Foto: Printscreen Youtube
Glumac
Dastin Hofman, debitovao je pre par godina kao filmski reditelj. Njegov film
Kvartet osvojio je pozitivne kritike američkih i evropskih kritičara. Ali, ovo nije priča o Dastinu Hofmanu, već o scenaristi filma i autoru istoimene drame, Afrikancu jevrejskog porekla i britanskog državljanstva, seru
Ronaldu Harvudu.
Biografija Ronalda Harvuda ima više dodirnih tačaka sa srpskom kulturom. Kao uglađeni Afrikanac u Beogradu, bio je supervizor svoje drame Garderober kada se izvodila u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, sa Ljubom Tadićem i Petrom Kraljem u glavnim ulogama. Njegova serija Ceo svet je pozornica, emitovana je na našem programu osamdesetih godina, a knjiga Istorija pozorišta odavno je obavezna literatura na Fakultetu dramskih umetnosti. RTS je ekranizovao njegovu dramu Majstor početkom ovog veka, a predstava Kvartet je mnogo pre filma Dastina Hofmana postavljena u Narodnom pozorištu. Dopisni je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Vest o smrti Ronalda Harvuda i komentar Dušana Kovačevića.
U međuvremenu, ova ikona teatrologije dvadesetog veka, u novom veku je postao jedan od najtraženijih filmskih scenarista na svetu. Više puta je nominovan za Oskara, kojeg je dobio 2002, za film Pijanista, Romana Polanskog. Sarađivao je sa Polanskim i na adaptaciji Čarla Dikensa Oliver Tvist, sa Majkom Njuelom na adaptaciji Gabriela Garsije Markesa Ljubav u doba kolere,sa Majkom Fidžisom na adaptaciji Terensa Ratigana Brouningova verzija, sa Ištvanom Saboom na Kome se prikloniti i adaptaciji Somerseta Moma Biti Džulija, sa Bazom Lurmanom na Australiji, Normanom Džuisonom na Presudi, Džulijanom Šnabelom na filmu Ronilačko zvono i leptir.
Šta nam poručuju komadi Ronalda Harvuda? Može se reći da putem lakih nota Harvud tumači teoriju društvene, psihološke i političke konsipiracije. Harvudove drame prezentuju situacije u kojima neposredna okolina junaka nehotice određuje njegovu poziciju u društvu. Romantičniji od Henrika Ibzena, ali hladnokrvniji od Grejema Grina, Harvud je ubeđen da ljudi koji nikad na zlo ne misle, jesu zapravo predodređeni za zločin. Zlobni ljudi, iako na sve spremni, barem su lišeni mogućnosti da druge ljude povređuju nehotice, ali dobri prijatelji, svojim nesvesnim oponašanjem tuđih navika, u stanju su da slučajno i nevidljivo diskriminišu pojedince koji se izdvajaju iz normativnog ponašanja.
Čak i kada ne govori direktno o političkim događajima, već o smeni pozorišnih generacija u filmu
Biti Džulija ili direktno, preko isleđivanja nacističkih kolaboratora u filmu
Kome se prikloniti (Taking Sides) do analize kolektivne društvene savesti pre i posle genocida nad Jevrejima u
Pijanisti, kod Harvuda je prisutan utisak tihe salonske konspiracije, a taj skriveni totalitarizam nije prikazan kao sistem posmatranja i prisluškivanja, već kao stanje ignorisanja i ćutanja. Zamislite roman Agate Kristi, bez ubistava. Baš u tom napetom dramskom prostoru, odigrava se verzija zločina iz pera Ronalda Harvuda.
Sva Harvudova dela su suptilni prikazi klasnih odnosa, slike neravnopravnosti između fizičkih naslednika društvenog prostora i autorskih naslednika budućeg vremena. Kao što je
Garderober drama o robovlasničkom odnosu između velikog glumca i njegovog malog garderobera, tako je i
Kvartet priča o bespomoćnim velikanima koji su tek u starosti odustali od težnje ka savršenstvu, prihvatanjem granica ljudskih mogućnosti u trenutku spoznaje sopstvene slabosti. Kad su na svojoj koži osetili simptome inferiornosti, tada su konačno primetili ljude slabije od sebe, u ogledalu.
Kao i Ibzen, Harvud tretira relaciju između intimnih i političkih odnosa u građanskoj zajednici. Po njemu, diplomatske veštine privilegovanih političkih autoriteta, predstavljaju, ne toliko javne, koliko skrivene kategorije društvenog nasleđa. Harvud zapaža da se u društvenim odnosima, fizička moć (telesna, teritorijalna ili seksualna) slabo koristi kao javna kategorija uzajamnih dogovora, već se podrazumeva kao prirodno svojstvo društvene hijerarhije. Zato se Harvudovi junaci nalaze u opasnosti čak i kad nigde nema znakova vidljivog nasilja. Paranoidnost po Harvudu, predstavlja logičan otpor totalitarnih sistemima, oličenih u narcisoidnosti plemstva, licemernosti pomodarskih grupa, prevrtljivosti mladalačkih čulnih interesa i promotivnoj vrlini njihovog biološkog prostiranja. Zato je stanje slabosti Harvudova česta tema, on je koristi da bi nam objasnio kako statusne promene u društvu ne moramo tražiti, već ih možemo pronaći u svakom čoveku koji je sledio motive svog tela u mladosti, i koji je sada protivnik tog istog tela u starosti.
Njegova drama Kvartet je priča o ostarelim operskim pevačima smeštenim u starački dom za penzionisane muzičare. U sukobu sa svojom i tuđom memorijom, ovi iskusni umetnici treba da otpevaju svoje slavno izvođenje vokalnog kvarteta iz Verdijevog Rigoleta, i tako prikupe novac za održanje penzionerskog doma. Međutim, ovaj kvartet nije pevao decenijama, a njihovi uzajamni odnosi eskalirali su u žarište emocionalnog rivalstva i profesionalne sujete. Ipak, da bi nagovorili najslavniju divu među njima da ponovo izvede čuvenu ariju, kolege joj se planski dodvoravaju pa joj se i nesuđena ljubav iz kvarteta udvara iz istog interesa. Ove muzičke legende, u procepu između svoje senilnosti i istorijskog pamćenja, pokušaće da ponovo otpevaju Verdija, iako je njihov život više opera po sebi nego što njihovo izvođenje može to da postane. Muzika prošlosti previre po magli njihovih sećanja, pa oni više ne mogu da razlikuju sebe od istorije - dok su bili mladi, morali su da se bore za slavno mesto u istoriji muzike. Kao ostareli, moraju da brane pacijentsko mesto u istoriji svojih medicinskih slučajeva.
Na kraju filma
Biti Džulija, pošto je svojim glumačkim nastupom nadmašila mlađu konkurenciju i raskrinkala zaveru koja se kuvala iza kulisa njene premijere, Julija je sela da popije pivo, sama u kafani, u osvit prvog čina Drugog svetskog rata. Iako fizički izgledi dramskog prostora nisu bili na njenoj strani, ona je istinom na sceni razotkrila prirodu društvene igre koja se igrala bez njenog znanja. Mi, gledaoci obe predstave, kao publika na sceni i svedoci iza scene, videli smo njenu ličnost od suza, znoja i krvi i shvatili da se iza imena Julije nalazi lice koje je odbacilo masku prošlosti i okrenulo se pozorištu budućnosti. U ovoj društvenoj u scenskoj otvorenosti, ujedno vidimo i pravo viktorijansko lice Ronalda Harvuda.