recenzija filma
BORAT: NASTAVAK FILMA - Kao više puta iskuvana kesica čaja
Nastavak filma o Boratovim avanturama u Americi i dalje je nezaobilazan, subverzivan ali i kontroverzan. Saši Baronu Koenu treba odati makar ovo priznanje - dokazao je da je sa veoma skromnim budžetom moguće snimiti film koji privlači pažnju celog sveta.
Naslov filma: "Borat: nastavak filma" (Borat: Subsequent Moviefilm)
Zemlja proizvodnje: SAD
Godina proizvodnje: 2020
Žanr: Komedija
Uloge: Saša Baron Koen, Marija Bakalova, Tom Henks, Dani Popesku
Kada se 2006. godine pojavio film "Borat", bio je potpuno različit od svega što je snimljeno pre njega. Neverovatna satira čiji ekstremni humor ima samo jedan pandan - crtani serijal South Park - do danas stoji kao izdvojeni slučaj koji niko nije pokušao da oponaša, parafrazira, sledi ili nadmaši. "Borat" je bio i ostao strahovito efektna fora, koja je odmah iscrpela sve svoje mogućnosti.
Nažalost, umetnici često pokušavaju da recikliraju svoje najveće uspehe poput ponovnog kuvanja iste kesice čaja dokle god iz nje može da se odvari makar trunka arome. Da se ne lažemo, sa nestrpljenjem sam očekivao da pogledam nastavak filma o Boratu. Povremeni kratkometražni skečevi koji su se pojavljivali neredovno, kad god bi Koen dobio nalet inspiracije da iznova oživi lik za koji je teško presuditi da li se više ruga nama, Istočnoevropljanima, ili stereotipima kako Zapadnjaci vide i doživljavaju Istočnoevropljane, bili su zabavni, ali uglavnom predvidljivi. Boratov "Kazahstan" je najveća zemlja na svetu koja se prostire od Vladivostoka do Sevnice, rodnog sela Melanije Tramp.
Vic koji nas je jednom nasmejao do suza svaki sledeći put smešan je sve manje. A Borat nam je u skečevima - i u nastavku filma - ponudio samo to: bezbroj varijacija na već ispričani vic. Smešno? Not!
Ako je njegova osnovna fora već dobrim delom potrošena, Borat je ipak imao priliku da komiku gradi na dobroj priči. Umesto toga, Saša Baron Koen uradio je ono što je njegovom novom filmu automatski utisnulo vrlo kratak rok trajanja: vezao je priču za političke ličnosti koje će uskoro biti zaboravljene i nebitne.
Suviše detalja u ovom filmu izvučeno je iz četrnaest godina starog naftalina, počevši od muzike Gorana Bregovića korišćene u drugim, veoma poznatim filmovima Emira Kusturice - parada opštih mesta. Ponovo imamo road movie sa bizarnom misijom, ponovo po unutrašnjosti SAD, ponovo nismo sasvim sigurni šta je od skečeva režirano a šta je snimljeno u rijaliti maniru, spontano ili igrano-mokumentarno. Najverovatnije je reč o improvizacijama na zadate teme, poput serijala Larija Dejvida "Curb Your Enthousiasm", bez napisanog scenarija.
Nova glavna junakinja, Boratova ćerka Tutar, koju tumači mlada bugarska glumica Marija Bakalova, donela je izvesnu meru osveženja u poređenju sa starim Boratovim saputnikom Azamatom Bagatovim (Ken Davitian) čije bi ponovno pojavljivanje u glavnoj ulozi verovatno bilo dodatni faktor predvidljivosti. Srećom, Azamatova koža je iskorišćena za fotelju predsednika Kazahstana, pa je Borat dobio neočekivanu i neželjenu saputnicu. Bakalova je opravdala poverenje koje joj je ukazao Koen, mada je i njena uloga prepuna opštih mesta. Tutar prolazi kroz čudesnu transformaciju od kaveza u štali, u kojima mi, Istočnoevropljani, držimo svoje ćerke, do emancipovane feministkinje i TV novinarke.
Priča je pravolinijski vođena prema ključnom momentu filma, koji je svojom političkom, pravnom, kulturnom i rijaliti subverzivnošću dospeo u udarne vesti širom (stvarnog) sveta: susret Tutar sa Rudolfom Đulijanijem, nekadašnjim gradonačelnikom Njujorka, sadašnjim advokatom Donalda Trampa i velikim prijateljem jednog srpskog političara, pogodite kog, koji je umalo prerastao u ono što se u američkom zakonodavstvu zove statutorno silovanje - seksualni odnos sa maloletnicom (Marija Bakalova ima 24 godine u stvarnom životu, ali u ovom filmu glumila je petnaestogodišnjakinju Tutar Sagdijevu). To je trenutak koji sadrži gotovo genijalnu manipulaciju filmskim formatom mokumentarca, ali iako su simpatije autora ovog teksta potpuno na Koenovoj strani, treba pošteno priznati da je zloupotrebio filmsko delo u nefilmske svrhe. Reklo bi se da je Koen pokušao da na filmu dostigne nivo ekstremne saitre koji je South Parku moguć jer se izražava u crtanoj formi.
Ako ovaj njegov postupak bude imao sledbenike, to će značiti početak jedne nove ere u kojoj je gotovo sve dopušteno, ali umetnost prestaje da bude ogledalo i komentar sveta, a postaje hirurška intervencija u njegovo tkivo. Jasno je da će u tom slučaju deblji kraj izvući umetnici, jer oni ne dele karte i ne određuju pravila igre.
Opšti utisak koji ostavlja film "Borat: nastavak filma" (nemoguće je prevesti apsurd sadržan u kovanici "moviefilm", pošto na srpskom reč "film" nema nijedan sinonim) dosta je bleđi od prvog nastavka, ali i dalje ima aromu nešto slabijeg Borata. U epilogu je objasnio kako je započela pandemija koronavirusa - što bi bilo veoma zabavno, da slično, ali neuporedivo ekstremnije objašnjenje nije pružio globalni šampion satire - serijal South Park, u svojoj aktuelnoj specijalki "Pandemic Special".
Bonus video: