recenzija romana
PEDRO MAIRAL: URUGVAJKA - Petparačka priča u metafizičkom plićaku
Pedro Mairal "Urugvajka", novela. Naslov originala: La Uruguaya. Prevod sa španskog: Vuk Šećerović, Izdavač: Booka, Beograd, 2020.
Kada neko stigne na police knjižara u neku malu i kulturno erodiranu zemlju sa pedigreom "argentinski pisac", očekujete nekoga ko je izašao iz Borhesovog, ili barem Sabatovog šinjela. Nažalost, Pedro Mairal sa pomenutom dvojicom svojih velikih sunarodnika ima taman toliko veze koliko nekakav... Marko Vidojković... sa, recimo, Milošem Crnjanskim. Žive u istoj zemlji i pišu istim jezikom, a između njih je po jedna generacija životne razdaljine, tokom koje je svašta otišlo u ćoravu stranu.
Zašto se ljudi bave književnošću? Od kada postoji taj čudni zanat slikanja rečima, zanatlije koje se njime bave delile su se i još uvek se dele na dva tabora - u jednom su oni koji mukotrpnim proučavanjem sebe i sveta pokušavaju da dokuče dublju istinu o sebi i svetu i da svoj uvid prenesu drugim ljudima; drugi su oni koji pokušavaju da samoreklamiranjem steknu poštovanje i porcije besplatne hrane za trpezama kraljeva i bogova koji sleduju najdostojnijim umetnicima slovesnosti.
U nekim boljim vremenima, novela Pedra Mairala "Urugvajka" izlazila bi u nastavcima na stranicama zagrebačke "Erotike" (ili nekog argentinskog ekvivalenta tog jugoslovenskog soft-porno časopisa druge generacije) sa slikama golih žena kao ilustracijom, možda i golih žena i golih muškaraca zajedno, ali ni tamo ne bi napravila karijeru, u konkurenciji sa kratkim erotskim pričama Zvonimira Majdaka, Čarlsa Bukovskog ili Henrija Milera. Čak i erotika u ovom ostvarenju, Mairalov džoker koji treba da donese sve za čim piščevo srce žudi, prilično je nevešta. Upotrebio je "one" reči zbog kojih bi u diskografskoj industriji dobio nalepnicu "Explicit lyrics" da je slučajno snimio ploču a ne napisao knjigu - i ne vredi. Pisati erotske scene podjednako je teško i suptilno kao režirati ih na filmu: mora da prethodi vrlo pažljivo vođena gradacija seksualne napetosti koja na kraju rezultira "vatrometom strasti", kako se ta vrsta ekstaze zove u ljubićima. Mairal je jednostavno nevešt da isplete to prefinjeno tkanje koje prenosi rast privlačnosti između dvoje partnera - suštinski važni detalji mu izmiču, a on to u jednom trenutku i sam priznaje, kao režiser koji odjednom odustaje od iluzije svevidećeg oka i okreće kameru ka setu, razotkrivajući sve ono što je do malopre gradilo iluziju:
"Teško je čitaoca ubediti u nečiji šarm time što ćete to napisati. Mogu da napišem da je neka žena lepa, da je neki muškarac zgodan, ali gde je ona iskra koja opčinjava? Da li se ona krije u oku pripovedača, u njegovoj opsesiji? Kako rečima dočarati onu specifičnu kombinaciju crta na licu koja čoveka dovodi u stanje ludila koje traje? Je l' to u njenom držanju? Njenom pogledu?" (Pedro Mairal, "Urugvajka" strana 30.)
Drugim rečima, pisac je na ovom mestu priznao da ne ume da stvori književno umetničko delo. Ali, hvala vam što ste kupili moju knjigu.
Erotska katarza izostaje jer je sam pisac dopuštao da se balon izduva svaki put kad bi se malo napunio gasom lakšim od vazduha i pokazao da bi možda mogao i da se odvoji od tla.
Glavni junak, Lukas Pereira, koji je, gle čuda, pisac (o ne, još jedna knjiga o pisanju knjiga!), gle čuda - depresivan, izmoren sumnjama u sebe, vernost svoje žene, svoje sposobnosti, gle čuda, sklon je i rekreativnim otrovima, dužan do guše... Da li smo neki stereotip zaboravili da čekiramo? U redu, siromaštvo i gašenje braka Mairal, to mu moramo priznati, dočarava mnogo veštije nego erotske dogodovštine - ali sa zjapećim nedostatkom metafizičkih elemenata, tako karakterističnih za argentinsku tradiciju, bar onaj njen deo koji je do nas dopro.
Vrhunac "metafizike" koji ovo delo nudi sadržan je u ovoj vinjeti:
"Kad dvoje ljudi oseti uzajamnu privlačnost, između njih se uspostavi neka vrsta telekineze, i ta energija uklanja sve prepreke koje im stoje na putu. Zvuči kao fora, ali tako je. Mogu da pomeraju planine." (isto, strana 26.)
Ni manje ni više, nego parafraza biblijskog, ili ipak rableovskog, pomeranja planina. Skupo, bre. Ipak, planine se nešto nisu ispomerale kako treba, a glavni junak je dva puta tokom novele ušao u kazneni prostor, bio oči u oči sa golmanom i - ništa. Sve je on odlučio, pregrmeo je i to da će "konačno" prevariti svoju ženu, jer samo to je način da renovira svoje oronulo samopoštovanje, ali baš kad treba da postigne gol, planine se odrone, a on ostane izvučenog nosa, a drugi put, na gostujućem terenu još mnogo gore od toga, doživi pravi debakl i padne u niži rang postojanja.
Pripovedanje u drugom licu deluje umereno zanimljivo, cela novela ima formu obraćanja bivšoj junakovoj ženi, kao neka veoma dugotrajna epistolarna forma ili ispovest. Stil je pitak, bez banalnosti, povremeno sa ponekom neuobičajenom slikom.
Nakon povratka protagoniste iz Montevidea u Buenos Aires, naracija zapada u novu etapu, gde sve istine o glavnom junaku koje je do tada šminkao i uspevao da zavara čitaoca da je ipak dobar i odgovoran porodični čovek i otac, izbijaju na površinu. Urugvajka Magali Gera Sabala zapravo nije bila ni prva ni presudna svinjarija glavnog junaka - ali to je sve u redu, jer porodica je ionako, po rečima Lukasa Pereire, relativna vrednost.
"Zvučaće kao da se pravim pametan, ali ja sam zaista u to uveren: moramo da razmišljamo na nov i drugačiji način. Mi smo odrasli sa određenom idejom o porodici koja nas je oblikovala i zato smo sada anksiozni kada vidimo da je ona u razvalinama," poentira Lukas (isto, strana 134.)
Problem je dakle u ideji o porodici, nikako u nečijoj nezajažljivoj samoživosti.
Iako je pismeno napisano, sa pristojno vođenom radnjom u kojoj uzročno-posledične veze postoje i ne narušavaju logiku, problem ovog dela je njegova prizemnost. Priču o ružnom i traumatičnom raspadu braka ima manje-više svaki pijanac u svakom ugostiteljskom objektu širom planete, od najskupljih do najjeftinijih - ali to ih ipak ne čini piscima, a neće ih učiniti ni beleženje ni objavljivanje njihove ružne i traumatične priče. Od pisca se u nekim kulturnijim vremenima očekivalo ipak nešto značajno više: sposobnost da se popne na neko egzistencijalno uzvišenje odakle se stvari šire i sintetizovanije vide i da odatle prikaže malo panoramičniju sliku od vidokruga jednog pijanca koji baulja po ispovraćanim pomoćnim ulicama između zgrada.
U nekim kulturnijim vremenima, "Urugvajka" Pedra Mairala smatrala bi se za petparačku književnost. Ali autor je dobio važnu latinoameričku književnu nagradu za ovo delo, reći će neko. Da. I "Parazit" je osvojio pun čabar "Oskara". I američki predsednik koji je započeo nekoliko ratova dobio je Nobelovu nagradu za mir. To više govori o svetu u kom živimo nego o vrednosti ostvarenja.
Bonus video: