OTKRIVENA DRŽAVNA TAJNA O NAJVEĆOJ MAFIJI BALKANA: Srpski kriminalci iz Surčina prodavali drogu sa vođama OVK?

Dokument BIA iz 2004. godine otkriva istinu o najmoćnijoj kriminalnoj organizaciji do danas – surčinskom klanu. Vođa klana Ljubiša Buha Čume i Dragoslav Kosmajac švercovali drogu s vođama i finansijerima OVK. Pripadnici klana postali ugledni privrednici i biznismeni, i finansijeri vladajućih struktura u zemlji.

Na nedavnom svedočenju za takozvanu pobunu Jedinice za specijalne operacije, drugooptuženi Zvezdan Jovanović rekao je da je bivši vođa surčinskog klana i svedok saradnik Ljubiša Buha Čume zajedno s Dragoslavom Kosmajcem švercovao drogu s finansijerima i komandnim sastavom OVK.

Slučajno ili namerno, Jovanović je izgleda pogodio u metu, odnosno otkrio najbolje čuvanu državnu tajnu o najvećoj kriminalnoj organizaciji na Balkanu. „Ekspres” je došao u posed dokumenta sa oznakom državna tajna u kojem se do detalja opisuju aktivnosti ove grupe, ko su njeni članovi, šta su radili i kako su funkcionisali. Državnu tajnu sačinila je radna grupa srpske Bezbednosno-informativne agencije na osnovu podataka prikupljenih operativnim tehničkim merama, odnosno tajnim praćenjem i prisluškivanjem. Podaci su skupljani od početka 1990. do početka 2004. godine, i pomenuti izveštaj, na kojem stoji zabranjeno reprodukovanje, predat je u pet primeraka, i to direktoru BIA, zameniku direktora BIA, načelniku centra BIA Beograd i načelnicima treće i pete uprave.

Suština je da se, prema podacima iz ovog izveštaja, surčinski klan, s Ljubišom Buhom Čumetom i Dragoslavom Kosmajcem na čelu, bavio švercom droge neprekidno od početka devedesetih, ali i u godinama posle 5. oktobra 2000, iako je u javnosti prezentovano da se Čume tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću zakleo da će se legalizovati, da su drogu švercovali s finansijerima i komandantima Oslobodilačke vojske Kosova, da je deo biznisa bio i šverc cigareta i da se u oba slučaja pominju mnoga zvučna imena koja su danas ugledni srpski biznismeni i privrednici.

Glavnu osovinu ovog veoma dobro organizovanog međunarodnog krijumčarsko-distributerskog lanca narkotika, osim Buhe, činili su Dragoslav Kosmajac, Ismet Osmani zvani Curi, Agim Jelići, Ekrem Luka…

Rečju, surčinski klan do danas je ostao netaknut. Postavlja se jedno od ključnih pitanja – da li je Ljubiša Buha Čume prilikom dobijanja statusa svedoka saradnika govorio o ovoj kriminalnoj organizaciji i prljavim poslovima kojima se ona bavi. Ako jeste, zašto država, odnosno policija i tužilaštvo nisu istražili i procesuirali osobe navedene u ovom izveštaju, a ako nije, zaključak je da je Čume otvorio dušu samo onoliko koliko je bilo potrebno da se gotovo ceo zemunski klan nađe iza rešetaka. Odgovor zašto i kome nije bilo u interesu da se istražuju „surčinci” i nakon ubistva premijera Srbije 2003. godine krije se u tome što su neki od „uglednih biznismena” iz ovog dokumenta postali i ozbiljni finansijeri vladajućih struktura u zemlji.

„Kriminalna organizacija pod nazivom surčinski klan formirana je početkom devedesetih godina prošlog veka i na njenom čelu su u to vreme bili Zoran Šijan i Ljubiša Buha Čume. Nakon ubistva Šijana 27. 11. 1999. godine, lider ove kriminalne grupe postaje Buha. Pripadnici pomenute grupacije su se, u samom početku, bavili krađom i preprodajom vozila, iznudama i uterivanjem dugova, da bi se nakon sticanja većih finansijskih sredstava, kao i značajnih veza u kriminogenim sredinama Srbije, Crne Gore, zemalja iz okruženja, kao i nekih od zapadnih evropskih država, započeli s višestruko unosnijim poslom – trgovinom narkoticima. Glavnu osovinu ovog veoma dobro organizovanog međunarodnog krijumčarsko-distributerskog lanca narkotika, osim Buhe, činili su Dragoslav Kosmajac, Ismet Osmani zvani Curi, Agim Jelići, Ekrem Luka…

Osim što je bio učesnik jednog od najbolje organizovanih klanova za krijumčarenje droge iz Turske i Albanije u zemlje Zapadne Evrope, Buha je znatnu količinu narkotika distribuirao i na teritoriju Srbije, gde je posedovao razgranatu i veoma dobro organizovanu mrežu sitnijih dilera droge. Poslovima neposredne distribucije narkotika na teritoriji Srbije, za račun surčinskog klana, koordinisao je i rukovodio Dušan Spasojević zvani Dule i Šiptar (ubijen u akciji „Sablja” kao organizator ubistva premijera Srbije), jedan od njegovih najbližih saradnika u tom periodu.

Unutar surčinskog klana postojalo je i više drugih grupa koje su bile specijalizovane za vršenje određenih krivičnih dela. Tako je grupu čija je specijalnost bila krađa motornih vozila predvodio Dragan Nikolić zvani Teča, dok su ilegalnu trgovinu cigaretama kontrolisali Milan Narandžić zvani Limun, Predrag Ranković zvani Peconi, Zoran Ćopić zvani Ćopa, Slobodan Resimić i Dejan Milenković zvani Bagzi. Za transport cigareta koristili su usluge preduzeća za špediciju „Milšped”, čiji je vlasnik Nebojša Ivković, bliska prijateljska veza Buhe, dok im je jedan od ključnih inostranih partnera bio Ekrem Luka, Albanac iz Makedonije. Ove podele bi trebalo shvatiti uslovno i okvirno, iz razloga što se radi o kategoriji lica koja su izrazito kriminogeno opredeljena, zbog čega im izvršenje bilo kog drugog krivičnog dela, ukoliko je u izgledu sticanje materijalne koristi, nije strano.

Glavnu osovinu ovog veoma dobro organizovanog međunarodnog krijumčarsko-distributerskog lanca narkotika, osim Buhe, činili su Dragoslav Kosmajac, Ismet Osmani zvani Curi, Agim Jelići, Ekrem Luka…

Osim što je bio učesnik jednog od najbolje organizovanih klanova za krijumčarenje droge iz Turske i Albanije u zemlje Zapadne Evrope, Buha je znatnu količinu narkotika distribuirao i na teritoriju Srbije, gde je posedovao razgranatu i veoma dobro organizovanu mrežu sitnijih dilera droge.

Kao diler surčinskog klana, Buha je svoje aktivnosti usmeravao u dva pravca. Pre svega, nastojao je da uspostavi stabilne odnose s vođama nekih drugih kriminalnih klanova, kao što su Branislav Mićunović zvani Brana, vodeća ličnost crnogorskog podzemlja, i Sredoje Šljukić zvani Šljuka, vođa zvezdarskog klana, kriminalaca kod kojih je zahvaljujući velikoj, moćnoj i finansijski snažnoj organizaciji koju je stvorio uživao pun respekt.

Grupu čija je specijalnost bila krađa motornih vozila predvodio je Dragan Nikolić zvani Teča, dok su ilegalnu trgovinu cigaretama kontrolisali Milan Narandžić zvani Limun, Predrag Ranković zvani Peconi, Zoran Ćopić zvani Ćopa, Slobodan Resimić i Dejan Milenković Bagzi

O posebno dobrim odnosima koje ima s Branom Mićunovićem, Buha je u više navrata informisao Vladimira Popovića Bebu, napominjući da im njegova podrška otvara mogućnost realizacije velikog broja poslova. Osim toga, Buha je u kontaktu i sa Savom Grbovićem zvanim Džigi, rođakom i jednim od najbližih saradnika Mićunovića, uz čiju pomoć je stupio u kontakt s Daliborom Babićem iz Budve i Miroslavom Malobabićem, radnikom MUP Srbije, koji su svojim lažnim iskazima doprineli oslobađanju iz pritvora pripadnika grupe Dušana Spasojevića, osumnjičenog za otmicu Miroslava Miškovića, vlasnika „Delta” kompanije. Što se tiče Šljukića, Buha je s njim održavao vezu posredstvom zajedničkog kuma Jovana Guzijana zvanog Cuner, s kojim je blisko sarađivao u poslovima vezanim za distribuciju narkotika.

