MITROPOLIT AMFILOHIJE VIĐEN JE BIO KAO NAJVEROVATNIJI NASLEDNIK PATRIJARHA PAVLA! A o njemu je OVAKO govorio!

Priču o mitropolitu Amfilohiju najlakše je početi očiglednom činjenicom - pored patrijarha Pavla, mitropolit Amfilohije je ličnost koja je najviše obeležila noviju istoriju Srpske pravoslavne crkve.

Nije bio ni miran, ni krotak, ni blag kao patrijarh Pavle. Kad bi ga upitali o tome, imao je spreman odgovor:

- E, pa… Bog stvori Pavla i razbi kalup!

Oni koji su ga poznavali kažu: da bi se bolje razumela njegova ličnost možda bi trebalo prvo pomenuti da je sa kamena. I kao takav oblikovan. Brz, žustar, nekad bi i sekao rečju.

Viđen je bio kao najverovatniji naslednik patrijarha Pavla. Ipak je ostao na tronu Cetinjskih Mitropolita, gde je dao najveći doprinos u obnovi crkvenog života.

Došao je u Crnu Goru u devedesetim, ratnim godinama, a SPC je na tom prostoru bila u haosu. Tog 30. Decembra 1990. godine Mitropolija je imala desetak mantija, ukupno svešteničkih i monaških.

Sagradio je i obnovio više od 600 crkava i manastira na prostoru gde živi stanovništva otprilike koliko u trećini šireg područja Beograda.

Obožavan i prezren

Mitropolit je bio kompleksna ličnost. Niko nije bio ravnodušan na pominjanje njegovog imena i može se slobodno reći da je bio ili obožavan, ili prezren.

Od onih koji su ga kritikovali zbog preoštrog jezika i proklinjanja, nazivan je “pukovnik u mantiji” i oštro kritikovan.

Ponajviše možda kada je na opelu ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću rekao je da ga je “ubilla bratska mržnja, kratkovida i slepa, koja previđa večnu istinu da ko se mača maši - od mača će i poginuti”.

Nije tome ništa pomoglo kada je kasnije, ipak, tvrdio da se reči “ko se noža lati, od noža će poginuti” nisu odnosile na ubijenog premijera.

Bio je i veliki protivnik abortusa pa je za žene na balkanskim prostorima govorio da su postale “majke čedomorke”, koje za jednu godinu u svojim utrobama pobiju više dece nego što su pobili “Musolini i Hitler i Broz” i Albanci na KiM.

Paradu ponosa je nazivao “paradom srama i moralnog smrada”, a o poplavama koje su pogodile i Srbiju i Evropu govorio je da je to “božja kazna i poziv na pokajanje zbog slavljenja pobede austrijske predstavnice i transeksualke Končite Vurst na Evrosongu”.

Zameralo mu se i što je izjavio da oseća grižu savesti jer, po nagovoru iz Crkve, nije otišao u Hag da svedoči u korist Slobodana Miloševića.

Ipak, njegova ličnost jeste objedinjavala duhovnika i cetinjskog pustinjaka, s jedne strane, i čoveka koji je živo učestvovao u političkim zbivanjima poslednjih trideset godina i konačno dao ključni doprinos u smeni režima Mila Đukanovića.

Čovek suprotnosti

Građanska Srbija, pa i Crna Gora nikada ga nisu odobravale. Deo ga je smatrao politikantom, nacionalistom, podržavaocem etničkog čišćenja. Taj deo javnosti ga pamti i po izrečenim kletvama.

Ali s druge strane, mitropolit je bio spreman na dijalog sa međunarodnim faktorima sa kojima je uvek umeo da pokaže poseban takt i širinu svog nespornog obrazovanja.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Blic.rs)