espreso intervju
DA NEMA SRBA, HRVATSKA DESNICA BI IZVRŠILA SAMOUBISTVO: Predrag Ličina, autor NAJSMEŠNIJIH horora u SVEMIRU
Taj deo naroda patološki je opsednut Srbima - u poslednjih 25 godina nije prošao niti jedan jedini dan, a da nisu spomenuli Srbe koji su uvek krivi za sve
Predraga Ličinu mnogi znaju kao scenaristu i reditelja, autora sjajnog horor filma koji je oduševio region "Poslednji Srbin u Hrvatskoj" i koji je osvojio četiri Zlatne arene na filmskom festivalu u Puli. Međutim, Ličina je takođe i vrlo popularan pisac, koji za sobom ima dve zbirke urnebesnih distopijskih novela "Bljuzga u praskozorje" (Partizanska knjiga) i "Bljuzga u podne" (Laguna).
Smeštene u budućnost, njegove priče nalik su bravurama Daglasa Adamsa, ali s onim tipično balkanskim šmekom koji svi sjajno varimo i prepoznajemo.
Dok koronavirus besni u Hrvatskoj, pa i celom regionu, kad opet deluje da ćemo u skorije vreme opet biti u karantinu sa više vremena za čitanje knjiga, pa tako i "Bljuzge u podne", razgovaramo sa zagrebačkim autorom o njegovim trenutnim inspiracijama, dosadašnjim delima, ali i novim projektima...
Zašto baš Bljuzga - u praskozorje, pa u podne, šta ti simbolizuje ta Bljuzga?
- Kažu ljudi da BLJUZGA simbolizuje svakodnevno blato u kojem živimo… Ali, zapravo cela priča seže u prošlost: Sedeli smo jedne noći za šankom i pili pivo. Nekako smo došli na temu pretencioznih autorskih filmova dugačkih kadrova u kojima glavni junaci mnogo pate zbog socijalne nepravde, mnogo razmišljaju o životu kao takvom, ili im najbliži rod boluje od leukemije. Onda smo razgovarali koji bi bio dobar naslov za film „teške“ tematike kojim bi privukli pažnju članova žirija nekog poznatog i priznatog filmskog festivala. Ređali su naslovi kao što su „Život i životi“, „Metafora kiše“, „Vrtlog totalne perspektive“, „Divota smrti u magli“ itd. Tada mi je pala ideja za naslov „Bljuzga u praskozorje“ i odneo sam pobedu za šankom. Nekoliko godina kasnije, dok sam pisao priču u kojoj se naša planeta zaustavila upravo u trenutku zimskog svitanja dok se topi sneg, naslov „Bljuzga u praskozorje“ nametnuo se sam od sebe. Tako sam nazvao tu priču, a bogami i celu prvu zbirku, a drugu „Bljuzga u podne“. Kasnije sam shvatio da od svih reči koje najbolje odgovaraju svom izgledu, to većinom budu reči koje u sebi imaju slova „lj“ i „nj“. „Bljuzga“, „jegulja“ ili „dimnjak“ upravo izgledaju onako kako se izgovaraju.
Neki kažu, mislim da je Kruno Lokotar, da ti pišeš distopijske novele koje su zapravo odraz tekuće stvarnosti. Čemu onda distopija?
- Budućnost mi daje veće mogućnosti da se poigram s maštom, odnosno da kažem ljudima da se ništa promeniti neće, osim što će tehnologija napredovati. Imaćemo leteće automobile, mobitele u ušnoj resici, fotoaparate u noktu palca, ali ćemo ostati identični kreteni – država će omogućiti najbogatijem liku u državi da postane vlasnik autorskih prava na glagole, i niko se neće ozbiljnije pobuniti zbog toga. Osim toga, napaćenom narodu lakše je kad čita nešto što se događa u daljoj budućnosti, nego da se to događa danas. Onda je nešto manja mogućnost da se poistoveti s glavnim likovima, pa je čitalac srećniji jer se to ne događa njemu sada, nego nekom tamo za 70 ili 200 godina.
Kako je počelo tvoje interesovanje za SF literaturu?
- Kad bolje razmislim, zapravo ne znam. Čini mi se da moj interes za SF traje otkada sam se rodio. Kao i većina klinaca želeo sam biti astronaut. Bio sam pretplaćen na časopis „Čovjek i svemir“ i tamo sam gledao slike Jupitera i čitao o brzini svetlosti. Onda su došli stripovi. Presudan uticaj imao je „Storm“ čija je prva epizoda izašla u prvom broju sarajevskog Strip-Arta 1979. godine. Početkom iduće godine na festovim premijerama u Zagrebu gledao sam Ejlijena i skoro umro od straha. Stvar se iskristalisala sredinom 80-ih kada na televiziji u terminu zimskog bioskopa gledam filmove „Zapadni svet“ i „Loganov beg“, a u bioskopu gledam „Terminatora“ i „Povratak u budućnost“. SF literatura došla je poslednja. Ima još gomila SF knjiga koje planiram pročitati što je jako dobro u slučaju da dođe apokalipsa, odnosno kad nam ukinu struju.
Na koji način je Daglas Adams uticao na tvoj pogled na svet i šta je to broj 42 u tvom stvaralačkom univerzumu? - Eto, toliko je uticao da ceo život razmišljam da li je najsmešniji momenat svetske povesti broj 42 iz njegovog romana, ili je to „Killing Joke“ od Monty Pajtona. Znate onaj njihov skeč kad lik izmisli najsmešniju šalu svih vremena pa kad je prepriča, čovek bukvalno umre, od smeha.
Koji su tvoji literarni uzori?
- Osim gospodina iz gornjih redova, to su Filip K. Dik i Rej Bredberi, ali ne mogu a da ne spomenem još nekoliko autora čije romane neizmerno obožavam – od pokojnika to su Abe Kobo, Ursula K. Leguin i Stanislav Lem. Od živućih autora izdvajam Dejvida Mičela i genijalnog Kineza Liju Cisina.
Čitajući tvoje novele stekao sam utisak kao da se, u pojedinim trenucima, nalazim u epizodama popularne serije "Black Mirror", da li si, budući da si i reditelj, želeo da tvoje knjige po strukturi i formi malo liče na ovaj TV projekat?
- Meni je uvek prva asocijacija na seriju „Black Mirror“ ona prva epizoda kada teroristi otmu princezu, i pustiće je samo ako britanski premijer ima uživo seks sa svinjom. Godinama razmišljam da snimim igrano-dokumentarni film u kojem je glavni lik mladi scenarista iz naših krajeva koji odluči napisati remejk prve epizode „Black Mirrora“ i predati ga na konkurs na HRT, RTS ili RTCG. Onda u redakciju postavim skrivene kamere i gledam reakcije komisije koja čita scenarij, pa poslije sve to montiram u suvislu cjelinu. Međutim, kako postavljanje skrivenih kamera po redakcijama državnih televizija nije baš pretjerano legalan posao, onda i nisam u nekoj mogućnosti da snimim film. Međutim, uvek mogu napisati priču. Mislim da sam ovako i odgovorio na pitanje – moje priče su zapravo filmovi koje nikad neću snimiti, a ako su u njima još i prisutni elementi SF-a, distopije i bizarluka, onda je sasvim normalno da te je ponekad bacalo na „Black Mirror“.
Biti Srbin u Hrvatskoj je jedan od najboljih gegova i fora u tvojim pričama. Neverovatno je kako neko može da učini tako opuštenim povod za tolika trvenja. Ko je sada zapravo taj Srbin u Hrvatskoj, koja je njegova uloga i kakva mu je pozicija?
- Biće ti najjasnije ako progovorim s aspekta radikalne desnice, o njihovoj depresiji i njihovim suicidalnim sklonostima. Dakle, taj deo naroda patološki je opsednut Srbima - u poslednjih 25 godina nije prošao niti jedan jedini dan, a da nisu spomenuli Srbe koji su uvek krivi za sve. Zato su Srbi među njima popularniji nego Beatlesi među omladinom 1964. godine. Njihova depresija dolazi upravo zbog činjenice da je teško ostvarivo da baš svi Srbi napuste Hrvatsku. Međutim, ako bi se to zaista dogodilo njihova bi depresija eskalirala u masovno samoubistvo, jer im život bez Srba u Hrvatskoj više ne bi imao smisla. Ostatak naroda je više-manje normalan.
Golman koji je vidovit i rođen je kao žena je svakako jedna od najupečatljivijih priča iz nove knjige. Da li si razmišljao da ovu novelu malo proširiš na nivo SF romana ili da je ekranizuješ, i ko bi u toj eventualnoj ekranizaciji tumačio glavnog lika?
- Problem s ekranizacijom ove novele je što je ona produkcijski prilično skupa. Radnja se većinom odvija u Londonu, a ima i onaj deo na Fidžiju koji je zaista daleko…Tu su leteći automobili i masovni protesti u Zagrebu na kojima učestvuje pola miliona ljudi – grad je u plamenu, protestanti razbijaju tramvaje i radnje… Sve zajedno, u našim produkcijskim okvirima, imali bi novaca da filmska ekipa ode u London, snimi prvu scenu i tu je kraj našeg snimanja. Međutim, ako bi se baš našao neki ekscentrični milijarder koji bi finansirao film, onda bi glavnog lika igrao Luka Modrić nakon što završi kurs glume.
Živimo u doba dominacije virusa korona, kažu da treba da se naviknemo na "novu realnosti", zvuči li ti ovo već kao početak romana Filipa K. Dika i planiraš li da ovu temu iskoristiš u novoj Bljuzgi?
- Jesam. Pade mi napamet priča u kojoj nepoznati virus pohara zemlju, a ljudi koji obole postanu patološki dobri. Čovek u tramvaju priča najboljem prijatelju kako nije imao seks već dve godine. Prilazi mu abnormalno zgodna žena, zaražena virusom patološke dobrote, i predloži mu seks kad god on to poželi. Onda, u nekoj kafani čovek pije rakiju i žali se konobaru za šankom kako je dužan državi 1000 evra. Prilazi mu neki lik, takođe zaražen virusom patološke dobrote, i odmah mu daje 1000 eura, te mu kaže kako mu novac nikad ne mora vratiti. Virus se širi zemljom i dolazi do potpunog kolapsa, jer svi svima daju novac i svi sa svima imaju seks. Glavni lik ove priče mladi je doktor koji pokušava pronaći serum koji će ljude vratiti u stanje prirodnog zla.
Kako ti izgleda Hrvatska usred epidemije pomenutog virusa, šta se najviše promenilo otkad je počela cela gungula sa virusom?
- Pazi, ja sam se toliko navikao na maske, distance, testove i dezificijense da imam osećaj da je ovaj virus oduvek tu, tako mi se zapravo nije promenilo – ništa.
Koga su više naljutile vaše duhovite ali i vrlo politički nekorektne novele - hrvatski ili srpski establišment? - Kako ovde pričamo o dva najsličnija naroda u galaksiji, onda su moje novele naljutile aposlutno identičnu količinu dva najznačajnija naroda u svemiru. Mada, kad malo bolje razmislim, pa ne čita politički establišment SF satire. Mislim da im je čitalački doseg čitanje vlastitih intervjua i izjava u medijima.
Šta je sledeće - nova knjiga ili novi film? - Nova knjiga piše se sama od sebe. Radi se o trećem dela „Bljuzga“ trilogije koja će se zvati, logično, „Bljuzga u sumrak“. Paralelno radim i na novom filmu koji je spin-off „Posljednjeg Srbina u Hrvatskoj“ – „Hrvojka Horvat u vrtlogu totalne perspektive“. U njema nema zombija, ali ima putovanja kroz vreme i mnogo muzike i plesa.
Bonus video:
(Espreso.co.rs)