HODALA SAM CENTROM BEOGRADA I SHVATILA DA ME PRATI NEKI TIP: Onda sam napravila glupu grešku, BAŠ JE UŽIVAO

Čujem ga. Hoda iza mene. Ne bih ga ni primetila da mi ne ide toliko blizu da kraj njegove cipele kači moj kaput kada požuri. Svaka žena zna trenutak u kojem postane svesna da je neko prati, ali i dalje sebi govorim da možda umišljam. Sigurno je slučajnost? Pet sati je u centru Beograda. Ulica je puna. Stigao je autobus i ljudi su se izlili iz njega svuda po trotoaru. Izbegavam ih. Izbegava ih i on.

Stajem uz izlog u nadi da će proći pored mene. Staje i on. Radnja je toliko velika da izgleda kao da i on nešto gleda, metar od mene. Nastavljam dalje. Ide za mnom. Stajem pred ogromnu parfimeriju. Stakla su potpuno prekrivena reklamama. Jasno je da ne gledam izlog. Staje pored mene, ovog puta još bliže.

Sada mogu dobro da ga pogledam. Krupan, podbuo i sed muškarac u srednjim pedesetim. Nosi ogromnu bež jaknu i raspojasan duks. Ne deluje kao beskućnik. Odeća deluje čisto i skupo. Bulji u mene.

Osećam neopisiv bes. Pre 13 godina sam umalo silovana na Gazeli. Spasla me činjenica da je deset metara pored stao tramvaj. Sećate se tog lika, to je onaj što su mu smanjili kaznu. Pre deset me tip pratio do ulaznih vrata stana. Tata mi je otvorio vrata. Jedva sam zadržala oca da ga ne ubije. Besna sam. Ovo nije prvi put da mi se ovo dešava. Besna sam jer znam i zašto nije.

Zbog zrele figure izgledam kao žena, ali zbog visine delujem mnogo mlađe. Bolesnicima ovog sveta delujem kao fino razvijeno dete. Žensko dete koje se uveče vraća samo. Samo što sada nije noć. Nekako to me još više plaši. Razmišljam šta sad da radim.

Iza mene je. Čujem kako teško diše dok pokušava da me sustigne. Zadihao se. Morao je da požuri jer sam presekla raskrsnicu u Džordža Vašingtona. Pretrčao je ulicu za mnom.

Muka mi je. Muka mi je jer ne znam gde da odem. Ne znam šta da radim. Ne znam da li da se okrenem i krenem da se derem. Ne znam ni da li će ga to još više isprovocirati. Ne znam da li je lud i koliko. Ljudi su toliko izblesavljeni od korone da mi je mučno ikome i da priđem. Zovem dečka i krećem ubrzano ka njegovom poslu kuda sam i krenula, tamo je veliki market. Naravno, telefon je zauzet. Kucam poruku.

"Neki lik me prati. Siđi".

Nikada mu nisam poslala ništa slično. Znam da je na poslu. Ne sumnjam da će shvatiti ozbiljno. Sklanjam se sa velike ulice, lik me prati u stopu. Radi to otvoreno Uživa.

Što sam bliže marketu, malo sam hrabrija. Dobro poznajem ovaj kraj, a zbog kafića ovde je uvek gužva. Vidim radnika obezbeđenja kako stoji kod vrata prodavnice. Osećam kako mi zvoni telefon. Stajem tačno ispred velikih automatskih vrata marketa. Dovoljno blizu da mogu da uđem ako čudak krene na mene. Ali umesto toga prolazi pored - pravo na ogromni otvoreni parking. To je ulaz za kola. On odlazi peške.

Dečko javlja da je krenuo, objašnjavam gde sam. Treba mu najmanje deset minuta do mene. Ulazim u prodavnicu. Nemam pojma šta radim, pa idem između polica da ubijem vreme. Sablažnjeno shvatam da se lik vratio s parkinga i da je ušao u prodavnicu za mnom. Nosi masku. Stojim na uglu rafova i gledam ga kako ide ka meni noseći korpu. Kada mi se približio na manje od pola metra, naglo skreće iza polica.

Znam da je pitanje vremena kada će dečko stići i znam da u prodavnici ima obezbeđenja. Stacioniram se kod velikih frižidera najbližih kasi. Mogu da vidim ulazna vrata. Prolazi skoro 15 minuta i konačno vidim da je dečko stigao. Krećem ka kasi. Počinjem da se preispitujem. Da li je moguće da je ovo ipak neka bizarna slučajnost. Budala sam.

Čim sam stala na kasu, nacrtao se tačno iza mene. Pokušavam da se smirim. Pazim da mi iz novčanika ne viri lična karta. Samo mi još fali da tip vidi adresu. Sada me strah, ali ne zbog njega. Šta će se dogoditi kada izađem? Dečko je njegove visine i vidno besan. Znam da može da ga prebije - ali šta ću time rešiti? Šta ako ovaj nezgodno padne ili ga nešto strefi, još će on nas da tuži. Šta ako nosi nož?

Okrećem se ka manijaku dok plaćam. Posle skoro dvadeset minuta u prodavnici ima potpuno praznu korpu. Samo je sa kase u nju gurnuo žvake. Izlazim napolje i ne moram dečku ništa ni da kažem. Video je kako se lik nabija i bulji u mene. Samo je pitao "je l onaj matori". Bio je glasan.

Dovoljno glasan da je tip iz momenta otišao sa kase i vratio se nazad u prodavnicu. Svi ovakvi skotovi su kukavice. Svi do jednog. Kada je dečko video na šta ličim i da sam na ivici da se rasplačem hteo je da uleti u prodavnicu. I šta onda? Da napadne dedu u radnji, da ga izvlači napolje, da napravi haos na pauzi sa posla? Razmišljala sam da ga pustim. Nisam mogla.

"On je godište mog tate", to je sve što sam uspela da kažem. Znao je na šta mislim. Ne želim da ga prebije. Ni zbog njega, ni zbog mene. Čekali smo neko vreme napolju. Ne znam ni sama šta. Nije izašao.

Razmišljam da li da pozovem policiju i tražim snimak nadzornih kamera sa parkinga. Razmišljam da kupim suzavac. Razmišljam da se preselim negde gde mogu da parkiram auto i idem kolima na posao. Razmišljam ima li išta od toga u ovoj zemlji smisla.

To je ono što ovakvi ljudi rade. Duboko ti uznemire život. Praćenje ženskih osoba je treći najčešći vid zlostavljanja na ulici. Ekstremno je potresan.

Statistika u svetu pokazuje da je preko 86 odsto žena doživelo zlostavljanje na javnom mestu od strane potpunih stranaca.

Statistika u Srbiji kažeda je 42 odsto žena u Srbiji doživelo seksualno uznemiravanje nakon 15 godine, a da 39 odsto žena nikome nije govorilo o doživljenom seksualnom uznemiravanju.

Ja biram da govorim. I biram da ipak odem sutradan na posao istim putem. Celu noć dok je dečko pokušavao da mi skrene misli sam mu ponavljala "ne razumeš". "Ti si muškarac od dva metra i sto kila. Izvini, ali ne razumeš".

Ne razumeš šta znači uzimati taksi jer te strah tih poslednjih dvesta metara tvoje ulice. Ne razumeš šta znači preračunavati rutu u glavi u odnosu na to koliko mračnih budžaka tu postoji. Ne razumeš šta znači stezati ključeve kad prolaziš kroz Blokove. Ne razumeš šta znači konstantno biti svestan svakog čoveka blizu tebe uveče. Ne razumeš koliko puta ti i neću reći da mi je neko dobacio ili me u klubu uhvatio za zadnjicu u prolazu. Ne razumeš jer nikada nisi morao da razmišljaš o tome, a ja nažalost po stoti put shvatam da moram da razmišljam tako. Odličan je citat Margaret Atvud:

"Muškarci se plaše da im se žene ne smeju. Žene se plaše da ih muškarci ne ubiju".

Glupo je i ponoviti, ali internet me naučio da moram. Naravno da nisu svi muškarci takvi. Ali i ti ljudi negde žive. Neko ih poznaje i imaju svoje porodice. Neko i ne zna šta rade.

Ostaje nam da budemo oprezni i da budemo pribrani. Da upozorimo svoje ćerke i vaspitamo svoje sinove. Da naučimo decu, pored petsto beskorisnih gluposti koje učimo u školi šta da rade u ovakvim situacijama jer ja ni sa 30 godina nisam sigurna. I ostaje nam da ne dozvolimo siledžijama ovog sveta da nas uplaše toliko da zaboravimo da nisu svi jedni od njih.

Strah jeste realan. Ali strah ne sme da postane realnost.

Zašto čudaci prate žene

- Nije moguće svesti to na samo, na primer, dva uzroka. Svaki čovek je svet za sebe i potpuno su motivi različiti. Geštaltisti i kriminolozi bi rekli da kad neko bira žrtvu uglavnom bira istu vrstu žrtve ili isti tip devojke koji bi imao verovatno veze sa nekim njegovim pređašnjim iskustvom. Zato bira žene, na primer duge kose, određenih godina... To je u glavi tog čoveka nastavak neke nedovršene priče, možda neke njegove povrede, pa se sada sveti.

Možda je bio zlostavljan kao dete pa prati neke žene koje ga podsećaju na njegovu majku, pa ih "kažnjava" kroz to što ih maltretira. To su sve mogući scenariji, ali osnova su psihopatije i sociopatije, ti ljudi imaju problem sa drugim ljudskim bićima iz njihovih nedovršenih ličnih priča, pa radeći to misle da čine dobro sebi ili "popravljaju" svet od nekoga za koga oni misle da je bio loš prema njima. Psihopatije i zločinci uglavnom imaju svoju subjektivnu perspektivu koja njih čini da su ispravni i da je dobro što to rade i mi kada radimo nešto loše skloni smo da opravdavamo to. Kod nekih psihopatskih struktura postoji "igra" sa žrtvom, pa ta igra može da uputi na neku nazovimo zabavu. U tom smislu on ima konfekciju tog vremena, da se igra sa žrtvom.

Ovo ponašanje može ostaviti posledice, prvenstveno strah, a razvoj tog straha može da odvede u fobiju i neke nesigurnosti u smislu da žrtva više ne sme da se udaljava, da izlazi sama na ulicu i slično.", kaže za Blic psiholog Radmila Grujičić.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Blic)