RUSIJA DONELA ODLUKU O KARABAHU - ČEKA ODGOVOR: Kada stigne ONO ŠTO SU TRAŽILI, KREĆE AKCIJA KAO NIJEDNA DO SADA!

Ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov je izjavio da u Nagorno-Karabah treba poslati vojne posmatrače, ali konačnu odluku o tome će doneti suprotstavljene strane.

Sa kojim poteškoćama se može suočiti mirovna misija i kako su izgledali pokušaji da se spreči sukob početkom devedesetih. Ipak, o "plavim šlemovima" pre svega treba da se dogovore Azerbejdžan i Jermenija.

- Svako raspoređivanje bilo kakvih mirovnjaka, posmatrača, ma ko to bio, moguće je samo uz saglasnost obe strane. Do sada nismo čuli odgovor na ovo - istakao je pres-sekretar ruskog predsednika Dmitrij Peskov.

- Ako jedna od strana stavi veto, to će biti nemoguće. Druga stvar je da svi treba da shvate da se radi o suverenoj azerbejdžanskoj teritoriji. Bez naše saglasnosti niko ne može nikoga poslati. To je kršenje međunarodnog prava - rekao je dan ranije, 14. oktobra, predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev u intervjuu za turski TV kanal Haber Turk.

Azerbejdžanski lider je podsetio da je uvođenje posmatrača predviđeno osnovnim principima mirnog rešavanja.

- Ali ovo je poslednja tačka. Pitanje je još uvek u fazi pregovora, tako da ozbiljnih pomaka nema - precizirao je Alijev.

On smatra da je neophodno uključiti Tursku u pregovore i sumnja u efikasnost takozvane Minske grupe OEBS-a koja se bavi sukobom u Karabahu od 1992. godine. Njeni kopredsedavajući su Rusija, Francuska i SAD, a članovi su, osim Jermenije i Azerbejdžana, Belorusija, Nemačka, Italija, Švedska, Finska i Turska.

- U ovoj grupi postoje zemlje koje nemaju pristup regionu, niti bilo kakav uticaj - objasnio je Alijev. - Ako želimo rešenje sukoba, potrebne su nam države koje mogu da doprinesu stvarnom pomirenju. Naravno, u oboj ulozi vidimo i Tursku - dodao je.

Premijer Jermenije Nikol Pašinjan je istakao da treba razmotriti opciju sa ruskim mirovnjacima.

- Ali o takvim pitanjima treba razgovarati u širem kontekstu, u okviru Minske grupe OEBS-a - saopštio je jermenski lider.

Generalni sekretar Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti Stanislav Zas obavestio je da je stalno veće organizacije primilo apele premijera Jermenije Nikola Pašinjana i ministra spoljnih poslova Jermenije Zograba Mnacakanjana o situaciji u Nagorno-Karabahu.

- U regionu se aktivno razgovara o očuvanju mira. Pozdravljamo učešće zemalja koje su članice Minske grupe OEBS-a, i to samo u okviru njihovih ovlašćenja - istakao je Zas.

Ministri spoljnih poslova Jermenije i Azerbejdžana Zograb Mnacakanjan i Džejhun Bajramov, uz posredovanje Sergeja Lavrova, dogovorili su se devetog oktobra u Moskvi o primirju. Vatra je trebalo da bude obustavljena sutradan posle podne. Međutim, borbene akcije su nastavljene.

Politikolog Artur Atajev govorio je o poteškoćama koje očekuju mirovnjake.

- Geografski region nije jednostavan. Za sada nije jasno gde da se odredi dodirna tačka. Jedna strana veruje da Nagorno-Karabah i sedam obližnjih regiona pripadaju NKR (nepriznatoj Republici Nagorno-Karabah). Za druge sam Karabah i zemlja oko njega pripada teritoriji Azerbejdžana. Među ovim stavovima je provalija - rekao je on.

Prema rečima politikologa, dok su borbene akcije u toku, ne postoje objektivni preduslovi za mirovnu misiju.

- A do nove eskalacije može doći. Očigledno je da u zoni sukoba postoje pripadnici paravojnih formacija koji su spremni da poremete bilo kakve dogovore. Direktor Spoljnoobaveštajne službe Rusije Sergej Nariškin je rekao da su borci sa Bliskog istoka raspoređeni na Kavkazu. Ovakve izjave se ne daju bez razloga - ističe Atajev.

Sa jedne strane, Rusija ima iskustvo u razmeštanju mirovnih snaga na Kavkazu — u Južnoj Osetiji i Abhaziji. Tamo je pomoglo to što su strane u sukobu uspostavile barem neku vrstu dijaloga. Ali napad gruzijske vojske na ruske posmatrače u Chinvaliju u velikoj meri je diskreditovao ideju podele protivnika trećom silom.

- Vojna lica koja obavljaju takve zadatke osposobljena su za pregovore bez obzira na to kako se situacija razvija. U Južnoj Osetiji i Abhaziji su postojali sporazumi o liniji vatre, zoni bez kontakta i tako dalje. Ali 68 ruskih vojnika i oficira je poginulo zbog udarca u leđa. Tako da će u Moskvi vrlo temeljno izvagati prednosti i mane prilikom odgovora na pitanje da li treba dovesti kontigent u još jedno u nizu žarište - rekao je stručnjak.

Mogući izlaz iz situacije je učešće snaga Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti u podeli strana.

- Ovde bi organizacija osetila svoj rast - smatra Atajev.

Osamdesetih i početkom devedesetih sukobljene strane u regionu su raspoređivale delove sovjetske armije i unutrašnjih trupa Ministarstva spoljnih poslova SSSR. Ali nisu ih svi doživljavali kao mirovnjake: i Jermeni i Azerbejdžanci su zamerali vojsci što pomažu neprijatelju.

Sergej Šatko je obavljao zadatke u autonomnoj oblasti Nagorno-Karabah kao deo jedinice vladinog puka za komunikacije. On ne naziva sebe veteranom ratnih akcija (vojna lica koja su prošla Karabah nemaju takav status). On povlači paralelu između nerazumljivog pravnog položaja "mirovnjaka" tih godina i nejasne političke situacije s početka 1990-ih.

- Tretirali smo sukobljene ljude kao sunarodnike koje treba pomiriti i zaštiti od nasilja. Oficir kombinovanog bataljona kadeta škole Ministarstva spoljnih poslova SSSR je rekao jednom prilikom: "Dolazi do pogroma, ljudi se ubijaju, a naš zadatak je da pokažemo da je sovjetska vlast ovde bila, da je sada tu i da će ubuduće biti". Ali od toga ništa nije bilo. Tada centar očigledno nije razumeo kako da reši situaciju. Sretali smo razne ljude, bilo je onih sa zdravim razmišljanjem, ali i onih koji su nam pljuvali u leđa, optužujući nas da se dodvoravamo drugoj strani. Njima nije bio potreban mir, već naši mitraljezi da bi pucali jedni na druge - priseća se Šatko.

Poslednje jedinice su napustile Stepanakert u proleće 1992. godine, strane su zapravo sprovodile borbene akcije, pa je organizovana vojna operacija za povlačenje vojnih jedinica nepostojeće zemlje.

- Političari s obe strane nisu težili miru, već vlasti. Tada su na talasu rata na nju došli nacionalisti. Jedino što su oni hteli je pobeda pod njihovim uslovima. Ništa više. Unutrašnje trupe, jedinice bivše sovjetske vojske su napustile Karabah i sve se srušilo. Niko više nije pokušavao da razdvoji zaraćene strane. Nakon podele imovine Zakavkaskog vojnog okruga, strane su dobile oružje i vojnu tehniku. Izbio je rat u velikim razmerama - nastavlja Šatko.

General major unutrašnje službe Vladimir Vorožcov početkom devedesetih je posetio Zakavkasko područje. Sada se sa gorkom ironijom seća: njegove kolege su nekada bili "heroji Jermenije", a nekada "heroji Azerbejdžana" — u zavisnosti od toga gde su obavljali zadatke.

- Ranije je bilo situacija da su vojske, nalazeći se na jermenskoj ili azerbejdžanskoj teritoriji, bile toliko prožete raspoloženjem lokalnog stanovništva da su gotovo sebe doživljavale kao stranu u sukobu. Otuda i optužbe da je sovjetska vojska podržavala jedne ili druge. Ali vojnici su uglavnom štitili civile. Neki su za ovo žrtvovali svoje živote - priznaje on.

Prema rečima Vorožcova, Rusija ima i iskustvo i osoblje za mirovnu misiju.

- Tehnologije su razrađene. Najefikasnije, ali teško primenjivo je opšte patroliranje: vojna lica sukobljenih strana i posrednik zajedno proveravaju dodirnu tačku. Kao prvo, dolazi do ljudskog kontakta, a kao drugo, neće pucati na svoj narod - pojašnjava on.

Ko će biti mirotvorci, po mišljenju Vorožcova, ne zavisi samo od stava lokalnih stanovnika.

- Poverenje se stiče postupcima. Ali glavni uslov je saglasnost suprotstavljenih strana na prisustvo ovih konkretnih vojnih lica - kaže general. A ovo je čisto političko pitanje. Ima smisla uvesti kontigent kada su njegovi zadaci jasni. To znaju i u Bakuu, i Jerevanu i Moskvi.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Agencije)