STEFAN MALEŠEVIĆ SNIMA NOVI DOKUMENTARNI FILM o severnomakedonskim dervišima

Novi dokumentarni film Stefana Maleševića, podržan na Konkursu Filmskog centra Srbije za dugometražni dokumentarni film; nastavlja u duhu njegovog zapaženog dokumentarca „Gora“ i ponovo se bavi opskurnom, izolovanom zajednicom na Balkanu. Ovoga puta su u pitanju bektaši derviši u malom makedonskom selu Kanatlarci u blizini Prilepa, gde ova skupina od manje od hiljadu ljudi upražnjava unikatne običaje i gaji iznenađujuće progresivan sistem vrednosti za jednu patrijarhalnu islamsku zajednicu.

Bektašizam je islamski derviški red osnovan u drugoj polovini 13. veka u Anadoliji pod velikim uticajem sufijskog islama, trećeg, najtolerantnijeg ogranka islama koji preovladava na Srednjem Istoku (Pakistan, Turkmenistan, Mongolija) i u pojedinim zemljama centralne Afrike. Bektašizam je ime dobio po svom prvom svecu, Hadži-Bektašu, za koga pripadnici ove zajednice veruju da potiče iz Muhamedove loze, a u sebe je prihvatio mnoge elemente šamanizma, šiitskog islama i hrišćanstva, ali na Balkanu i mnoštvo elemenata narodne religije lokalnih naroda.

Bektašizam je bio zvanična religija janjičarskih odreda i kao takav pod neposrednom zaštitom turskih sultana kao naročita religijska zajednica kojoj su pripadali janjičari i nešto običnog sveta sve do 1826. kada su janjičari prerasli u opasnost po sultane, pa je sultan Muhamed II te godine poklao sve janjičare i zabranio bektašizam u svom carstvu. Nakon nekoliko velikih progona i zabranjivanja u Turskoj, danas bektaši postoje u malom broju na teritoriji Makedonije i Albanije.

U njihovim ritualima postoji mnogo elemenata sličnosti sa hrišćanstvom – bektaši pale sveće, poštuju neke ikone, nazdravljaju i ljube se tri puta, veruju u trojstvo Alaha, Muhameda i kalifa Alije, Muhamedovog zeta, osnivača šiitskog islama, a njihov veliki praznik Hidrilez/Ederlezi, praznik početka proleća, poklapa se datumski sa pravoslavnim Đurđevdanom. Ostali praznici su im Nevruz, 22. marta, rođendan kalifa Alije, i mesec Muharem, početak islamske godine i mesec posta za bektaše, od 31. avgusta do 29. septembra.

Neka od njihovih najvećih svetilišta su istovremeno muslimanske svetinje i pravoslavne crkve. Od osnivanja bektaši su imali slobodne i progresivne stavove – oni su jedina muslimanska zajednica kojoj je dopušteno da pije alkoholna pića, a žene i muškarce smatra potpuno jednakima. U Kanatlarcima nije retka pojava da žene vode glavnu reč, donose odluke ili drže daljinski upravljač za vreme porodičnog gledanja televizije.

Kanatlarska zajednica u filmu je predstavljena kroz porodicu Ajten i Erdogana. Ajten, koja u hramu pred pastvom čita svetu knjigu za vreme najvećeg bektaškog praznika, takođe najbolje peva verske napeve i zna najviše priča iz bogate bektaške istorije. Ajten pravi pitu, vozi traktor, posreduje u sukobima i plete kikice svojim trima unukama, od kojih srednja, Bejza, polako kreće bakinim stopama. Erdogan je njen muž, koji je zamenik glavnog kanatlarskog sveštenika i radi od jutra do jutra, u hramu, oko kuće, sa kravama, na poljima duvana gde berba počinje u dva sata iza ponoći.

Reditelj, scenarista i snimatelj je Stefan Malešević, a saradnik na scenariju i stručni savetnik: je Viktor Trajanovski. Snimatelj zvuka je Bojan Palikuća, montažerka Jelena Maksimović. Producentkinja je Jelena Angelovski u okviru producentske kuće „Tri osmine“ Dušana Grubina; u koprodukciji sa Jasmin Bašić i Fabrizijom Polpettinijem, ispred francuske producentske kuće La Bête.

Snimanje je započeto 2018. u Severnoj Makedoniji, pretežno u selu Kanatlarci, a završetak snimanja koji je odložen zbog pandemije se očekuje u toku 2020.

Stefan Malešević je o toku snimanja i suštini ovog svog novog filma izjavio sledeće:

Nakon veoma burne godine i nekoliko puta otkazivanih etapa snimanja, konačno smo uspeli da nastavimo rad sa ovom intrigantnom zajednicom. U maloj ekipi koja ne remeti svakodnevnicu protagonista, a nama daje osećaj da smo na uzbudljivoj ekspediciji, proveli smo deset dana sa njima za vreme najvećeg bektaškog praznika, poznatog pod imenom Ašure. Kao i ranije fascinirala me je specifičnost njihove kulture u društvu koje izrazito vodi računa o religiji i daje punu važnost tradiciji a pritom daje ženama stepen liberalnosti nezabeležen u muslimanskom svetu. U tom društvu, snaga i dobrodušnost naše glavne junakinje Ajten, kao i skladan ljubavni odnos između nje i marljivog Erdogana, odnos pun poštovanja sa malo izgovorenih reči, ponovo su privukli najveću pažnju moje kamere. Radujem se skorom ulasku u montažu gde ćemo Jelena (Maksimović) i ja probati da izbalansiramo pojedinačno i opšte, te kroz živote ovih divnih ljudi dotaknemo neke univerzalno važne teme.

Na planu dugometražnih ostvarenja, Stefan Malešević za sobom već ima dva zapažena filma – dokumentarni Gora i igrani Mamonga, a u fazi predprodukcije već neko vreme je njegov novi dugometražni igrani film naslovljen Usud.

Bonus video: