KRVAVE TAJNE CRVENIH BERETKI: Posle pada Miloševića počeli da UBIJAJU ZA ZEMUNCE, 5. oktobar je KRAJ JEDNE SERIJE

"Beretke" s političkim atentatima nastavljaju i 2000. godine, da bi posle smene vlasti krenule da obezbeđuju primat zemunskog klana u beogradskom podzemlju.

Nepobitno je utvrđeno, kao što piše u presudi, da je Slobodan Milošević naredio Radomiru Markoviću da se ubijaju politički protivnici.

Nakon zločina na Ibarskoj magistrali, 3. oktobra 1999, serija političkih atentata nastavlja se i 2000, sve do samog pada Miloševića, 5. oktobra. Trojica pripadnika JSO, koja su učestvovala u zločinu na Ibarskoj, pokušavaju 15. juna u Budvi ponovo da ubiju Vuka Draškovića, ali ni tada ne uspevaju. Nešto kasnije, 25. avgusta, njih trojica, zajedno sa još dvojicom, otimaju i ubijaju Ivana Stambolića na Fruškoj gori (imena svih osuđenih pripadnika jedinice objavićemo sutra).

Istovremeno, nakon ubistva Željka Ražnatovića Arkana, 15. januara 2000, koje je, prema rečima njegovih saradnika, odobreno iz vrha DB-a, otvara se prostor za nove zvezde kriminala - zemunski klan. Uz blisku saradnju komandanta beretki Milorada Ulemeka Legije i vođe klana Dušana Spasojevića Šiptara, kreće serija ubistava, navodno kao osveta za Arkana, a u stvari se uspostavlja neprikosnovena dominacija u podzemlju.

Među prvim žrtvama je Zoran Uskoković Skole (37), koji je ubijen 27. aprila 2000, posle spektakularne filmske polusatne potere po Ceraku i naočigled brojnih prolaznika. U presudi zemunskom klanu, u kojoj su Ulemek i Spasojević označeni kao organizatori ove kriminalne grupe, nabrojano je ukupno 17 likvidacija!

Dvojica organizatora usput pokreću još jednu isplativu kriminalnu aktivnost - otmice. Otimaju mnoge bogate sugrađane, među kojima i biznismene Miroslava Miškovića i Miliju Babovića, a basnoslovne iznose dele napola.

Pripadnici JSO pod punom ratnom opremom izlaze na ulice Beograda, gde milion građana 5. oktobra 2000. protestuje protiv Miloševićeve namere da pokrade izbore. "Beretke" u borbenim vozilima prilaze demonstrantima, ali je već u prvo njihovo vozilo ispaljeno više od 100 metaka!

Pravosnažna presuda za ubistvo Stambolića i budvanski atentat otkriva ceo državni zločinački mehanizam. Osim materijalnih dokaza, kao što su DNK analize, tu su i brojna svedočenja, među kojima i svedoka saradnika Nenada Šarea Škeneta, šefa obezbeđenja Ulemeka. Dragoceni dokazi su i priznanja tadašnjeg šefa DB-a Radomira Markovića i još nekih osuđenih pripadnika JSO. Nepobitno je utvrđeno, kao što piše u presudi, da je Slobodan Milošević naredio Radomiru Markoviću da se ubijaju politički protivnici. Marković je to naređenje preneo Ulemeku. Istovremeno je Milošević naredio načelniku Generalštaba Nebojši Pavkoviću da pomogne atentatorima u Budvi. Takođe je utvrđeno i da su im pomoć pružali i Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum.

Malo više od mesec dana nakon ubistva Stambolića pripadnici JSO pod punom ratnom opremom izlaze na ulice Beograda, gde milion građana 5. oktobra 2000. protestuje protiv Miloševićeve namere da pokrade izbore. Beretke u borbenim vozilima prilaze protestantima, ali je već u prvo njihovo vozilo ispaljeno više od 100 metaka! Miloševićeva "pretorijanska garda", spasavajući žive glave, odlučuje da ne reaguje, počinju da dižu ruke i pozdravljaju građane. Kasnije prodaju priču da su dobrovoljno "prišli narodu".

Posle pobede Koštunice nad Miloševićem, tadašnji ministar policije Stoiljković zahtevao je da se po cenu života brani Milošević.

Jedinica posle smene vlasti nastavlja da radi na liniji DB-a, koju je u svojoj knjizi zabeležio Dragan Filipović - Major Fića, savetnik Markovića za specijalne operacije (likvidacije) i zadužen za JSO. On je napisao da je posle izborne pobede Vojislava Koštunice nad Miloševićem, održan sastanak vrha DB-a na kome je bio i tadašnji ministar policije Vlajko Stoiljković. Ministar je zahtevao "da se po cenu života brani Milošević". Nakon što je Stoiljković otišao, u vrhu DB-a su se dogovorili, tvrdi Filipović, "da priznaju pobedu Koštunici i da se dalje oslanjaju na radikale i nacionalne snage".

Kako bi rekli mangupi, civilni i vojni udbaši "prodali su liderima DOS-a ciglu" o njihovoj ugroženosti, istovremeno igrajući na kartu podela među vladajućim strankama, sve do ubistva premijera Đinđića. Prvo su Vojska i JSO 5. i 6. oktobra napravili šaradu s navodnim međusobnim opkoljavanjem i zveckanjem oružja. Mnogo važnije je to što šef DB-a Marković već 6. oktobra izdaje čuvenu naredbu o uništavanju dosijea. I Nebojša Pavković narednih godina igra malo za jedne, malo za druge, a kriminalci iz zemunskog klana, po sopstvenom priznanju, čak u februaru 2002. bacaju bombe na sedište DSS u Beogradu kako bi još više produbili podele među političarima.

Vlast posle 5. oktobra preuzima koministarska vlada i ubrzo se formira "Poskok", jedinica za istraživanje političkih ubistava. Međutim, prema svedočenjima inspektora iz "Poskoka", državna bezbednost sve vreme opstruiše njihov rad. Vlada Zorana Đinđića odmah po formiranju, krajem januara 2001, donosi odluku da smeni Radomira Markovića, koji odmah biva uhapšen i osumnjičen za ubistvo četiri člana SPO na Ibarskoj magistrali...

Poznato je da je Miloševićeva "pretorijanska garda" (JSO) učestvovala u njegovom hapšenju 1. aprila 2001. Manje je poznato, međutim, da su helikopteri jedinice, "agusta-Bell 212" YU-HCA i jedna maskirna "gazela" uzleteli 28. juna 2001. s helidroma Instituta bezbednosti na Banjici put baze SFOR-a u Tuzli.

Glavni putnik je bio Milošević, čije je krajnje odredište bio Haški sud. Interesantno je da je isti helikopter, na Vidovdan 1989, tada u plavo-belim bojama i u vlasništvu Saveznog MUP-a, prevezao istog čoveka u ulozi predsednika Predsedništva Srbije na čuveni miting na Gazimestanu.

(Espreso.co.rs / Mediji)