BALKANIMA 2020 (20.10.-25.10.): Imamo svetski festival - KAKO U SRBIJI (OPET) SNIMITI ANIMIRANI FILM SVETSKE KLASE?

Festival evropskog animiranog filma Balkanima, održava se po sedamnaesti put u Domu kulture Studentski grad na Novom Beogradu. Reč je o jednom od dva festivala u Srbiji posvećena filmskoj animaciji (drugi je Animanima u Čačku). To je prilika da se pozabavimo fenomenom ove vrste filma, kako u globalnom tako i u lokalnom smislu.

Animirani film vodeća je filmska forma u svetu - ne zato što većina filmova koristi animirane efekte, već zato što komercijalni dečiji animirani filmovi donose najviše novca američkim studijima. Ipak, Balkanima nije festival komercijalnog filma za decu već festival umetničke animacije u kojoj nezavisni autori kombinuju različite tehnike, stilove i značenja, istražujući vrednosti filma u nacrtanom ili lutkarskom pokretu. Snimatelj, reditelj, pionir sprske animacije i osnivač Balkanime Nikola Majdak (1927-2013) najviše je uticao na činjenicu da je ovaj festival iz godine u godinu sve posećeniji.

Domaća animirana produkcija donedavno se nalazila u velikoj krizi. To je posebno važno ako se ima u vidu da je jugoslovenski film svoje najveće uspehe u svetu ostvario upravo u animiranom žanru, od Zagrebačke škole do Beogradskog kruga. Razlozi za ovu krizu uglavnom su novčani. Dugometražni animirani fimovi, koji ne mogu koštati manje od milion evra, proizvode se eventualno jednom u deset godina, dok je kratkometražnih početkom decenije realizovano do pet godišnje što nije bilo dovoljno da se uspostavi vrednosni kontinuitet koji bi odomaćio ovakvu vrsta filma u Srbiji. U međuvremenu, proizvodnja kratkog animiranog filma u Srbiji se povećala, pa će na ovogodišnjoj Balkanimi biti prikazano četrnaest filmova srpske produkcije: Noćna mora Jane Popović, Veza Miljane Tešović, Susret Ksenije Stojanović, Igra Dane Vukajlović, Simbioza Katarine Milin, Mreža Nataše Glišović, Babobu Jovana Večerlovića, Hronika jednog putovanja Stevana i Miloša Živkova, Bezizlaz 8 Filipa Markovinovića, Starac i kutija Miroslava Lj. Jelića, Ručni rad Mine Cvetinović Pavkov, Svetla i senke Rastka Ćirića, Trkija Marije i Isidore Vulić i Dnevnik od blata Vuka Palibrka.

Aktuelnošću i originalnošću izdvajaju se "Bezizlaz osam" Filipa Markovinovića, kao i litvanski "Filmska ekipa u karantinu" Robertasa Nevecka. Oba ostvarenja na efektan i minimalistički način reflektuju aktuelni problem zdravstvene krize, predstavljajući, u prenesenom značenju, mehanizme odbrane od globalnih virusa svih vrsta kao i od mnogih prenosivih značenja savremene svetske medijsko-političke scene.

Ali i pored uspešnih rezultata i praktičnih rešenja, postoji nešto u samoj produkciji animiranog filma što dodatno otežava njegovu realizaciju na ovim prostorima. Budući da počiva na precizno utvrđenim planovima i storibordu, rad na animiranom filmu ne dozvoljava improvizaciju. Kod igranog filma moguće je popraviti narativne nedostatke montažnim rešenjima, dok se kod animacije to isključivo odnosi na zvuk, a što se slike tiče povratka nema - ono što smo unapred postavili moramo da nacrtamo. U igranoj montaži, scenske pokrete možemo da menjamo (a da nas ništa ne košta), ali rad na animaciji sporiji je i dugotrajniji proces i ako se predomislimo to nas može koštati skuplje i od celog budžeta filma.

Paradoksalno, ali uprkos ovim otežavajućim okolnostima, animirana tehnika često postiže baš suprotan efekat, pa više od drugih filmskih vrsta može delovati kao posledica improvizovanog rada. Pošto nije zasnovana na direktnom opisivanju objektivne stvarnosti, animacija često deluje maštovitije, avangradnije i spontanije od drugih filmskih vrsta. Naravno, ovaj utisak spontanosti, zapravo je posledica filmske iluzije dok realnost iza te iluzije otkriva mukotrpan, racionalan i monoton proces koji zahteva radnu disciplinu, društvenu izolaciju i monaško strpljenje.

Nasuprot animiranom, dokumentarni film može biti finansijski jeftin, ali da bi ostvario željeni utisak, takav film mora tumačiti stvarnost preko težine scenskog efekta, u praksi često uslovljenog tematikom siromaštva ili nasilja. Estetika dokumentarne produkcije često se podudara sa kinestetičnim osećanjem sirovosti, dok je utisak jednostavnosti i lakoće crtanog pripovedanja, ishod luksuznog odnosa animiranih produkcija prema sopstvenom radnom vremenu i prostoru. Poput neke banke, animacioni budžet zahteva bogatstvo u startnoj kalkulaciji i izvesnost u dugoročnom kreditiranju. Animirana kinematografija mora biti suptilna u metodu, komforna u prostoru, dugoročna u vremenu i jasna u planiranju, inače neće biti realizovana.

Upravo iz ovog razloga animacioni postupak režijski je inspirativan. Iako na prvi pogled deluje kao izdvojeno polje likovne umetnosti, animacija sadrži literarno-dramsku osnovu, svrsishodniju od scenarija mnogih igranih produkcija čije su tehničke mogućnosti u raskoraku sa napisanim željama (scenario je inače tradicionalni problem domaćeg igranog filma, ne zato što nema dobrih scenarista već zato što bez organizovane mreže studija i uslova gotovo je nemoguće film snimati onako kako je napisano, pa se reditelji snalaze na licu mesta koristeći avanturu improvizacije i tolerišući mogućnost naknadnih izmena). Kod animacije stvari stoje drugačije, finansijske mogućnosti moramo predvideti bez rizika, inače ništa od filma.

Skoro svaki autor želi da svojim delom ostavi utisak umetničke i kreativne slobode. Pošto tokom realizacije nailazi na objektivne prepreke stvarnosti, domaći igrani filmovi retko ostvaruju takvu impresiju. Animacije u Srbiji nema dovoljno, ali kada se pojave, animirani filmovi predstavljaju jedinstvenu sliku liberalnog umetničkog nadahnuća, simbolički dokaz da i u okviru balkanske kulture, jedni druge možemo praktično, pametno i kulturno animirati.

Bonus video: