ZLOČIN KOJI NE SME DA SE ZABORAVI
BILI SMO NA NAJSTRAŠNIJEM MESTU U SRBIJI: Ovde su ljudi UBIJANI I MUČENI, a deca su pisala pisma MRTVIM MAJKAMA!
Logor je služio za ostvarivanje najstrašnijih ideja koje ljudski um može da smisli
... Streljali su nas... ali nas nikada nisu ubili, nikada pokorili...
Ovo je samo jedna od poruka koje se mogu pronaći u nekadašnjem koncentracionom logoru na Crvenom krstu u Nišu, koji su u septembru 1941. godine formirali Nemci, koji je danas jedini otvoren za javnost u Srbiji.
Svi turisti koji prođu kroz Niš, ovde obavezno svrate. Ovo mesto spomenik je naše istorije.
Najstrašnije ljudske sudbine sakrivene su iza ovih zidina.
I zaista, to kao da se u vazduhu može osetiti. Strašan je osećaj stajati na mestu na kom su ljudi mučeni, rastavljani od porodica. U ovom logoru takvih napaćenih duša bilo je čak 30.000. Više od trećine njih streljano je na Bubnju, a veliki broj odveden je u Austriju, Nemačku, Poljsku i Norvešku gde su bili prinuđeni na robovski rad. Uglavnom su to bili Srbi, Jevreji ili Romi.
Iza ovih strašnih zidova vidi se sva njihova muka. Samo što ne progovore, samo što ne ispričaju sve o paklu koji su prošli zatočenici ovde.
Mučeni su.
Zlostavljani.
Streljani.
Živeli su u uslovima u kakvima ni životinja ne bi opstala.
Hladnoća i glad bili su ono što su stalno osećali.
Ipak, ni najžešća tortura ne može da uništi ljudski duh i želju za slobodom - ističu u Muzeju.
Osim mnogih istorijskih činjenica, danas u ovom muzeju mogu se pročitati upravo ispovesti živih i mrtvih koje dočaravaju patnju tih nesrećnih ljudi.
Primera radi, Jordan Petrović Dane ispričao je kako je izgledalo iživljavanje Nemaca nad zarobljenicima.
- Bilo je batinjanja. Stajanja od sat i više ispred zgrade kupatila na snegu. Dobro mi je ostalo u sećanju batinanje preko noći gde su iznosili drvene stolove isped soba 11 i 12 tako da su izvodili zarobljenike, tukli ih na tim stolovima, a zatim potpuno onesvešćene bacali u sneg. Posle toga, sneg je bio sav krvav.
Inače, logoraši su imali običaj da prebijane u logoru fotografišu, a onda ih ubiju i bace na đubrište.
Torture nisu pošteđene tamo ni žene.
Olivera Nestorović svedočila je jednom brutalnom iživljavanju nad ženom, a to danas stoji na zidu jedne sobe, kao nemi podsetnik na tu patnju.
- Sećam se jednog drastičnog primera mučenja žena, a to je bila Dobrila Stambolić. Ona je držana po celi dan od jutra do mraka po najjačem suncu tako da je padala u nesvest, a Nemci su je dizali i terali da gomilu kamenja prebaci sa jedne na drugu stranu i to bez veze i bilo kakvog cilja. Posebno mi je ostala u sećanju njena smrt. Dok sam silazia niz stepenice, i izlazila kroz vrata da bi išla u dvorište, ispred samih vrata videla sam nju. Ispala joj je marama sa glave, a komandant logora ju je ošamario, i u tom trenutku usledio je pucanj iza koga je ona pala kao sveća.
Za maltretiranje, Nemci su imali rutinu.
Naime, prema podacima koji su dostupni u logoru danas pretvorenom u muzej, svakog dana posle doručka sprovođeno je maltretiranje ratnih zarobljenika. Svakog dana terali su ih da trče i da obavljaju beskorisne poslove. Jedni su prevozili pesak i kamen, istovarali ga, a drugi su isti materijal istog momenta vraćali na mesto odakle je uzet. Kopali su jame, rake i razne rupe, pa ih odmah zakopavali. Danima se isti posao ponavljao.
Glad je, kako smo već pomenuli, zarobljenicima ovde bio deo surove svakodnevnice. Olivera Nestorović ispričala je kratku priču o onome što su tamo doživljavali, a koja pokazuje monstruozne tretmane kroz koje su prošli Srbi, Romi i Jevreji tamo.
- Možete da zamislite kolika je bila naša radost kada bi dobili parče proje koje nije imalo ni sto grama, a posebno što je brašno bilo buđavo. Čorba koju smo dobijali bila je sa nekoliko zrna pasulja i često je ličila na čorbu za odojče koja bi bila malo gušća od naše. Posebno je bilo teško to što se moglo videti da po čorbi mile crvi. Naravno, sve ovo je bilo bez masti.
Čitave porodice ovde su se raspadale.
Neko bi preživeo, neko bio streljan, neko odveden daleko od svojih najmilijih. Mirosava Savić ispričala je strašnu priču jedne jevrejske porodice.
