Vi koji ulazite ostavite svaku nadu! POGLEDAJTE KAKO IZGLEDA ŽIVOT U NAJOZLOGLAŠENIJEM ZATVORU, ZABELI!

Ono što je u Hrvatskoj Lepoglava, a u Bosni i Hercegovini Zenica, u Srbiji je Zabela. Taj najveći zatvor u Srbiji, smješten tik do Požarevca, rodnog mesta Slobodana Miloševića, nije doduše opjevan poput onog u Zenici, no postoji duhovita priča kako je nastao taj "srpski Alacatraz" na čije spominjanje i najokorjelili kriminalci osjećaju nelagodu.

Knez Miloš Obrenović, zaljubljenik u konje, koji je na obližnjem imanju Ljubičevo osnovao ergelu, jednom je upitao stanovnike Požarevca šta bi hteli da im sagradi u njihovu mestu. Spominjao je bolnicu, nudio im školu, ali oni su rekli da bi najviše želeli - zatvor. Iznenađeni knez, kaže legenda, u čudu ih je upitao zašto baš žele zatvor, a ovi su mu odgovorili: Da budemo bliže našoj deci!

Koliko god duhovita bila anegdota o nastanku Kazneno popravnog zavoda u Zabeli, kako je službeno ime tog zatvora, to nije ustanova s kojim je pametno zbijati šaliti. Onde robijaju najopasniji kriminalci u Srbiji, među njima i onaj najpoznatiji Milorad Ulemek Legija, a onamo će uskoro i okrutni, višestruki ubica Sretko Kalinić, zvani Zver, kojeg je Hrvatska pored kolovoza izručila Srbiji.

Već spolja, dok stojite pred visokim zidom kojim je ograđen ceo kompleks, Zabela izaziva strahopoštovanje. A kad nakon temeljnog pregleda, u poređenju sa kojim onaj u zračnim lukama izgleda poput dečje igre, uđete u zatvorski krug iza debelih metalnih vrata, shvatićete onu Danteovu poruku, koja doduše nije ispisana na vratima, ali je jasna i savršeno je osećate: Vi koji ulazite, ostavite svaku nadu!

No, najstrašnije u Zabeli svako je "zatvor u zatvoru" kako se zove posebno odeljenje unutar 7. paviljona, opasano još jednim, debelim, neprobojnim betonskim zidom, zatvor koga danonoćno čuvaju stražari s dugim cevima.

Za svaki slučaj, oko "zatvora u zatvoru", u kome je smešten i Legija, patroliraju i odabrani pripadnici žandarmerije, u punoj spremi kao da će na ratište, s pancirkama i automatskim puškama. Izgledi da se pobegne iz tog, najčuvanijeg dela Zabele, neuporedivo su manji od šanse dobitka sedmice na lotu.

U to ćete se dodatno uveriti kada vas domaćini odvedu u veliku sobu prepunu elektronike, srce sistema zatvorskog osiguranja. Na 20 velikih monitora onde se reprodukuju slike sa nadzornih kamera postavljenih na svim ključnim točkama zatvora. Nekoliko policajaca ondje motre na svaki detalj, svaku sumnjivu situaciju koja možda može promaknuti stražarima. Pojavi li se štogod neuobičajeno, policajci u kontrolnoj sobi lako mogu povećati sliku ili je - kao u kakvoj televizijskoj režiji – u tren mogu videti iz drugog ugla. To je savršeni Big brother.

Nekoliko sati pre nego što smo ušli kroz ona ogromna, u narančasto obojena čelična vrata zatvora, kroz njih je, nakon punih 19 ipo godina, izašao sad već bivši zatvorenik. Službenici zatvora kažu da nije izgledao posebno srećno. Kad je nakon dve decenije njegov pogled mogao da dosegne dalje od zatvorskog zida.

Zato će logično zvučati rečenica upravnika zatvora Željka Gradiške, koji će, dok promatramo akvarijum sa zlatnim ribicama u hodniku upravne zgrade reći da nismo u pravu kada u šali kažemo kako bi stanovnici Zabele, umesto tri želje, tražili zlatnu ribicu da im ispuni samo jednu, jedinu: izlazak iz zatvora. "Mnogi od njih znaju da budu veoma zbunjeni kada se nađu na slobodi", kaže Gradiška, zagrebački student, odrastao na "Poletu" i knjigama Miljenka Smoje.

Gradiška objašnjava kako i Kazneno popravni zavod Zabela pati od istih boljki kao i drugi zatvori u Srbiji, ali i regiji – prenapunjen je. U Srbiji je trenutno više od 11.000 zatvorenika. Gotovo deset posto njih zatvorsku kaznu odslužuje u Zabeli.

