BIO JE DOBAR SA ARKANOM, ZATO SU GA UBILI! Stanija strahuje za život, TVRDI DA ĆE I NJU UBITI

Rijaliti zvezda Stanija Dobrojević otvorila je dušu u opširnoj ispovesti u kojoj je ispričala da je prošla je kroz pravi pakao kada su joj 1995. godine tokom “Oluje” u Hrvatskoj ubili oca Dragana i priznala da se plaši da i nju ne zadesi očeva sudbina.

Starleta kaže da se plaši da će je bivši robijaš Kristijan Golubović ubiti u “Zadruzi 4”!

Ona će se uskoro u rijalitiju pridružiti Goluboviću, koga je optužila da ju je reketirao i da on nije pravi otac njegove ćerke Vere, već da je supruzi podvalio spermu svog prijatelja.

“Plašim se za svoj život! Bojim se da me Kristijan ne patosira čim me vidi. Ne daj Bože, može da me ubije u rijalitiju. Znam da tamo ima obezbeđenja, ali on to može da uradi u sekundi”, kaže Stanija u svojoj ispovesti za Hit.

Starleta tvrdi da se osećala bezbedno samo dok je Kristijan bio u zatvoru.

“Moja jedina mrlja u životu jeste druženje sa tim čovekom! Ni sa kim drugim nemam velike konflikte i ako mi bude falila dlaka sa glave, svi će znati da je za to kriv Kristijan. Stvarno ne razumem šta hoće od mene! Dala sam mu pare pre nego što je otišao na robiju, a čim je izašao, ponovo je krenuo da me maltretira. Nisam htela da mu ćutim kao prvi put. Stojim iza svega što sam rekla”, kaže ona.

Dobrojevićeva se sada kaje što je u “Farmi 6” flertovala sa Golubovićem, koji je odmah posle finala počeo da je proganja i traži joj novac, tačnije polovinu od 50.000 evra, koliko je osvojila kao pobednica rijalitija.

“Ta pobeda me je skupo koštala, i dalje ispaštam zbog učešća u “Farmi 6″. Ispala sam glupa što nisam prijavila Kristijana za reketiranje! Pretio mi je svakodnevno i ja sam morala da mu dam 12.000 evra, mada je on hteo sve da mi uzme. Sve mi je izašlo na nos! Ta pobeda me je koštala zdravlja. Gorko sam zažalila što sam se družila sa tom osobom”, priznala je Stanija i dodala da joj je trebalo mnogo vremena da se psihički oporavi od Kristijanove torture:

“Na kraju sam zbog njega završila kod psihijatra! Rekao mi je da se ne nerviram i da zamislim da novine pišu o nekom drugom, a ne o meni. Iako sam sada oguglala, ta borba je bila teška. U jeku skandala sam odlučila da se povučem iz medija i spremim diplomski. Ponosna sam što sam to uspela!”

Očeva smrt i poslednji susret sa njim

Kako bi ispunila poslednju želju oca Dragana, Stanija je završila Ekonomski fakultet u nameri da krene njegovim stopama, pošto je i on bio ekonomista.

O ocu koji mučki ubijen kada je ona imala samo 10 godina, pričala je kroz suze. Njena porodica proterana je iz Voćina u Hrvatskoj, a ona se seća da su se u njenom porodičnom domu, dok je otac bio živ, okupljali brojni prijatelji i rodbina. Kada je počeo rat 1991. svi su bežali u sklonište koje je bilo u okviru porodične kuće Dobrojevića. Međutim, njen tata nije izbegao metak.

“Tatu su mobilisali zato što je bio politički aktivan. Družio se sa Slobodanom Miloševićem i Mirom Marković. Pričao mi je i o Cecinom pokojnom suprugu Željku Ražnatoviću Arkanu. Bio je dobar i sa njim. Zbog toga su ga i ubili”, izjavila je Stanija i otkrila da se dobro seća ratnih godina, istakavši da je imala šest godina kad su sukobi počeli:

“Sećam se svake sekunda rata. Tog jutra, kada je sve počelo, granate su padale na sve strane i mnogo ljudi je došlo kod nas da se skloni jer smo imali podrum. U celom tom haosu ja sam izašla iz kuće i krenula ka mojoj kućici u dvorištu, koja mi je služila za igru. Želela sam da spasem moju veliku ćelavu lutku. Tata je izleteo za mnom i rekao da će on da mi je odnese. I stvarno je tako bilo”.

Poslednjeg susreta sa ocem jasno se seća i kaže da je on danas boli više nego tada, jer je kao dete imala nadu da će ga ponovo videti.

