KUNEM DAN KAD SAM POŠAO U AMERIKU, BOLJE JE KOD KUĆE TRAVU PASTI NEGO BITI OVDE: Pismo Balkanca je pravi HIT!

Danas ljudi sve manje pišu pisma. Taj prastari način komuniciranja kao da izumire, potisnut tehničkim inovacijama koja, istina, štede vreme, ali istovremeno i ubijaju dušu.

Jedni drugima šaljemo video poruke, e-mailove, sms-ove.. U svemu tome izgubila se bliskost i ljudska toplina kakvu nalazimo u pismima, posebno u onim iz davnih dana.

Jedno takvo staro iseljeničko pismo sa samog kraja 19. veka pronašli smo u zagrebačkom listu "Hrvatski narod" koji je uređivao dr. Ivan Ružić. Objavljeno je u broju 44 od 1. novembra 1900. pod naslovom "Ljudi ne idite u Ameriku!", a uz svu originalnost oslikava i sumornu sliku stanja u Hrvatskoj zbog kog su ljudi bili prisiljeni da odlaze u svet. Pismo prenosimo u celini.

"Hvaljen Isus i Marija! Stelton, Nord Amerika, dne 2. oktobra 1900. Draga moja ženo! Da ti znaš kako ja ovde služim, ti bi sve kod kuće prodala, prodala pa bi me kući odpremila – ako za me mariš. Ja ovde ne znam kad ću glavu izgubiti. Kad god idem u fabriku, onda moj stres ostavim, da oni koji ostanu živi budu znali mojoj sirotinji pisati.

Samo ja uvek kunem onu uru i onaj čas, kad sam u Ameriku pošao, gde ja tužan svoju krv pijem. Bolje je kod kuće travu pasti, nego biti u Americi. Amerika je prokleta zemlja i silno će naše ljude požderati. Naš je brat Janko Kaurić iz Vel. Soline poginuo vozeći zemlju u vagonu tačkama, pa je pao na štreku i u njemu nešto puklo i bolovao mesec dana, onda je umro. Svi smo mu išli na sahranu. Tako naši ljudi ginu svaki dan po jedan.

Draga ženo, da me vidiš sada, kako sam mršav, a brkovi izgoreli od ognja gde se gvožđe kali! Bila me i ruka zabolela pa nisam mesec dana mogao da radim, već sam mislio da ću bez ruke ostati, ali mili Bog dao pa je sada opet dobro i mogu raditi.

Ja mislim da i ti na mene misliš i Bogu se pomoliš za moje zdravlje. Ja sam vas troje ostavio kao troje pilića i otišao od kuće, da se nisam nikad ogledao od muke do Zagreba. Kad sam pošao iz Zagreba pa do Beča, nisam vidio ni neba ni zemlje od teškog plača – i još bolje, kad sam izišao u Prajsku. Tužno li je srce moje na sve veke! Šaljem ti 100 kruna za odeću deci i tebi, onda za drva i da 30 forinti odplatiš duga. Ako se delo ne zatvori i Bog dragi dade života i zdravlje, opet ću poslati novaca za dug izplatiti, a onda, ako Bog da, kući i nikad više pomisliti na Ameriku!" piše Stanko Bartolić iz Male Soline.

Uz ovo pismo zanimljivo je pogledati i šta se savetovalo onima koji su odlazili u daleki svet. Iz splitskog "Pučkog lista" preneo je "Hrvatski narod" 1900. ovih nekoliko saveta: 1. Ako možeš živeti kod kuće nigda ne putuj u svet, navlastito ako si odmakao godinama. U svetu ima i previše mladosti, za stare ljude neima mesta 2. Kad si u svetu, najprvo uči jezik, ako je moguće čitati i pisati. Tad uči običaje zemlje, da znaš gde si 3. Stoj, gde si došao, i drži svoj novac za se.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Vecernji.hr)