ODRAZ U OGLEDALU
ODRAZ U OGLEDALU : Borba, strahovi, anksioznost u doba korone, jel' su to i vaše bitke, koje bijete?!
Težak način borbe svi smo osetili u ovom trenutku ja sam jedna od tih koji su ostali bez najveće ljubavi pozorišta
Gledam oko sebe već mesecima kako se ljudi nose sa koronom, kako uspevaju da organizuju svoj život u ovom nemogućem trenutku za bilo kakav način normalnog života.
Težak način borbe svi smo osetili u ovom trenutku, ja sam jedna od tih, koji su ostali bez najveće ljubavi, pozorišta. U KPGT igram 2,5 godine, napravili smo i repertoar sa sjajnim predstavama.
Poslednja na koju sam jako ponosna jeste Ljubavna priča po tekstu Puriše Đorđevića, režija Ljubiša Ristć, sa našim sastavom od 20 tak glumaca, i muzičara. Dugo smo radili na toj predstavi koja se bavi jako važnim pitanjem, ljubavi. Svi smo se dali u tu predstavu do poslednjeg atoma. Na našu žalost korona je sprečila da se vidi pred širom publikom. Svako ko je imao priliku da je pogleda bio je oduševljen. Pesmama koje smo odabrali sa rediteljem, kao i našim umećem da sve izvedemo tako da se publika oseća kao da je i sama deo predstave.
Moja ljubav prema pozorištu se javila jako rano, ali sam od srednje škole krenula u amatersko pozorište i tada stala na "Daske koje život znače". U početku se nisam baš lagodno osećala na sceni, ali sam ubrzo zavolela scenu i sve što ona nosi. Naravno godinama sam se borila sa osećajem da li je to što radim moj put, ali taj adrenalin koji se oseti na sceni je droga bez koje ne možeš da živiš kada ga osetiš, za to se živi.
Početak ove muke koja nas je zadesila, mnoge ljude je ostavila bez posla, tako da sam i ja bila jedna od njih. Repertoar je morao da sačeka, i dalje čeka, jer se ova muka ne završava. Najgore od svega jeste iako brinem o svom zdravlju i o tome da se ovo završi što pre sa što manje pogubnih rezulatata, da se vratimo normalnom životu uskoro, to mi je jedina želja.
Pozorište mi nedostaje jer je moj pokretač, moja duševna hrana, teško je opisati kakav je osećaj kada prvi put u životu nisam na pozornici više od 8 meseci. To je osećaj usamljenosti, muke, bespomoćnosti, jer moj kreativni duh pati. Iako sam neko ko je svestran, voli da piše, bavi novinarstvom, ali moja prva ljubav je pozorište bilo i ostalo.
Kriza prva počinje onog trenutka kada shvatiš da je sve na dugačkom štapu, da je sve neizvesno, da ne znaš kada ćeš moći ponovo da zaigraš, da uđeš u likove koje si obožavao, da osetiš euforiju, leptiriće u stomaku, pred ulazak publike. Ovaj posao je poseban, drugačiji jer niko ne vidi naše muke, naš znoj, naš rad koji nije mali, niti kratko traje, zato je važno da se umetnički rad ceni, pa i u ovako teškim okolnostima, kada nam je onemogućen rad, mislim na velike ansamble kao što je naš.
Ovim tekstom sam želela da nam poželim, brz povratak u normalu, da se vratimo kreativnom radu što pre, radu u velikim timovima, smehu, ljubavi, stvaranju, jer je to naša duševna hrana, to znaju umetnci, ali i ljudi koji dolaze da uživaju u pozorišnoj magiji.
Potrebni smo jedni drugima, da razmenjujemo najiskrenije emocije, da ponovo osećamo radost, a ne strah, anksioznost i crne misli, koje nam je ova korona nametnula. Mislite kako će sve ovo brzo proći i kako ćemo svi ponovo raditi na tome da nam život bude ispunjeniji smislom i ljubavlju, jer na kraju krajeva to je jedino važno zar, ne?
Bonus video:
(Espreso.co.rs/Aleksandra Anđelković)