JELENA JE UPOZNALA MUŽA PREKO TVITERA: 3 godine su bili drugari, a onda im se U SEKUNDI PROMENIO ŽIVOT!

Živimo u digitalnom vremenu. Radimo preko interneta, družimo se preko skajpa, komuniciramo putem društvenih mreža. I na to se uglavnom žalimo. Nedostaje nam toplina prijatelja, rad u kolektivu i blizina sagovornika. No, kada se poznantsvo sa interneta premesti u realnost i preraste u nešto više, negodovanje nestane i ostaje mesta samo za sreću.

Surfujući Tviterom pronašli smo jednu interesantu objavu:

Elem, nismo mogli na tome da se zaustavimo već smo odlučili da stupimo u kontakt sa ovom mladom damom Reč je o Jeleni Korizmi koja je čoveka iz snova upoznala preko Tvitera.

Ovo je njena ispovest:

- Pre svega moram da naglasim da je u to neko doba kada smo se nas dvoje zapratili Tviter kao mreža bila mnogo manje aktuelna nego danas. Tada sam već neko vreme bila korisnik Tvitera, a onda se Andrej pojavio. Jedna zanimljiva stvar je da smo nalog napravili istog dana, samo godinu dana razlike. Sećam se da sam ga zapratila jer mi je bio jako lep na profilnoj slici, takozvanom avataru. Čitajući njegove tvitove ubrzo sam shvatila da je osim što je lep, duhovit i svestran. Malo po malo, počeli smo da se dopisujemo. Iskreno ne sećam se ko je kome prvi poslao poruku, ali je svako novo dopisivanje sa njim bilo zanimljivo. Vremenom smo postali najbolji drugari. To je značilo da sam recimo u pola dana i noći mogla da ga pozovem ili on mene i da jedno za drugo uvek budemo tu. Družili smo se tako ja mislim oko tri godine. Za to vreme ni on ni ja nismo propuštali priliku da jedno drugom pošaljemo poklon za rođendan ili budemo tu jedno za drugo u nekim bitnim momentima. Svako od nas dvoje je imao svog emotivnog partnera, oboje smo bili upućeni u sve i bezgranično podržavali i poštovali jedno drugo.

- Pošto smo živeli u različitim gradovima, nismo se videli nijednom za to vreme iako smo imali osećaj da se poznajemo čitav život i da se viđamo svaki dan. Igrom slučaja ili sudbine, ne znam, moja mama je zbog svog posla išla u njegov grad pa sam ja pošla sa njom. Tako smo se zvanično i upoznali. Sasvim običan susret, kao da smo se juče videli poslenji put, eto toliko smo se dobro poznavali. Ali je taj prvi susret negde po mene bio "koban" da se zaljubim. Iako mi je i ranije bio simpatičan, zaista nisam na njega gledala kao na muškarca, već kao na mlađeg brata jer je on mlađi od mene sedam godina. Posle tog našeg prvog susreta sve je ostalo isto, ništa mi tu nismo menjali sve do jednog dana kada sam ja imala loš dan i neku svoju "tugu"napisala na lajni.

- U jednom momentu mi je stigla poruka od Andreja "Ćao, ja sam došao da te usrećim". To je, ja mislim, bio prelomni trenutak u našem odnosu. Kasnije sam saznala da je Andrej već tada bio zaljubljen u mene, ali je to vešto krio. Ubrzo nakon toga dogodio se i naš drugi susret za koji postoji posebno zanimljiva priča. Naime, seli smo u kafić, poručili piće i bukvalno ni od kuda se stvorila starija žena romske nacionalnosti i sela za naš sto. Nas dvoje, izbezumljeni, nismo znali šta nas je snašlo. Sama je uzela moju ruku i okrenula da vidi dlan, pita me: - Jel imaš nekog na slovo A? rekoh - imam sestru. Kaže - Ne ne, jel imaš neko muško? Rekoh imam druga i pokažem rukom na Andreja. Kaže ona meni - "E pa udaćeš se za tog druga". Iskreno, nasmejali smo se oboje i nismo je uzeli za ozbiljno. U tom momentu ja sam bila u vezi koja se brzo potom prekinula.

- Par meseci kasnije smo se Andrej i ja našli u Beogradu. Bilo je hladno, šetali smo gradom ruku pod ruku, nekako se osećalo da će se nešto desiti između nas. Taj čin prvog poljupca je bio jako neprijatan, ne zato što nije bio lep, već zato što nismo znali šta sledi posle njega, u smisli da li ćemo pokvariti naš prijateljski odnos ako uđemo u vezu. Taj strah se osetio kod oboje. Odlučili smo da ipak želimo vezu pa šta nam Bog da. Tih par dana u Beogradu smo proveli sjajno, družili smo se sa ljudima koje smo takođe upoznali na Tviteru.

- Sve to je negde prekinuo Andrejev odlazak u inostranstvo. Tih par meseci smo živeli na telefonu, pričali smo satima o raznim stvarima, a onda se u jednom momentu provukla i priča da bismo po njegovom povratku mogli da živimo zajedno, što smo i ostvarili kada se on vratio. Dugo smo razmišljalil, čak smo i kupili karte da se preselimo na Maltu, međutim izbor je ipak pao na Beograd.

- Zajednički život je bio vrlo lep u smisli slagali smo se kao i obično i bili usmereni jedno na drugo. Ne dugo posle našeg dolaska u Beograd ostala sam u drugom stanju. Našoj sreći nije bilo kraja. Andrej je na mene gledao kao na sve na ovom svetu. To dete je zaista začeto iz najveće moguće ljubavi. Nažalost vrlo brzo sam imala spontani pobačaj i u jednom danu se srušio čitav svet. Iako toliko godina mlađi, Andrej je mnogo jači mentalno od mene. Vukao me je bukvalno sa dna, nedozvoljavajući da potonem. Nekoliko meseci kasnije se sve, pa i mi, vratilo u normalu, oboje smo radili, vodili lep i lagodan život. Skoro dve godine kasnije na red je došla i druga trudnoća, opet ista priča, opet neizmerna sreća, pa suze, tuga i bol. Danima mi se život raspadao. To je bio prvi i jedini put kada sam pomislila da će me Andrej ostaviti.

- U svemu tome on je jednog dana, ispred Maxi-ja stao i mrtav ozbiljan pitao "Je li, a jel' bi se ti udala za mene" Smejala sam se kao luda, ljudi oko nas nisu znali šta ih je snašlo. U svom nekom fazonu sam mu rekla "A šta mi teško". Tako sam zaprošena. Odlučili smo da napravimo malu svabu. Venčali smo se u avgustu, negde kad je Beograd najlepši, kad nema guzve i puno ljudi. Žurku smo napravili u jednom malom restoranu na Adi, pored jezera. Iako sam sedam dana pre toga imala operaciju, izdržala sam je na nogama, ipak je to bio jedan od najsrećnijih dana u našem životu.

- Za kraj želela bih nešto da pojasnim ljudima koji se upoznaju preko društvenih mreža:

Nije sve uvek ovako sjajno i lepo, čuvajte se i pazite s kim ulazite u komunikaciju.

Jelenina i Andrejeva priča dokaz je da život ume prijatno da nas iznenadi, da je pun obrta i čuda, za one koji znaju da prate znaju i veruju u ljubav.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Bojana Đurović)