Drugi pravac u kojem je Buha usmerio svoje aktivnosti odnosi se na stvaranje privida legalnog poslovanja kroz otvaranje firmi preko kojih je u legalne tokove plasirao veliki kapital stečen kriminalnim delatnostima. Najbliži Buhin saradnik na ovim poslovima je Saša Vučković zvani Aleks, koji obavlja funkciju direktora preduzeća „Difens” DOO, čiji je formalni vlasnik Ljiljana Buha, ali koje je pod potpunom kontrolom njenog supruga Ljubiše. Nakon parlamentarnih izbora 2000. godine, Buha je posredstvom svog kuma Dragoljuba Markovića stupio u kontakt s nekima od političkih lidera nosioca demokratskih promena, kojima je tom prilikom ponudio svoje usluge u borbi protiv aktuelnog režima. Usluge koje je ponudio su se uglavnom sastojale u posredovanju u uspostavljanju kontakata s tadašnjim komandantom Jedinice za specijalne operacije Miloradom Lukovićem Legijom, kao i u angažovanju pripadnika surčinskog klana za pružanje usluga fizičkog obezbeđenja opozicionim liderima. Kontakte s političkim liderima, Buha je koristio da se što bolje pozicionira među pripadnicima novih političkih struktura, sa ciljem da firma čiji je vlasnik postane nosilac najprofitabilnijih poslova u Srbiji. U odnosu prema Dragoljubu Markoviću, Buha, koji je, inače, samouveren, prek i nagao čovek, ispoljava veliki respekt i poštovanje, prihvatajući i uvažavajući bez pogovora njegove instrukcije i savete.

Najveću, gotovo bezrezervnu podršku iz političkog vrha, Buha je imao od Vladimira Popovića Bebe, s kojim je još od oktobarskih promena u stalnom kontaktu. Popović je upoznat s poslovnom strategijom koju primenjuje Buha i s tim u vezi pruža mu političku podršku i dostavlja informacije koje su od značaja za njegovo dalje poslovanje

U prilog tvrdnji da je Marković prema Buhi imao autoritativan odnos, govori i podatak da je jedino imenovani uspeo da smiri situaciju kada je Buha zbog objavljivanja informacije na RTV „Pinku” da je njegova firma prodavala falš viski s naoružanom pratnjom nasrnuo na Željka Mitrovića, vlasnika pomenute TV stanice, uz pretnju da će mu preuzeti televiziju.

Najveću, gotovo bezrezervnu podršku iz političkog vrha, Buha je imao od Vladimira Popovića Bebe, s kojim je još od oktobarskih promena u stalnom kontaktu. Popović je upoznat s poslovnom strategijom koju primenjuje Buha i s tim u vezi pruža mu političku podršku i dostavlja informacije koje su od značaja za njegovo dalje poslovanje, što se uglavnom odnosi na asfaltiranje određenih deonica puteva širom Srbije, kao i na privatizaciju određenih firmi. Iz navedenih razloga, ne isključujemo mogućnost da Popović ima udeo u profitu koji ostvaruje Buhino preduzeće.

S druge strane, Buha se, između ostalog, ponudio da spoji Popovića s predstavnicima izvesne austrijske firme koja je početkom maja 2001. godine bila zainteresovana za kupovinu cementare u Beočinu, kao i cementare Popovac, s kojima je prethodno stupio u vezu preko izvesnog Dragana Pankovića, nagoveštavajući pritom mogućnost da njih dvojica podele adekvatnu, višemilionsku proviziju. U istom periodu, Buha je sugerisao Popoviću i da se raspita o nekim detaljima vezanim za nestanak 1,5 tona zlata iz borskog rudnika, s obzirom na to da mu lica koja nije imenovao nude da učestvuje u prodaji tog zlata u inostranstvu.

