intervju
RAŠA ANDRIĆ: DRUŠTVO KOJE NEMA EMPATIJU NE ZASLUŽUJE DA SE ZOVE DRUŠTVOM - To je samo skup individua
Poznati reditelj Radivoje Raša Andrić završio je nedavno snimanje filma "Leto kada sam naučila da letim", zasnovanog na istoimenom hit romanu Jasminke Petrović. Bio je ovo njegov prvi igrani film posle 15 godina pauze, i prvi koji je sniman "pod pretnjom korone". Autor intervjua: A. Popadić / Večernje novosti
- Najteže je bilo očuvati strah od zaraze. Obično se u životu boriš protiv straha, a sad je bilo neophodno podgrevati ga. Tokom snimanja si veoma koncentrisan na glumce, na kameru, na sledeći kadar, na sledeću scenu. Skoro da nisi u realnosti. Tako mora da se radi, inače nećeš snimiti valjano - kaže, za "Novosti", Andrić, sumirajući utiske sa snimanja.
Uz mnoga ograničenja i probleme ipak su uspeli da snime sve planirano. Pobedili su i veliku plimu, poplavu koja je stigla do kamiona scenske tehnike i rasvete, a pobedili su i koronu!
- Da se slučajno desilo da se neko razboleo, cela ekipa bi morala u karantin od 14 dana. Pošto smo snimali na terenu, živeli u hotelu, a sve to mnogo košta - jedan bolestan član ekipe bi značio kraj ovog filma zauvek. Ogromna je hrabrost producenata što su se usudili da uđu u tako rizičan posao.
Andrić kaže da je najzadovoljniji time što su od dece sa kojom su radili napravili ozbiljne borce koji su se "borili za svaki kadar, za sekund sunca, za pauzu između dva pljuska".
- Imam osećaj da smo ih odškolovali za život, jer život jeste borba. I ta deca, iz različitih država, od kojih su neka bila u ratu, postala su prijatelji za ceo život. To je naš najveći uspeh.
Posle hitova "Munje", "Kad porastem biću Kengur", namenjenih svetu odraslih, Andrić je snimio film čija je glavna junakinja tinejdžerka.
- Na samom početku rada na ovom filmu, pre tri godine - plašio sam se. Kada smo posle obimnog i dugotrajnog kastinga pronašli dve devojčice, Klaru Hrvanović i Nađu Mazalicu - pao mi je kamen sa srca, znao sam da imamo glavnu glumicu. Tad se pojavio novi problem - koju od njih dve izabrati. Posle mnogo razmišljanja smo se odlučili za Klaru, a Nađa je dobila sporednu ulogu. Sporednu u ovom filmu, a ja joj predviđam svetlu glumačku budućnost. Kad smo počeli da tražimo decu za ostale uloge, Klara nam je bila vođa. Njeno mišljenje je isto toliko vredelo kao naše. Ona nam je pomagala da drugu decu naučimo šta je gluma, bodrila ih je, bila i primer i predvodnik. Sve u svemu, sad znam da umem da radim sa decom i mogao bih bez problema odmah da snimam još jedan dečji film.
Knjiga na dirljiv način govori o odrastanju, a da li danas imamo "sluha" za ovakve, emotivne priče?
- Verujem da imamo. Društvo koje nema empatiju ne zaslužuje da se naziva društvom, to je onda skup individua. A o društvu koje nema empatiju prema deci, nejakim, slabim i starim i ne želim da razmišljam.
Po Andrićevom mišljenju, zapostavljena je osnovna uloga porodice - vaspitanje. Teško je odgovoriti da li je tome kriv opšti sunovrat morala, kulturna politika, manjak duha, zapostavljanje osnovnih vrednosti, očajan obrazovni TV program...
- Glavni krivac nije sama porodica, jer i porodicu treba usmeriti da bi umela da vaspita decu. Deca su sunđeri koji uvlače u sebe sve što vide i čuju. Ako oko sebe gledaju nečasne ljude, neobrazovane i poluobrazovane, netalentovane a ambiciozne, nepoštene, sa aposolutnim nedostatkom čojstva - deca će takva i postati. A današnji mediji upravo takvima daju prostor. Polusvet trebe vratiti na marginu. Problem je u tome što je margina postala pijemont. Ovo nije problem samo našeg društva i naše države, to je globalni problem - zaključuje Andrić.
JUNAKINjA PUNA DUHA
Andrić kaže da mu je bilo najvažnije da lik glavne junakinje, devojčice Sofije, ostane višeslojan i zanimljiv kao u knjizi, da istovremeno bude i dete i zrela, da bude baksuz, ali da ima i sreće, da bude šašava, ali i pametna. I da ima duha.
- Pisac scenarija Ljubica Luković je to uspela u potpunosti da zadrži, ali i da doda još koji sloj. Druga stvar je da u priči zadržimo više linija radnje koje postoje u knjizi, da se prepliću, a da ne smetaju jedna drugoj. To je bilo teško jer zakonitosti romana i literature su mnogo labavije nego zakonitosti filmske dramaturgije.
A SAD MONTAŽA!
Osim mlade Klare, u filmu igra regionalna glumačka ekipa, u kojoj su i veterani našeg glumišta Olga Odanović i Žarko Laušević. Reditelj kaže da je zadovoljan snimljenim materijalom, jer su glumci bili odlični, a konačan sud daće posle montaže.
- Reditelj ne treba da sedi u montaži kad se montira prva ruka. On tu samo smeta jer pokušava da izmontira film koji je zamislio, a ne onaj koji je snimio. A montažer, u ovom slučaju Dejan Urošević Urke, jeste čovek čiste i odmorne glave i bistrih očiju. On sad ima glavnu ulogu.
Bonus video:
espreso.co.rs/novosti.rs