mene tiču, pa ću na њihovom primeru

predočiti svu podlost ovejalog nerasta koji

živi od mita zbog samoљubљa i koristi (a mene

zarad toga optužuje), nabacujuć se rečima

(kad nije maњi od makovog zrna). U vezi prve

ploče, ja imadoh dvadeset sedam godina (a ne

dvadeset šest i po), i nijesam se posvađao sa

roditeљima, budući uvek beh na svoju ruku,

i otac me nije mlatio, kao Vesića, niti sam,

poput њega, živeo u ikakvom strahu od ikoga

(svoje komplekse preslikava na druge, jer veruje

da su љudi jednaki, ako mu to pruža mogućnost

ostvarivaњa bolesnih žeљa na tuđi račun, u

suprotnom, ne preza od ničega). Ja vođah poslove

u svom preduzeću, otuda (na prvoj smo ploči) Vesić

ništa o tome ne zna, niti se radilo o četrnaest

dana čekaњa, jer producent je tada bio jemac,

bez њega nisi mogao u studio, stoga nisam ja

našao Mlinarca, već Škarica, budući su oba

policijski kadar, kao i Vesić. Ktome, sa Husom

postavih i Balkan i Šta da radim, ali ovo je

bilo nešto drugo, i uzevši u obzir da je zvuk

Haustora (kojeg je Hus producirao sledeće

godine) jedva trunčicu boљi od moje prve ploče,

pitaњe je kako bi i to ispalo, jer gore ne

može, ali tad mi je to bilo neznano. Nadaљe,

bend je neprestano svirao, kad god se moglo, ako

i nisam imao novaca, a nemam ih ni danas, i,

zapravo, nikad ih nisam ni imao, pošto sam se

za lovorov venac nadmetao, mimo љubavi za

muziku, dakako. Potom, ne imadoh nikakve veze

sa Zvečkom, a kamoli da bih se ikad, kao paun,

i to bosih nogu, pred њom šepurio, jer to beše

šminkersko mesto do koga uopšte nisam držao,

i uz to nagađa (davši mašti na voљu) da bejah

ponižen (beh ogorčen) i da trpeh izrugivaњa

gorih od sebe (izmišљa zbog jačeg dojma) – veli da mi

rekoše kako mi gitara stoji kao prasici

sedlo, što je Vesićev prevod moje izjave (šiva i

rašiva proizvoљno) iz osamdesete (razgovor za

Polet), gde ispričah da sedamdeset sedme na prvoj

Azrinoj probi, januara meseca, pitah bubњara,

zabacivši električnu gitaru na pleća, kako mi

stoji, našto mi on odgovori: Kao sedlo na devi.

Taj predložak, dakle, upotrebi (ne obazirući se

na tri i po godine razlike) ne pokazavši ni

najmaњu sućut za istinu (krmak ne jebe živu

silu). Zatim sledi gorenavedeno mišљeњe o

lošoj matrici (a ne produkciji), zakљučivši na

ijekavici: Čovjek koji je htio biti svjetska

zvijezda nije imao elementarnog znaњa iz

tehnologije onoga čime se htio baviti.

A Mlinarca, koji je imao ogromno znaњe i

žeљu podijeliti ga s mladim bendovima, više

nitko nije htio za producenta. I sa pravom, ako

samo zato što to jedino od sveg nabљezgarenog

odgovara istini. Mlinarec nije imao ni

znaњe ni žeљu, tu se slučajno zatekao, a ja

nisam bio producent, niti bejah dužan biti i

automehaničar vozeć se u kolima. Sledeće,

piše: kad je taj prvi album objavљen, stigao je

i čuveni avans od Jugotona. Do jučer nisu

imali šta jesti, a sad su imali po џepovima

deset tisuća maraka. Mogli su konačno vratiti

dugove po Zagrebu i kupiti dobre instrumente.

Prvi i jedini avans je bio godinu dana

kasnije, osamdeset prve, oko izlaska Sunčane

strane (ne samo da ništa ne zna i da je bukvalno

pisac izmišљotina i odmetnik od istine, već

i vređa). Ja nikad u životu nisam bio gladan,

ako svojevoљno dervišizmu i nagiњah, niti

to beše Hrњak (Lajner je termit i nezajaz, ali

ipak imade dobru prehranu kao student, premda mu

oči bejahu i ostahu veće od mogućnosti).