Svaki zatvorenik u Zabeli državu košta 20 eura dnevno, pa nije teško izračunati da to godišnje, samo kad je taj zatvor u pitanju, košta gotovo 10 miliona eura. A to je, uistinu, ogroman novac. Srbija se, itekako, ne može meriti s Norveškom, koja kao i druge skandinavske zemlje po zatvoreniku troši 120 eura dnevno. Ipak, dodaje Gradiška, to je dovoljno novca da se stanovnicima Zabele osigura pristojan standard.

Posebno odeljenje, ili "zatvor u zatvoru" 7. paviljona, sa zelenim ulaštenim podovima i vratima ćelija okrečenim u tamnije tonove zelene, deluje čisto i sterilno poput neke bolnice. Uz Legiju, osuđenog na 40 godina zatvora zbog ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića, ovde je još 60-ak najtežih robijaša.

Njihov je krimen ratni zločin, organizirani kriminal ili terorizam. Ćelija u kojoj dnevno provode 23 sata velika je tek toliko do u nju stane ležaj, stolica i sto. U ćeliji je i sanitarni čvor. Kad i izađu na onaj jedan sat šetnje dnevno, iznad sebe neće videti čisto nebo, već – poput ptica u kavezu - žičanu ogradu. "Prostor je toliko klaustrofobičan", kaže Zorana Vučičević, savetnica za medije i odnose s javnošću srpskog Ministarstva pravde, "da svako ko se prvi put nađe u tom prostoru za šetnju, odmah beži prema zidu".

Tri dnevna obroka zatvorenici u posebnom odeljenju takođe će pojesti u ćeliji i bit će uskraćeni za privilegiju kakvu imaju oni u otvorenim ili poluotvorenim odeljenjima koji ručaju u zajedničkoj prostoriji.

"Zatvor u zatvoru" samostalni je, posve autonomni sistem unutar Kazneno popravnog zavoda Zabela. Ima svoju posebnu, vrlo savremenu kuhinju kakve se ne bi postidio ni hotel visoke kategorije. Onde je i rezerva hrane dovoljna za više nedelje, kako bi se, iz sigurnosnih razloga, na najmanju meru sveo broj dostava namirnica.

U posebnom odeljenju nalazi se i zubarska ordinacija, te ambulanta u kojoj je moguće izvesti manje zahvate. Ukoliko je potrebna hirurška intervencija, zatvorenik će helikopterom, pod strogom pratnjom i budnim ndzorom, biti prebačen u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu u Beogradu.

"I zatvorenici posebnog odeljenja imaju pravo na jedan desetominutni telefonski razgovor nedeljno", kaže Branislav Marković, načelnik službe za tretman osuđenika. "Ipak, svaki njihov telefonski razgovor se snima i arhivira. Jedino se ne snimaju razgovori osuđenika sa njihovim advokatima ili sa predstavnicima nevladinih organizacija koje brinu o pravima zatvorenika. Uređaj ima sertifikat i tačno beleži vreme kada snima razgovore, tako da advoktima ili nevladinim udruženjima, ukoliko to zatraže, uvek možemo dati izlistanje kako bi se uverili da njihovi razgovori nisu snimani", objašnjava Marković.

Kada najteži kriminalci, poput Legije, stignu u posebno odeljenje onde će provesti najmanje dve godine. Za to vreme promatraće se njihovo ponašanje. Ukoliko je ono uzorno i ukoliko to druge okolnosti dopuste, zatvorenik može biti premešten u blaži tretman izvršenja kazne. Ali, samo unutar sedmog paviljona u kome takođe važi zatvoreni sistem izdržavanja kazne.

Bez obzira što nakon određenog vremena i najteži kriminalci, zasluže li to svojim ponašanjem, mogu preći u odeljenje gde je režim nešto blaži i gde u ćeliji mogu biti dvojica ili trojica zatvorenika, mnogi od njih će to odbiti.

"Naprosto, naučili su na samoću i neku svoju intimu i mir", kaže Branislav Marković. Dodaje kako u poluotvorenim ili otvorenim odeljenjima gde u spavaonicama bude i po trideset pa i više zatvorenika, ne postoji mogućnost nikakve privatnosti. Doduše, tu se zatvorenici u slobodno vreme mogu družiti, ali mnogo je onih koji više ne mogu slušati uvek iste priče ljudi s kojima dele zajednički prostor. "Zamislite kako je onima koji pet, 10 ili 15 godina dele isti skučeni prostor s uvek istim ljudima i neprekidno slušaju njihove priče koje se ponavljaju iz dana u dan", kaže Marković.

