intervju
MARINA ABRAMOVIĆ: JA SAM UMETNICA, NISAM SATANISTKINJA - Prete mi smrću a ne znaju šta meni predstavlja petokraka
Najpoznatija svetska umetnica performansa provela je skoro pedeset godina suočavajući se sa podsmehom, pretnjama smrću i teorijama zavere. Da li će je pandemija konačno poraziti? Autorka intervjua: Emine Zaner / The Guardian
Svakog jutra Marina Abramović ustaje iz kreveta i obuva papuče. Na jednoj piše "fuck", na drugoj "negativity".
- To je pravi način da započnem jutro uz osmeh - kaže ona.
Nakon toga sprema doručak uz tango muziku. Kada joj je muka od grada, odlazi u svoju kolibu u šumi nedaleko od njene kuće u unutrašnjosti države Njujork, gde kontemplira uz pomoć velikog kristala koji joj "pomaže da se spoji s memorijom planete". U takvim situacijama umetnica ponekada provede i po šest dana bez hrane.
Britanski dnevni list The Guardian donosi ove nepoznate detalje iz njenog života nakon odgledanog novog BBC-jevog dokumentarca koji je uspeo da zaviri u privatnost jedne od najkotroverznijih i najzanimljivijih konceptualnih umetnica današnjice.
- Želela sam, i mislim da je to bitno, da demistifikujem moj "glamurozni" život. Prizemna sam osoba - kaže. Doduše, teško je ne primetiti raskošni nameštaj i kolekciju umetničkih dela u njenoj kući građenoj u obliku zvezde, čiji je podrum veličine hangara u koji su stala njena brojna umetnička dela, kao i kolekcija neobičnih predmeta. Marina Abramović je zaljubljenica u alternativu, kristale i šamanizam kao i astrologiju, a koliba u kojoj kontemplira nema struju ni kupatilo, već samo prostor za razmišljanje, kristal, stolicu i krevet.
- Ovde često dolazim. Neko vreme nisam dolazila nakon što sam dobila lajmsku boreliozu od krpelja, ali savladala sam strah od tih napasnika - otkriva.
Guardian podseća na osobeni opus ove umetnice. Tako je 1973.velikom brzinom zabijala nož između prstiju u performansu "Ritam", a već sledeće godine u Napulju je ležala na stolu uz još sedamdeset dva objekta, poput lanaca, bičeva, pištolja i mišolovki, a posetiocima je dozvolila da s njenim telom rade šta žele, od čega još uvek ima ožiljke. Te godine je legla i u središte zapaljene zvezde petokrake, zbog čega se onesvestila. Na Venecijanskom bijenalu 1997. dobila je nagradu za svoj performans u kom je, u aktu zvanom "Balkanski barok", sedela na dve i po tone kravljih kostiju, čisteći krv i meso s njih, što je učinila da bi ukazala na rat u bivšoj Jugoslaviji. A 2002. dve nedelje je živela u tri kutije koje su visile sa plafona njujorške galerije.
Njeni, neretko bizarni performansi, često su ismevani. Kritičari su u početku tvrdili da u njenom radu nema umetnosti, već samo mazohizma i egzibicionizma, ali Marina se tokom godina pretvorila u jednu od najpoznatijih konceptualnih umetnica današnjice. Jednom njenom performansu pridružila se i popularna pevačica Lady Gaga, koja za potrebe tog nastupa četiri dana nije jela ni govorila pa je na kraju tražila izlaz iz šume gola i s povezom na očima.
Osim umetničkih kritika, svojim radom Marina Abramović je, piše Guardian, privukla i teoretičare zavere koji su uvereni da je ona ljudožder i satanistkinja i pripadnica "liberalne elite" i "globalnog pedofilskog lanca". To je počelo nakon što je Marina poslala email svom prijatelju Toniju Podesti, bratu Džona Podeste, menadžera predsedničke kampanje Hilari Klinton. U tom imejlu pozvala je na veče "duhovne kuhinje". Bila je to šala zasnovana na njenom delu u kom je ispisivala "ljubavne čarolije" na zidu galerije koristeći svinjsku krv. No, te noći nisu, kao što je poruka sugerisala, konzumirali "sveže ljudsko mleko sa svežom spermom", ni "jutarnji urin". Bila je to, kaže, šala za prijatelje. I danas se smeje kad joj se spomene ta epizoda.
- U to vreme to me je snažno pogodilo. Ali, ja sam umetnica, a ne satanistkinja. No, teoretičari zavera su me pretraživali u Guglu i učinila sam im se savršenom za njihove teorije - rekla je, objašnjavajući da zvezda petokraka nema nikakve veze sa (satanističkim) pentagramom, već je taj, u njenom radu često prisutan element, podsetnik na detinjstvo u komunističkoj Jugoslaviji, odnosno Srbiji.
Iako joj je taj događaj i danas smešan, kaže da nije bilo nimalo prijatno. Čak je morala i da promeni adresu elektronske pošte jer su joj pretili smrću.
- Bilo je neverojatno. Jedan mi je napisao da će u roku od dva sata svima razotkriti moje najveće tajne. To me nasmejalo, jer nemam tajni. Ali, bilo je užasno jer je bacilo senku na pravi smisao mog rada - kaže umetnica koja se početkom novog milenijuma preselila u SAD. Da li će li tu ostati, još je neizvesno.
- Stvari se ovde menjaju. Čekam ishod predsedničkih izbora. Situacija je trenutno ružna, nije nimalo zabavno - rekla je za Guardian.
Početkom ove godine umro je njen poznati saradnik i ljubavnik u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka, Frank Uve Lajiepen Ulej (Frank Uwe Layiepen "Ulay"). Situacija među njima bila je uvek komplikovana. Osamdesetih su hteli da se venčaju uz, naravno, neizostavni performans u kom bi ona krenula s jedne, a on s druge strane Kineskog zida pa bi se obred obavio na sredini. Trebalo im je osam godina, sve do 1988., da bi od Kine dobili potrebne dozovole, ali kada se to konačno dogodilo odustali su jer je Ulej napravio dete svojoj kineskoj prevoditeljki. Priča je završila na sudu gde su se svađali oko autorskih prava, da bi Marina Abramović najzad bivšem partneru morala da isplati milionski iznos.
Proteklih nekoliko meseci naziva svojim razdobljem isceljenja. Zbog toga joj je globalno "zatvaranje" ("lockdown") zbog koronavirusa bilo blagotvorno. Nakon što je prebolela opaku lajmsku boreliozu, dugo se osećala umorno i bez energije. Morala je da se odmara, a zbog pretrpanog rasporeda to nije mogla.
- A onda je celi svet stao pa sam mogla da se usredsredim samo na nekoliko stvari. Nikada se nisam osećala tako srećno i opušteno. Shvatila sam da se ljudi zapravo panično boje slobodnog vremena, uvek tražimo način kako da ispunimo svoj raspored do poslednjeg trenutka - rekla je.
Uprkos izolaciji, umetnica nije bila besposlena. Ovog meseca na aukciji u londonskom Kristisu prodavao se njen rad "Život", zasnovan na "proširenoj stvarnosti" koji je napravila u saradnji sa svojim partnerom, filmskim producentom Todom Ekertom.
Radila je i na svojoj multimedijalnoj operi "Sedam smrti Marije Kalas", delu zasnovanom na životu njene heroine koje je prošlog meseca premijerno izvedeno u Minhenu, a u njemu Marina Abramović glumi u sedam operskih scena koje prikazuju smrt. Zbog virusa je odložen njen performans na Kraljevskoj akademiji umetnosti u Londonu u kojem ispituje hoće li mere socijalne distance zaustaviti kontakte među ljudima.
- Mrzim kompromise. Ne mislim da performansi treba da se prilagode virusu. Performans je umetnost koja se oslanja na međusobni odnos sa publikom. Ako to ukinete, više nije isto.
Pita se da li je pandemija zaustavila umetnost.
- Više nemamo dovoljno prostora. Umetnost je postala preskupa, sve je previše, ekonomija se raspada, sve se raspada. Uverena sam da to ipak nije smrt performansa, jer to je nematerijalni oblik umetnosti koji će uvek preživeti - kaže.
U planu je i višemesečni šou u galeriji Akademije, što će biti prvi puta u 252 godine istorije te institucije da žena u tom prostoru izvodi samostalno delo.
- Zanimljivo, mogu da imaju kraljicu, ali ne i ženu umetnicu. Ali, osećam tremu. Kao prva žena moram da smislim nešto što je bolje od ičega što bi učinio bilo koji muškarac - rekla je najavljujući šou nazvan "Život nakon smrti" jer je, kako kaže, "obavila umiranje" u pomenutoj operi.
Podseća i da je danas 73-godišnja umjetnica imala teško i zanimljivo detinjstvo u Beogradu. Odrasla je u velikom stanu koji su roditelji dobili kao heroji Narodnooslobodilačke borbe, a iako joj nije nedostajalo ništa materijalno, suočavala se s hladnom i emotivno nedoraslom majkom koja ju je često zlostavljala. No, čak i takva, majka joj je ponekada pomagala, na primere kada joj je još kao detetu dala atelje u gradskom Muzeju umetnosti i revolucije. Ipak, čini se da su njeni najbolji radovi nastali u posljednjih dvadesetak godina.
- Mislim da sam napravila dobre stvari i u svojim dvadesetim i tridesetim godinama, ali tada nije bilo najbolje vreme za performanse. Ostala sam uporna, mislim da je to bilo veoma važno. A sada, nakon pedeset godina karijere, smatram da sam zrela. Kao dobro staro vino - zaključuje kroz smeh Marina Abramović.
Bonus video:
espreso.co.rs/theguardian.com