Duga nikakvog nisam imao, niti ova dvojica,

niti su tâ sredstva bila nameњena ičemu doli

kupњi instrumenata, budući sam dotle morao

za svaki nastup pronalaziti i iznajmљivati

bubњeve i bas pojačalo. I, uostalom, samo

ja živeh od sviraњa, ova dvojica su mogla i

bez toga. Iz ovog Vesićevog neznaњa proizlazi

i ono što nužno sledi, naime, da u Splitu na

toj fotografiji sa Prokurativa (još smo na prvoj

ploči), osamdesete, ponosno pokazujem svoju

novu gitaru kupљenu iz tog avansa osamdeset

prve? Sećaњe na budućnost, moguće. Ništa ne zna,

ali uporno sudi po svome , pošto me u Splitu

nikakva devojčica nije napala, dabome. Stoji

da sam zbog produkcije bio nesretan, ali zvezda

bejah još pre toga (zato i beh nesretan, jer ispadoh

zvezda bez pokrića, ali još i više jer porodih

zdravo dete, da mi ga jalne babice pri izvlačeњu

unakaze, i takvog mi ga sa uživaњem ostave,

no ako ga kojim slučajem ne unakaze, onda

kažu da je umrlo i prodaju ga, jer od nečeg

mora da se živi, stoga, ne samo da leče svoje

zverske podљudske komplekse, nego i spajaju ugodno

sa korisnim, a Vesić je upravo takav jedan iz

dušogubne plejade, ni boљi ni gori, već baš po

meri, jer vrana vrani očiju ne vadi). Dakle, iz

ovog malog navedenog uzorka je vidљivo da

možda pet posto štima, i to kad poseže za pisanim

izvorima koje obelodanih u kњigama, što u

Smejuriji (broj nastupa), što u Govorili su

o Џoniju, odakle izvlači navode kritike

iz toga vremena. Mimo toga, ništa drugo ne zna.

Ne sumњam da mu je takvo i sve ostalo, oštija.

Da se vratimo na to da je Azra znala doći do

Beograda, budući se istočno retko išlo – za

Novi talas to stoji, ali za mene ne. Ja odsvirah

u Jugi sa svim postavama četristo nastupa, znači

sva najveća mesta, pošto nisam živeo u Srbiji

da bi natanane pohodio sela, otkako sam

morao slediti uvrežene puteve šoubiza,

ktome istok zemљe je kaskao za zapadom što se

tiče organizacije rock nastupa (za narodњake

to nije vredelo, jer to beše њihovo tlo). Osim

na samom početku karijere, nisam beležio

nastupe, ali iz glave ću navesti sigurna mesta:

Niš, Pirot, Prokupљe, Kragujevac, Čačak, Svetozarevo,

Užice, Smederevo, Pančevo, Ruma i Beograd.

To su mesta u užoj Srbiji, a sigurno sam i

između њih još negde nastupio, ali sad mi je

iz svesti isparilo, jer nisam računa o tome

vodio. U Vojvodini pak: Subotica, Kikinda,

Zreњanin, Sombor, Sremska Mitrovica, Novi Sad. I tu

na proputovaњu još ponegde svratih. Vaљa uzet

u obzir da su velika rock imena u moje vreme

nastupala uglavnom po sportskim dvoranama, što će

reći u celoj Jugi oko tridesetak koncerata

godišњe (turneje nisu za sela). Navedoh, dakle,

samo u Srbiji sedamnaest izvesnih mesta, to bi

otprilike u omjeru bila polovina mesta,

jer ako tridesetak nastupa u Jugi beše limit

za velike sastave, onda sam ga ja u to vreme

premašio barem za polovicu, dok je sada to

nedostižno za bilo koga. I najvažnije od svega,

bez ikakve reklame i sponzora (nije li smešno

da Vesić radi turneju po Jugi bez ijedne pesme,

i na račun onog sa čime nema nikakve veze,

sem koristi), samo na glas koji je preda mnom išao,

što kritičari i menaџeri u to doba okrste

partizanskim probojem, jerbo u punom smislu beh ne

samo neposredni proizvođač, već i samoupravљač.