Iako je akcenat stavio na poslove koji su naizgled legalni i koji mu mogu doneti izuzetan profit, Buha se nije potpuno distancirao od široke lepeze kriminalnih poslova kojima se bavila organizacija na čijem je čelu. Između ostalog, početkom maja 2001. godine intenzivno se angažovao na oslobađanju iz pritvora Dušana Spasojevića i grupe koja je zajedno s njim bila lišena slobode zbog sumnje da su izvršili otmicu vlasnika „Delte” Miroslava Miškovića. Osim što je angažovao pravne zastupnike za račun osumnjičenih, Buha je vršio konstantan pritisak na Vladimira Popovića da se pomenutim licima, u to vreme još uvek pripadnicima surčinskog klana, što pre dozvoli da se brane sa slobode. Postupajući po želji Buhe, Popović je uz konstantne dogovore i konsultacije s Čedomirom Jovanovićem vršio pritisak na pravosudne organe, kao i na samog premijera, koji se protivio njihovom puštanju na slobodu. Popović i Jovanović su animirali Radeta Terzića, okružnog javnog tužioca, ali uprkos svim pritiscima, sudija okružnog suda Gordana Božilović nije donela rešenje koje su pomenuta lica od nje zahtevala, već je vratila predmet u Četvrti opštinski sud. Nakon toga, Popović, Jovanović i Terzić su pokušali da postignu dogovor s tužiocem ovog suda Biljanom Radovanović i sudijom Cvijovićem kako bi se osumnjičeni što pre našli na slobodi, ali im to ni ovaj put nije uspelo.

Kao poseban vid pritiska na Popovića, Buha je pretio da će organizovati konferenciju za štampu na kojoj će objaviti fotografije Spasojevića i ostalih uhapšenih lica na kojima se navodno vide tragovi policijske torture, zahtevajući pritom pokretanje disciplinskog postupka protiv funkcionera MUP Srbije Mileta Novakovića i Dragana Karleuše, kao i njihovu smenu.

Drugi pravac u kojem je Buha usmerio svoje aktivnosti odnosi se na stvaranje privida legalnog poslovanja kroz otvaranje firmi preko kojih je u legalne tokove plasirao veliki kapital stečen kriminalnim delatnostima

Povodom novinskog članka objavljenog u „Politici Ekspres” 8. 9. 2001. godine u kojem se u negativnom kontekstu govori o Ljubiši Buhi i surčinskoj mafiji, Popović je informisao Buhu da, prema njegovim saznanjima koja je dobio od osobe pod nadimkom Vatrogasac, inače pripadnika MUP, iza napada stoji Dragan Malešević Tapi. Popović je istakao da Malešević, koji uživa zaštitu Željka Maksimovića Make, predvodi i koordinira aktivnostima jedne grupe lica koju, između ostalih, čine Slobodan Vuksanović, Dušimir Zabunović, Spasoje Vulević, pripadnik SAJ-a, novinar Momčilo Kovačević i Milovan Brkić, kao i izvesna lica iz vojne službe bezbednosti čiji je cilj da diskredituju Vladu Republike Srbije, odnosno pojedine službenike Vlade. Uprkos tome što je Buha u razgovoru s Maleševićem dobio uverenja da on nije inicijator objavljivanja pomenutog članka,

Popović je insistirao na tome da su njegove informacije tačne i proverene, optuživši Maleševića da laže.

Uprkos tome što je nakon 5. oktobra 2000. godine akcenat stavio na legalne poslove, a veći deo aktivnosti vezanih za trgovinu narkoticima prepustio Dušanu Spasojeviću, Buha nije prestao s krijumčarenjem narkotika održavajući samo ključne kontakte sa Ismetom Osmanijem, Jelići Agimom, Dragoslavom Kosmajcem, Branom Mićunovićem, Radoslavom Cvijovićem zvanim Cvika, Rajanom Lučićem, Nenadom Opačićem i drugima. Iako je s tim bio izuzetno oprezan, eliminišući svaku mogućnost da bude doveden u vezu s trgovinom drogom, kroz njegov kontakt s Vladimirom Jovanovićem Japancem, koji je od njega trećeg jula 2001. godine tražio supstancu za miksovanje narkotika, može se zaključiti da se i dalje bavi pomenutom delatnošću.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Ekspres)