- Ostala mi je u sećanju sudbina jevrejske porodice, iz Zaječara. To su bili lekari koji su lečili siromašne ljude u mestu i uživali veliki ugled. Bez obzira na zalaganje građana da porodicu puste, oni su ipak uhapšeni i dovedeni u logor sa četvoro dece – tri devojčice i jedan dečak. Roditelji i muško dete streljani brzo po logorisanju, a devojčice su ostale sa nama u sobi. Devojčice su nosile duge pletenice, i mi smo im predložile da se ošišaju da se ne bi uvašljivile. Jedna je rekla „ja to ne mogu da uradim bez znanja moje mame“. Doktor Pijade je predložio da pismom pitaju majku, koja je navodno bila u Beogradu, da li to smeju da urade. Bilo je jako dirljivo videti ih kako sede sve tri i pišu roditeljima koji su već davno streljani. Srednja devojčica bila je inteligentnija, pogledala me je i rekla: „Ja sam napisala ovo pismo, ali sam sigurna da ga moja majka neće primiti iz prostog razloga što više nije među živima“. Jednog dana su i njih odveli na streljanje, a mi smo im veselo mahale trudeći se da ne znaju gde ih vode.
I zaista, sama činjenica da je tamo bilo dece verovatno je najbolnija.
Bilo ih je tamo dosta.
Neka su imala samo četiri, neka sedam godina. Bilo je slučajeva da su majke i očevi dovedeni u niški koncentracioni logor, dok su deca ostajala sama kod kuće. Brigu o deci u ovakvim situacijama preuzimalo je Društvo crvenog krsta.
Malo šta je ostalo kao dokaz tome, ali ti predmeti koji su ostali lede krv u žilama.
U jednoj od soba u kojoj su ljudi preživljavali strašnu torturu, nalazi se krevetac za bebu.
Jer, da, tamo je bila i bebica.
Ovo je kratka pričica o njoj.
- Kad je bila pred porođajem, Milica je iz logora na Crvenom krstu prebačena na ginekološko odeljenje gradske bolnice 12. avgusta 1942. godine. Porodila se osmog septembra i na svet donela zdravo muško dete. U bolničkim papirima ostala je zavedena pod lažnim imenom Jovanka Popović. Po porođaju, Milica je vraćena na zatvoreničko odeljenje. Kako je mali stalno plakao, sestra Remigija ga je na svoju odgovornost odnela majci. Pripremajući Mašu za streljanje, logorski lekar reče da je dete bolesno i da mora hitno u bolnicu. Po nalogu Nemaca, 2. decembra 1942. godine iz društva Crvenog krsta došlo je troje ljudi da bi preuzeli dete.
I jedna slomljena lutka tu je kao simbol svih prekinutih snova u ovom logoru.
Nemci su, inače, odredili utorak i petak kao dane za streljanje.
Tim danima noću bi pristizali kamioni u Logor čak i oko pola noći. Kamioni bi bili u pratnji manjih vozila. Tada bi logoraši budni žmurili u ležećem položaju i iščekivali kada će biti prozvani i odvedeni na streljanje. Izvodili su iz sobe mnoge logoraše koji se nikada nisu vratili. Bilo je i slučajeva da iz prozivke izvedu njih 15-20 i utovare ih u kamionu da bi završili sa životom na Bubnju. Logoraši bi po odlasku kamiona gledali gde kamion odlazi. Kada stražari primete siluete na prozoru, pucali bi u prozore da ih zastraše.
Stravična zlostavljanja bila su okidač za bekstva odande.
Sam logor kroz koji je prošlo 30.000 ljudi formiran je septembra 1941. godine. Svega pola godine kasnije, 147 zatočenika iz sobe broj 12 počelo je proboj, a više od dve trećine njih je i uspelo u ovoj nameri.
Naime, kada su Nemci počeli sa streljanjima na Bubnju krajem januara 1942. godine, u znak odmazde zbog aktivnosti pokreta otpora, zatočenici u logoru su se dogovorili da organizuju bekstvo. Kao glavni organizatori istakli su se Branka Bejgović, pripadnik partizanskog pokreta i Vule Vukašinović, pripadnik JKVuO.
Nekoliko puta je odlagano bekstvo sve do 12. febraura. Tog dana za vreme ručka, Jevrejin Đurika Gros, koji je raznosio hranu, obavestio je logoraše da će sutra u četiri ujutru biti streljanje tako da se više nije smelo čekati.
Logoraši su izvršili proboj baš 12. februara, jer je te noći proslavljan rođendan visokog nemačkog komandanta u hotelu „Park“. Stigla je te noći i ljuta rakija kojoj nemački vojnici nisu mogli odoleti.
Ono što je sasvim poznato jeste povod za bekstvo.
To je čitanja imena 80 logoraša iz sobe br. 12 i pretnja da će biti streljani u cilju odmazde ukoliko se dogodi neki incident. Saznali su da se na Bubnju kopaju grobne jame što je impliciralo da se nešto dogodilo i da se sprema sigurno streljanje prozvanih.
Drugo bekstvo organizovano je 12. februara 1942. godine.
Prkos i hrabrost logorašica prošao je neslavno, iako su one bile simbol tadašnje borbe. Naime, grupa od oko 150 logoraša krenula je u bekstvo iz logora na Crvenom Krstu, ali su mnoge posle toga streljane na Bubnju.
Memorijalni muzej "12. februar" mesto je za večito sećanje na stradanje i herojski otpor onih koji su tamo zarobljavani.
U zgradi ovog logora teror je, kako smo već pominjali, bio strašan.
Logor je služio za ostvarivanje najstrašnijih ideja koje ljudski um može da smisli.
Ovo su bili zločini koji se nikada ne smeju zaboraviti.
Bonus video:
(Espreso.co.rs)