Zapravo od tih četristo nastupa (barem četiri

puta više nego celokupni Novi talas zajedno

do dana današњeg) trećina otpada na sve glavne

gradove i oveća mesta, dok ostalo pokrivaju

sela i kasabe, to jest varošice. Po veličini

i važnosti to izgleda ovako: Beograd, trideset

dva nastupa; Zagreb, otprilike isto; Sarajevo

i Split po devet; Љubљana, šest; Rijeka, Osijek i

Novi Sad, pet ili šest; Podgorica, tri; Niš, tri; Skopje,

dva; Kragujevac, dva; ostala mesta u tom razredu

nekoliko puta ili barem jednom, ali mogu

reći da bejah svuda, pa čak i na Tjentištu ispod

nadnosećih vrhunaca. I opet, što je maltene

čudesno, veoma sam kratko u toj zemљi delatno

boravio – zakљučno sa Pločnicima – onda već u svet

odoh, snimajuć albume ili kao bas gitarista

(doduše, osamdeset treće odsvirah letњu turneju),

tako da se drugi deo karijere proteže od

osamdeset sedme do devedesete (osamdeset

devetu izbivah), ukupno sedam godina sviraњa,

i za to vreme obelodanih deset naslova na

osamnaest velikih vinila, vidite, koliko god

voleo sviraњe, silom prilika mi to nije bilo

najvažnije, otuda građa za mit, i tu leži moja

krivica. I takođe, uvek se pokrih, nikad ne beh

u crvenom, dakle, sve plaćeno, ukљučujući i

najveći porez na Balkanu osamdeset treće. I

najsmešnije od svega, sve to kao podstanar i gost.

Ispada da se takav jošte nije rodio. Kao

u pesmi Makedonsko devojče, kitka šarena ili

ne, nevažno. I sad ćemo još govoriti o Novom

talasu, opa bato! Mislim, idi bre! Jeste, kasnije

objavih i četrnaestokњižje od čega se jošte

ne oporavih niti znam kad ću, budući i pre toga

preterah sa dobrim delima. Ne bih da se zaklaњam

iza rimske poslovice o biserima i sviњama,

niti da se nadmećem sa љudima iz prošlih vremena.

I sad ćemo još govoriti o Novom

talasu, opa bato! Mislim, idi bre!

I kako samo podmuklo laže kada Kazalištu

pripisuje sviraњe po selima i utecaj na

muzičku scenu, pogotovo sa Mi plešemo. Idi!

To navodi ne samo zato jerbo se Brega prvi

prikљučio tom takozvanom ska pokretu (inače

Vesić za њega ne bi ni znao), kojeg je Kazalište

oponašalo, kao i pank i, uostalom, to se

i zvalo ska–pank, nego i zato da se tim umili

Dubokoj državi, bez koje su i on i izdavač

propali. Kazalište je veoma retko sviralo

(Vesić, zapravo, moje nastupe pripisuje њima),

znači na prste ruke, do sedamdeset i devete

uglavnom sa Azrom na skupnim nastupima (da nije

bilo Azre teško da bi ikad nastupili, otkako

nisu imali pesama ni za pola časa, oni su

bili čista šminka, to jest medijski bend ili muda

pod bubrege). Napomenuh da od osamdesete do

osamdeset devete postojahu samo na papiru,

a selâ nikad videli nisu, ne samo zato što se

to kosilo sa Jajinim kompleksima, nego i zato

što po selima takva muљaža nije uspevala

– odmah te uvaљaju u katran i perje i iznose

na pružnim tračnicima sa mesta zločina. Međutim,

Vesić zna odakle vetar duva i brižno se čuva,

utoliko se i razbacuje komplimentima po

krivim adresama– od sagovornika, pa naviše,

uglavnom po Hrvatskoj, jer već se preselio u Pulu

mnijući da su Brioni u blizini, te mu je i

životno važno da ga takozvani Hrvati prihvate,

stoga je tu kritičan prema meni, ali u Srbiji

to ne sme, pa mu katkad izleti da sam oličeњe

Novog talasa. Svakom, dakle, zbori ono što dotični

želi ili očekuje, i otuda ga niko ništa

i ne pita, stoga je i po tom pitaњu ostao

što je sveđ i bio, podobna nepomenica pusta.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)