“Tata me je jako zagrlio kada smo se rastali i rekao mi je: ‘Vratiću se!’ To je bio naš poslednji pozdrav”, rekla je Stanija gušeći se u suzama.

Samo nekoliko sati nakon očevog odlaska, Staniju, njena majka Slavica i brat Sani morali su hitno da napuste porodičnu kuću i da pobegnu u Republiku Srpsku.

“Rekli su nam da moramo da pođemo. Tada nismo ni slutili da odlazimo zauvek. Mama je spakovala jednu kesu, uzela je mene i brata za ruku i ušla u autobus koji je čekao žene i decu. Granate su padale na sve strane, a mi smo sve to gledali iz autobusa. Žene i deca su plakali i molili Boga da ne padne granata na autobus. Jedini muškarac koji je bio sa nama bio je vozač. Tada sam prvi put u životu imala susret sa muškarcem kukavicom”, ispričala je starleta i dodala da uplašene žene to nisu dozvolile:

“Vozač se mnogo uplašio i pred ulazak u Bosnu izleteo je iz autobusa. Rekao je da ne može da vozi dalje. Sakrio se u neku kuću i ostavio pun autobus. Tada su se žene ujedinile i bukvalno su vozača grebale i udarale terajući ga da nastavi. Nekako je smogao snage i krenuo dalje. Kada smo prešli most prema Banjaluci, nakon 10 minuta je taj most bio srušen. Da nismo pobegli, sigurno bi nas ubili”.

Perioda koji je usledio Stanija se seća kao kroz maglu. Kaže da je i želela da ga zaboravi:

“Upisala sam se u školu u Banjaluci, pa smo se preselili u Sarajevo… Kasnije se više ni ne sećam gde smo sve živeli. Znam da sam u sedmom razredu osnovne škole stigla u Rumu i to je bila deveta škola u koju sam išla za osam razreda. Meni je strašno žao, ali ja se više ne sećam društva, niti nastavnika koji su mi predavali. Mnogi su mi se javljali kasnije i pričali kako su išli sa mnom u odeljenje, ali ja se toga ne sećam. Jedino što mi je ostalo u sećanju jeste težak period i konstantno dokazivanje. Morala sam mami da donosim petice i svima da se dokazujem jer sam se osećala kao uljez u tim razredima. Svi su se družili lepo od prvog razreda, a ja sam bila ta izbeglica, kako su me zvali, koja je morala da se uklapa i da se dokazuje. Nemam prijatelje iz ranog detinjstva i zbog toga sam osakaćena. Za to nije kriv niko već samo prokleti rat”.

Mučenje u logoru

Baš u tim godinama saznala je da ostala bez oca o kome neko vreme nije znala ništa.

“Nas su proterali iz Hrvatske, a tata je ostao tamo. Nadala sam se da je živ. Dve godine svake noći sanjala sam isti san – da se vratio iz rata nepovređen. Ništa nisam znala o njemu. I teču su zarobili i odveli u logor u Splitu u kom su mučili i ubijali Srbe. Mama mu je stalno pisala pisma, pitala ga zna li nešto o njenom mužu. Nikada nismo dobili odgovor ni na jedno pitanje. Kada su teču pustili iz logora prilikom razmene zarobljenika, ispričao nam je da su sva pisma bacali. Nijedno nije dobio. Od njega sam saznala užasnu istinu. Ispričao nam je da su tatu zarobili 1995. godine i ubili na licu mesta. Teča je sve to morao da gleda! Dobili smo slike mog mrtvog oca i saznali da je sahranjen u kolektivnoj grobnici”, ispričala je Dobrojevićeva i dodala da je njen teča preživeo strahote u logoru:

“Teču su pune dve godine mučili. Tukli su ga toliko da je svakog dana piškio krv. Zatvarali su ga u bunar… Ma ne mogu da pričam o tome. Sećam se samo da smo posle svega toga došli u Srbiju. U Rumu sam stigla u sedmom razredu. Prvi put sam uspela da se uklopim u neko odeljenje. Bila sam odličan đak, lepo dete, moderno sam se oblačila i dečaci su se zaljubljivali u mene. Pojedine devojčice me nisu volele. Govorile su: ‘Kako izbeglica može da bude najlepša i najbolji đak? Uzela nam je prvo mesto, a mi smo tu od prvog osnovne.’ Odlazila sam nekad kući plačući jer sam se osećala neshvaćeno i neprihvaćeno, baš kao što se osećam danas. Ali je ipak bilo mnogo bolje nego ranije. U srednjoj školi sam bila jedna od najpopularnijih devojaka”.

(Espreso.co.rs/Hit)