Zatvorski krug, osim dakako, sedmog, najstrožeg paviljona u kojem je i onaj zloglasni "zatvor u zatvoru" liči na ambijent kakve kasarne. Mnogo je zelenila, posađeni su i grmovi ruža, a krugom se šepuri i nekoliko paunova, obvezni dekor mnogih bivših kasarni JNA. Susrećemo i dvije crne mačke dok uživaju na još toplom listopadskom suncu.

U krugu je tek nekoliko zatvorenika, neki telefoniraju iz javne govornice uz zatvorske zgrade, drugi dokono šetkaju uokolo. Vremena je ovde napretek. Svi su u sivim zatvorskim odelima. Promatraju nas tupim pogledom. Jasno im je da smo novinari i ne zaziru od fotoaparata, mada su nas u upravi zatvora upozorili da poštujemo njihova prava i ne snimamo ih izbliza, ukoliko na to ne pristanu. Uglavnom ne žele govoriti. Tek jedan u prolazu kratko je rekao: "2024.", što je verojatno godina koju s nestrpljenjem čeka, godina u kojoj će izaći na slobodu. Naš pratilac u zatvoru reći će mi da je to osuđenik koji je u Zabeli zbog dilovanja droge. Takvih je ovde podosta.

Iako se čini da je u zatvor nemoguće uneti drogu ona ipak onamo dospeva. Nije Zabela po tome jedinstvena. U Niškom zatvoru prošle je godine od predoziranja heroinom umro jedan zatvorenik. Droga je nezaustavljiva poput vode, nadire i uvek nađe pukotinu, kažu nam u Zabeli. Da bi život u zatvoru ipak imao nekakav smisao, a i da bi droge bilo manje, zatvorenike podstiču na sportska nadmetanja.

U krugu zatvora imaju čak i bazen, dimenzijama tek nešto manjim od olimpijskog. A kako je spojen na izvor termalne vode čija je temperatura oko 36 stepeni, može se koristiti duže nego što je sezona kupanja. Uz bazen je i teretana, fudbalsko igralište, a nešto dalje i košarkaško.

"Podstičemo zatvorenike da se uključe u sportske aktivnosti", govore nam naši sagovornici. "Za dobre rezultate dobiće povlastice koje im mnogo znače. Osuđenici koji imaju suprugu ili nevenčanu partnerku, tako će umesto jedne, redovne posete u tri meseca - pokažu li se dobri u sportu – imati pravo na dva susreta u tri meseca. Za takvu vrst intimnih susreta postoji posebno mesto u zatvorskom krugu, omanja zgrada koju zovu 'kuća ljubavi'. Sa suprugom ili izvanbračnom družicom, zatvorenik onde, jednom u tri meseca, može provesti tri sata".

Koliko god je to moguće i u Zabeli, uprkos tome što važi kao posebno strog zatvor, nastoji se zatvorenicima osigurati bar minimum onoga što se na slobodi smatra posve uobičajenim i normalnim. Zatvorenici se mogu ženiti, a obred se obavlja u posebnoj prostoriji unutar zatvorskog kruga.

Najpoznatiji mladoženja u Zabeli bio je Kristijan Golubović, poznati srpski kriminalac i jedan od junaka legendarnog filma o srpskoj mafiji "Vidimo se u čitulji". Kristijan je jedini od desetak likova tog dokumentarca koji je preživeo međusobne obračune beogradskih uličnih bandi. Tog septembra 2006. kada se ženio u Zabeli, njegova mlada do zatvora se dovezla u 15 metara dugoj limuzini, a pratila ju je kolona od desetak džipova.

"Sećam se tog venčanja", kaže Branislav Marković, načelnik službe za tretman osuđenika. "Uz matičara, bili su naravno i kumovi i svadbena torta. Ranije se svatovima, osim zatvoreniku, dakako, dopustilo da popiju i koji gutljaj alkohola u zatvorskom krugu, ali sada se od te prakse odustalo."

Naravno, u Zabeli, kao i u drugim zatvorima, homoseksualizam je prilično raširen. "Znamo za to i ako u pitanju nisu nasilni odnosi, tolerišemo ih", kažu u upravi zatvora.

Kao i u svakoj zajednici, s tom razlikom što je zatvor zajednica u koju se ne stupa dobrovoljno, postoji sistem vrednosti koji stvara društvenu hijerarhiju. Zna se ko je vođa pojedine skupine, zna se ko je glavni, ko je boss. "Nije samo fizička snaga ta kojom se u zatvoru postaje vođa", objašnjava Branislav Marković koji sa 20 godišnjim stažem stečenim u više zatvora u Srbiji dobro poznaje nevidljivu, ali snažnu društvenu strukturu izgrađenu unutar zatvorskih zidina.

