ŽALIM ZA JUGOSLAVIJOM, A VI, HRVATI, LAŽU VAS KAD KAŽU DA SE NISMO VOLELI: Moka Slavnić bez dlake na jeziku

Legendarni Zoran Moka Slavnić rekao je da i dalje žali za Jugoslavijom u intervjuu koji je dao za "Večernji list" u kome je osim o košarci pričao i o drugim temama poput politike, odnosa Srba i Hrvata...

Nekadašnji reprezentativac SFRJ i jedan od najboljih plejmejkera u istoriji evropske košarke najpre se osvrnuo na debatu koja se poslednjih meseci vodi u Hrvatskoj oko toga ko je najbolji tamošnji košarkaš svih vremena.

- Pratim ja vaše medije i vidim da se ove godine razvila debata o tome ko je najveći hrvatski košarkaš svih vremena. Dražen Petrović, Krešimir Ćosić ili Toni Kukoč. Vidim da su se tu pravile i ankete, da su bili anketirani treneri iz cele Evrope, čak i oni koji slabo poznaju ovu trojicu. A ja sam ih poznavao jako dobro, imam realno iskustvo jer sam s dvojicom igrao, a dvojici sam bio trener, ali mene se niko nije setio da pozove.

Slavnić je igrao s Ćosićem i Petrovićem, a trener je bio Petroviću i Kukoču. A kao takav smatra se relevantnim odgovoriti na pitanje “ko je bio najveći od najvećih”.

- Moj poredak je Krešo, Dražen pa Kuki. Dopuštam da mi kažete da sam malo pristrasan u odnosu na Dražena jer, s obzirom na broj osvojenih trofeja, drugi bi trebao biti Kukoč. No isto tako moramo imati na umu da je Dražena pogibija sprečila da nam i trofejima dokaže da zaslužuje biti ispred Kukoča.

Zašto je Krešimir Ćosić ispred svih?

- To je bio saigrač kog je bilo nemoguće ne voleti. Uz to što je imao sjajan pregled igre i, uz Sabonisa, najmekšu centarsku ruku koju možete zamisliti, Krešo je bio izuzetno dobar u odbrani. U svoje vreme vrlo redak igrač koji bi uhvatio odbijenu loptu, preveo loptu preko terena, predriblao i zakucao. To je što je Ćosić radio čini lepotu košarke. S druge strane, kao mormon, on je imao obavezu da bude neporočan – ne uvredi, ne kradi, ne budi zao i slično, a pre nego što je otišao u Ameriku bio je “spadalo” broj jedan.

Otkrio je Slavnić, anegdotalno, i svoje dve zamerke Ćosiću.

- Kada sam ga pitao trebam li ići na probu u NBA, rekao mi je da ne idem jer veruje da neću proći, kao da je bio ljubomoran. Osim toga, nije mi dodao loptu kada sam hteo atraktivno da završim olimpijsko finale u Moskvi protiv Italijana. Naime, nakon one “odbojke” koju smo Kićanović i ja igrali u finalu prvenstva Evrope 1977., ja sam u Moskvi hteo da igram glavomet tih poslednjih deset sekundi. Kao da nije hteo da po tome budem zapamćen pa mi nije dao loptu.

I dok je Slavnić bio Ćosiću pomoćnik kada je ovaj bio selektor, Moka je Draženu bio trener u Šibenci, a Kukoču u Splitu.

- Dražen je dečko koji je od desete godine znao što želi u životu. Ludački je trenirao, a prerana smrt sprečila ga je da u potpunosti iskaže svoju veličinu. Kada sam došao da igram za Šibenik, Dražen je imao nadimak “Menka”, dakle kamen, jer je bio loš šuter, ali sve je to kompenzovao velikim brojem ponavljanja do nivoa da je praktično svakom mogao da ubaci 40 koševa. Karakterom je bio bezobrazniji od Kukoča, koji je pak bio igrač kog ste kao trener morali voleti. Atraktivan, nesebičan i kreativan, a bilo ga je jako lepo i gledati.

Kao klinac, Slavnić je najviše volio gledati Pina Đerđu.

- Pino je bio atomska bomba, neverovatno eksplozivan, nestvarno snažan igrač. Ja sam za njega bio petarda. Visok 178 cm, broj noge 46, raspon ruku dva metra. Kada on napravi fintu, a ti se zaletiš, ode ti u prazno, od Jelačićevog trga do Dubrave. Pa ja sam, kada sam ga video 1961., počeo da igram košarku zbog Đerđe i niz drugih klinaca nižih rastom. On je bio unikatan, nešto što je svojevremeno u fudbalu bio Maradona. Po onome koliko je dao tadašnjoj košarci, malo je dobio priznanja. Toliko o Đerđi, koji nikad ništa nije lepo rekao za mene jer je zaljubljen u sebe, ali vi u Hrvatskoj niste shvatili koliko je on bio velik košarkaš.

U današnjoj hrvatskoj košarci, u Hrvatskoj je Đerđa tretiran poput Novosela. Niko od odgovornih ne želi čuti šta imaju da kažu, već se odmahuje rukom u stilu “njih je pregazilo vreme”.

- Ja mogu prihvatiti da je Novosel fizički star, ali on je još jako bistar. I prava je šteta što ga u Ciboni niko ne pita za savet. Ljudi u klubu koji je on stvorio kao da ne mogu podneti njegovu veličinu.

A za Moku je Glista i najbolji trener s prostora bivše SFRJ. Zar je Mirko uistinu bolji i od Ranka Žeravice i od legendarnog profesora Aleksandra Nikolića?

- Kada ja kažem da je Novosel bio najbolji, onda me u Srbiji pitaju zar Ranko i Aca nisu znali više. A ja im na to kažem: “Pa jeste li vi mene pitali ko je znao najviše ili ko je bio najbolji trener?” Nikolić i Žeravica strašni su treneri, ali malo liče na ruske, a Novosel je bio šmeker.

Šta je to što Novosela u njegovim očima čini najvećim?

- Tadašnja reprezentacija imala je puno velikih igrača, reklo bi se da je to bila mala bara s puno krokodila. Ali Mirko je organizovao da među nama bude visok stepen tolerancije. Osim toga, on je pronašao formulu za Sovjete pa smo mi protiv njih napravili seriju 11-1, a prethodno smo imali 1-11. Mirko je znao kako od svakog ponaosob izvući maksimum. Kreativce bi pustio da kreiraju, a realizatore da daju koševe.

A koja je to bila Novoselova formula za “zbornaju komandu”?

- Ako ti sa Sovjetima igraš šah, strpljivo i organizovano, ti si osuđen na propast. Pa 80 odsto najboljih šahista je iz Rusije. Ali zato je Novosel u našoj igri ustoličio organizovanu improvizaciju. Nije to bilo divljanje, igrali smo na mig. Kada imaš Dalipagića, mašinu za davanje koševa, jednog genijalnog Kićanovića, sjajnog Delibašića pa Ćosića, Jerkova, Radovanovića... Pa ko će te dobiti. S takvom reprezentacijom nije bilo teško ostvariti uspeh, ali samo ako ideš na žicu koja nas je krasila. Ne smeš nas uštrojiti kao što bi to možda činili Žeravica i Nikolić.

Na tu temu Slavnić priča anegdotu.

- Pre Prvenstva Evrope u Belgiji, te 1977. igrali smo u Bolonji neku prijateljsku utakmicu s Italijanima. Kada sam video sovjetskog selektora Aleksandra Gomeljskog na tribini, zamolio sam svog čuvara Marcoratija da me načas prestane ometati da bih Gomeljskom dao do znanja da ga vidim. Kada me pitao šta igramo, koju taktičku varijantu, ja sam rekao da ni mi sami ne znamo šta igramo jer smo iz napada u napad tražili novu kreaciju. Zato smo bili neuhvatljivi. Ja sam bio vođa, a Ćosić je bio tata, i njega smo čuvali za polufinala i finala jer smo pazili da nam se na onim svojim tankim nožicama ne povredi.

Kako to da je Slavnić reprezentativac postao tek s 24 godine, i to baš zahvaljujući Novoselu?

- Mirko je u meni video kreativnog i atraktivnog igrača i kod njega sam ja imao punu slobodu, a nisam pravio gluposti. A neki treneri ne vole takve igrače. Ja sam kao trener Boga molio da imam takvog igrača, da mu kažem igraj to i to pa da se zavalim na klupu.

Ko je najveći košarkaš s prostora bivše SFRJ?

- To se zna, naravno Ćosić, a bira se drugi i treći.

Kako bi izgledao poredak ostalih velikih asova?

- Bila bi ludnica poređati takve asove. O Draženu i Kukoču već sam govorio, a Dalipagić i Kićanović bili su igrači kakve majka ne rađa. Neko će možda reći da Ćosić nema statističke pokazatelje za takvu tvrdnju, ali znate šta kažu za statistiku. Ona je kao bikini. Sve vidiš, a ono najvažnije je pokriveno. Meni statistika nije presudna jer Ćosić je u bio u stanju biti igrač utakmice s vrlo malo koševa, ali s 15 skokova i osam blokada.

Možemo li barem čuti Mokinu najbolju petorku svih vremena?

- Teško da ćete naći zamerku za ovu petorku – Dražen, Kićanović, Dalipagić, Kukoč i Ćosić. Ali, ja imam petorku koja ih može pobediti. Zbog velikog poštovanja prema velikom broju igrača, nije fer da kažem njihova imena, da mi neko ne zameri.

Je li u toj petorci možda baš on?

- Ja znam gde je bilo moje mjesto. Voleo bih da sam bio što i Bekenbauer u fudbalu ili možda kao Mirza Delibašić, ali meni moje igračko mesto nije dopuštalo da budem gospodin. Doduše, nisam smeo biti ni cirkuzant, jer njima je mesto u Harlem Globtrotersima. Ne, ja sam bio produktivni zabavljač publike.

Među poklonicima košarke na prostoru bivše SFRJ česta je tema koji je naraštaj bio bolji. Jesu li to Ćosić, Kićanović, Dalipagić, Ćosić, Delibašić, Jerkov, Slavnić i društvo ili su to pak Dražen, Kukoč, Rađa, Divac, Paspalj, Zdovc, Perasović...

- Naša. Mi smo bili olimpijski pobednici, a oni nisu i tu je kraj rasprave. Jugoslavija je bila košarkaška velesila, a ima samo jedno olimpijsko zlato i to je ono naše iz Moskve.

U to vreme Slavnić je bio igrač Šibenke.

- Kada sam kao igrač došao tamo, njihovo geslo bilo je “samo da mi pobedimo Cibonu pa makar i ispali”. To sam im morao ispraviti. Tom klubu dao sam sebe, a oni mi nisu uzvratili istom merom. Kada sam nakon rata prvi put došao u Hrvatsku, a došao sam u Zadar, niko iz Šibenika nije došao da me vidi, niko nije prevalio tih 67 kilometara da mi se javi. A kada sam odlazio iz Šibenika kao trener, bilo mi je žao. Video sam kapacitet da budu isto što i u rukometu Metaloplastika iz Šapca, ali oni su se uplašili onoga što sam im predstavio kao ideju rasta.

Znači li to da mu je u Splitu, gde je bio trener u sezoni 1985./1986., bilo bolje?

- Ma kakvi, pa ja sam u Šibeniku, da se našalim, imao pravo na dva ubistva i tri silovanja. Split je zaj... grad. “Ča je pusta Londra, kontra Splita grada.” Njima ne možete "prodati m**a za bubrege". To su elokventni i nadobudni ljudi, sjajan grad u kojem je čak i jednom Boži Maljkoviću uspelo da bude prvak Evrope.

Iz ovoga se dalo naslutiti da sa šjor Božom baš i nije u najboljim odnosima.

- Kad učiniš nekome kapitalnu ulogu, taj ili te obožava ili nešto inscenira tako da ti ništa ne duguje. Pa oni su Božu za trenera doveli na moju preporuku. Sekretar kluba Biba svakodnevno me zvao da me pita za Maljkovića, o kom sam im rekao da je radio s mladima kod Žeravice i da, s obzirom na to da imaju mladu ekipu, neće pogrešiti. Na kraju su ga uzeli govoreći u javnosti da je Božu Aca Nikolić predložio, što su opravdavali s time da Aca ima više autoriteta od mene i da će Splićani tako lakše prihvatiti skroz nepoznatog trenera.

S obzirom na to da je, baveći se košarkom, tri godine proveo u Hrvatskoj, možda bi Moka mogao da kaže šta to srpska reprezentacija u svom karakteru ima, a da Hrvatska nema.

- Šteta je vaša što je Acu Petrovića, kao selektora, pojela njegova narcisoidnost, jer bi on bio idealan i s ovom generacijom ste mogli biti uspešni.

Jednom je Moka rekao da hrvatska reprezentacija nema igrača s mudima ni kurvine sinove.

- Da, jednom prilikom rekao sam tako nešto. Kada sam ušao u reprezentaciju, nisam razumeo šta se podrazumeva pod kurvinim sinom. A to nije uvreda, nego se misli da je neko mangup. Mi doista imamo taj sportski bezobrazluk, tu drčnost, ona nas više krasi nego vas Hrvate. Vi ste uglavnom učtivi, fini i mirni. Za razliku od košarkaša iz Zagreba, koji su bili pristojni kao devojčice, Skansi i Tvrdić jesu bili malo drčniji pa je, po mom trenerskom dolasku u Split, moj prvi zadatak bio da tadašnje igrače malo “pokvarim”.

Dojam je da su košarkaška Hrvatska i Srbija nakon raspada SFRJ-a imale jednake startne pozicije. Kako se onda dogodilo da Srbija zadrži priključak sa svetskim vrhom, a da Hrvatska doživi krah?

- Dobro je rekao Rađa, vaš je problem u sportskim radnicima. Mi se nismo odrekli dobitnog recepta, a vi ste ga odbacili. To je suludo. Uzmi ono što valja, pa to nije zaštićeno nikakvim patentnom. Vi ste majstori za uništavanje košarke. Ne mogu verovati da se jedan Split ne može oporaviti. Pa šta rade ti vaši sportski radnici? Zar ti slana voda toliko ispere mozak da više ništa ne razumeš?

Je li Slavnić kao takav, čovek bez dlake na jeziku, prisutan u srpskoj košarci na bilo koji način?

- Da jesam, ne bih ja s tobom razgovarao dva sata, nego bih sigurno već negde morao da idem.

Mokin posljednji trenerski posao bio je onaj pre 13 godina na čelu reprezentacije Srbije, na Eurobasketu u Španiji. S jednom pomlađenom reprezentacijom Srbi tada nisu prošli u sledeći krug jer su u grupi izgubili od Rusije, Grčke i Izraela i Slavnić je smenjen. Je li kao legendarno ime srpske košarke zaslužio više kredita?

- Dobro pitanje. Uveo sam devet novih igrača u reprezentaciju i sramotno je to što mi nisu dopustili da odrastam s tom generacijom. Poraz od Izraela, a pobeda bi nas odvela dalje, bio mi je najtužniji dan u životu. Tužniji nego kada su mi umrli otac i majka. U toj Granadi nisam ni raspakovao drugu torbu, a već sam se vratio kući. Doduše, da Maljković i Pešić nisu radili u Španiji, ja ne bih ni dobio priliku. S obzirom na to da su nam četiri vrlo važna igrača bila povređena, rekli su mi moji prijatelji da sam lud što preuzimam takvu selekciju. Ali, i bez obzira na rezultat, ja sam tada nešto iza sebe ipak ostavio. Među ostalim, to je bio i Teodosić, kog sam uzeo u reprezentaciju iako je tada bio tek rezervni plejmejker u FMP-u. Istorija je kasnije pokazala da sam pokrenuo nešto kvalitetno, a to što sam sebe pokopao kao pojedinca, to je ništa u odnosu na zemlju. Te 2007. svi su shvatili da sam ja trenerski umro, jedino ja nisam, nadajući se u ovih 13 godina ne znam čemu.

Za organizatore igre uvek se govorilo da su produžena ruka trenera i da je to igračko mesto dobro polazište da uspešnu trenersku karijeru, no to se kod Slavnića nije dogodilo.

- Ljudi se samozavaravaju kada razloge svog neuspeha traže u drugima. Ja sam sve radio u korist svoje štete. Zaj... sam karijeru do kraja, a dao sam nešto što se pamti, jer trenerski poziv ima dva pravca. Jedan je trofejni, drugi stvaralački, a ja verujem da je nešto ostalo iza mene na mom stvaralačkom putu. Eto, Kukoču i Rađi sam još kao klincima pokazao po jednu fintu koju su koristili celu karijeru, čak i u NBA ligi. Išao sam tamo gde sam osećao žar, ludačku želju, i zato sam i birao Šibenku i Jugoplastiku. Veliki Aca Nikolić za mene je rekao da ću biti vodeći trener Europe, ali, rezultatski gledano, izgleda da se prevario.

Ali zato je, kaže, bolje posložio privatni život.

- Supruga i ja živimo planski. Kao sportista obišao sam ceo svet, a sada više volim ove jednostavne izlete po Srbiji, a bili smo i u Hrvatskoj, iz koje nosim lepa sećanja, što ne znači da o svima mislim lepo. One koji su nacionalisti ne volim, s takvima nisam imao dodira. Ja sam jugonostalgičar i takav ću i umreti, a ako Hrvat ne sme reći tako nešto, onda je to vaš problem. Ostvarili ste svoju želju za otcepljenjem i nema potrebe da vi imate kompleks Srba i Jugoslavije, a vidim da se kod vas briše i sve što je bilo dobro u to vreme. Ne moramo se voleti, ali nema ni potrebe da se mrzimo. Ne smemo biti zatrovani politikom, a neki su vaši sportisti tokom rata požurili da govore nešto protiv Srba da bi se tako uvukli u guzicu političkom establišmentu.

- Zato sam imao želju da dođem Aci Stankoviću u emisiju “Nedjeljom u dva”, da razjasnimo neke stvari. Jer, ako vam kažu da se nismo voleli, lažu vas. Pa ja za pola saigrača nisam znao koje su nacionalnosti. Jugoslavija je bila lepota različitosti i ja sam teško podneo njen raspad. Za mene je strašno što smo se razišli jer za to nisam video razlog. Ali verovatno sam naivan, ali znam da ja tome nisam doprineo. Mene niko nije mogao posvađati s Hrvatima. Ali, ako smo se već morali razići, trebali smo to učiniti kao Česi i Slovaci, uz pivo, ali to je među balkanskim narodima očito bilo neizvodivo na takav način.

Uprkos svemu ovde izrečenom, Moka ističe sledeće:

- Da ne bude zabune, iz Hrvatske mi nisu ostali nikakvi ožiljci. Štaviše, rekao bih da su me više voleli u Hrvatskoj nego u Čačku ili Valjevu. Ja sam “partizan”, a oni su “četnici”, tu se malo šalim na račun NOB-a i Drugog svetskog rata. Ali činjenica je da mi u Čačku nisu nikad dobacili ništa lepo. Kakvo je vređanje bilo pre, tako je i sada. U Zadru su nam, kada sam gostovao sa Zvezdom, vikali da smo “srpske svinje”, ali niko nije ulazio u teren. Kada sam bio na Đerđinom 80. rođendanu, klanjali su mi se. Oni me nisu voleli, ali me poštuju. A nije da me nisu voleli zato što sam Srbin, nego zato što sam bio konkurencija njihovom idolu.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs / Večernji.hr)