"Važna je i inteligencija osuđenika, njegovo obrazovanje, ali i nastup, često i način odevanja, mada u zatvoru svi nose uniforme. Ali i u takvim uslovima neki ističu svoju osobnost. Ali, ono što je posebno zanimljivo jeste da se ranije društveni status među osuđenicima isključivo sticao u zatvoru, dok se sada taj položaj neretko donosi već prilikom ulaska u zatvor.

Kada bi Legija imao prilike da bude u nekoj grupi, da nije sam u posebnom odeljenju, bio bi njen neprikosnoveni vođa, jer ga većina zatvorenika zbog svega što je učinio, doživljava kao osobu kojoj se valja pokoriti".

Upravo status lidera kojeg pojedinci stiču u zatvoru, objašnjava Marković, postaje njihov najveći problem kada odsluže kaznu. Povratkom na slobodu oni su ponovo niko i ništa, bez statusa i ugleda kojeg su uživali među osuđenicima u zatvoru. Mnogi to rešavaju tako što se onamo ubrzo ponovno vraćaju.

Legija obožava Mars čokoladice i puši Davidoff

Najpoznatiji stanovnik Zabele, 42-godišnji Milorad Ulemek Legija, ne pravi problema zatvorskim čuvarima. Ni na šta se ne žali, nije tražio nikakve pogodnosti. Doduše, bilo bi prerano da takvo što i pokuša.

U Zabelu je, iz beogradskog Centralnog zatvora, zajedno s bivšim šefom srpske tajne policije, Radetom Markovićem, stigao tek sredinom jula ove godine. Nekadašnji zapovednik Jedinice za specijalne operacije (JSO), poznatije kao "Crvene beretke", dan provodi uglavnom pišući. Do sada je objavio desetak knjiga (Legionar, Momci iz Brazila, Gvozdeni rov, Mađioničar…) i to mu, navodno, donosi dobru zaradu. Većina njegovih knjiga može se naručiti i putem Interneta.

"Legija ima pravo na dva sledovanja iz kantine nedeljno. Napiše šta mu treba i to mu dostavimo u ćeliju. Naravno, može naručiti samo originalna pakovanja. Uglavnom, najviše mu donosimo Mars i Milka čokolade, zaista ih mnogo pojede. Dakako, naručuje i cigarete. Puši Davidoff ", kaže Goran Nenadović, načelnik službe za osiguranje i zapovednik "zatvora u zatvoru".

Legija, kao i svi zatvorenici posebnog odeljenja mesečno sa svog računa može potrošiti najviše 35 hiljada dinara (oko 350 eura), što je prosečna mesečna plata u Srbiji. Više od toga nije dopušteno, bez obzira koliko novca na svom računu imao.

Iz sigurnosnih razloga namirnice koje osuđenik naruči uvek se kupuju u drugoj prodavaonici u Požarevcu ili okolini. I pored toga sve što odlazi u ćeliju mora biti fabrički zapakirano, vrlo se temeljno pregleda pa je isključena mogućnost da se proturi kakav nož, oružje ili turpija.

Dve pobune u 10 godina

Zatvor u Zabeli u poslednjoj deceniji bio je poprište dveju velikih pobuna osuđenika. Ona nakon pada Slobodana Miloševića u oktobru 2000. bila je krvava i trajale je nedeljama. Zatvorenici su tada divljali, lomili i palili inventar, međusobno se tukli. Razlog: tražili su amnestiju.

Demolirali su dobar deo zgrada unutar zatvorskog kruga, a posebno su stradali peti i šesti paviljoni dok su sedmi paviljon i zgrada Doma kulture bili znatno oštećeni. Šesti paviljon bio je toliko uništen da ni danas nije u funkciji. Skupina osuđenika tada je izvikivala političke parole, među ostalima i onu: "Mi napolje, JUL unutra", misleći na članove stranke Jugoslovenske udružene levice, Miloševićeve supruge, Mirjane Marković.

Druga pobuna dogodila se šest godina kasnije, krajem 2006. i nije bila tako dramatična i krvava kao ona prva. Uzrok pobune koji je tada zahvatio i druge zatvore u Srbiji bilo je neusvajanje novog zakona o amnestiji. Mnogi zatvorenici tada su pretili skokom sa zatvorskih krovova, a neki su se staklom i žiletima rezali po telu.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/B92.net)