MILO IZGUBIO JER JE DOSADIO SAMOM SEBI I NALOGODAVCIMA: Petar Božović oštro o izborima u Crnoj Gori

Na Veliku scenu nekadašneg matičnog teatra, Narodnog pozorišta, Petar Božović vraća se premijerno 9. septembra sa predstavom "Vasa Železnova", rađenom po motivima Maksima Gorkog.

Biće to ponovni susret sa piscem iz srednjoškolskih i rediteljem iz studentskih dana: predstavu na pozornicu postavlja gost iz Zagreba Zlatko Sviben, koji je studije FDU završio u Beogradu.

Poslednje probe popularnog glumca pratila su i politička previranja u Crnoj Gori. Kazujući tokom karijere, rado i često stihove velikog Petra Petrovića Njegoša i Matije Bećkovića, godinama je nadahnuto poručivao da mora "biti što biti ne može" i da nema kraja "ćeranju". I, eto, ovih dana je baš to dočekao.

Udario je Milo na svetog Vasilija Ostroškog, morao je da izgubi. Vreme mu je. Dosadio je i sebi, a možda i naredbodavcima. I ranije je bilo mnogo opozicionog sveta, ali su odlučivali drugi. Ovog puta se, takođe, moglo na to računati, mada je sve govorilo da se neće desiti. Došao je trenutak da ode, da završi tamo gde je davno hteo - u ekonomiji. Ali mu nisu dali dok se njegovom rukom ne potpišu svi sramni ugovori. Sad narod mora da ispravlja. Težak je to zadatak.

o Da li ste ovakav rasplet očekivali?

- Razmišljao sam pre neki dan, koliko je za ovih trideset godina taj narod od 700 hiljada ljudi i mi svi, naravno, zajedno s njim - doživeo teških eksperimenata. Dosta otporniji ne bi izdržali. Mi, verovatno, imamo taj trening nasleđen od ropstva pod Turcima i ostalim porobljivačima.

o Mislite na sve Srbe ili samo one u Crnoj Gori?

- Na sve, a u Crnoj Gori posebno. U toj maloj divnoj zemlji, najlepšem parčetu na svetu, toliko je puno sirotinje, jada i bede... Ja se nadam da će ovi mladi ljudi uspostaviti Vladu koja će biti od pameti i eksperata, bez obzira na to kojoj stranci i ispovesti pripadaju. Time bi već definisali samu osnovu demokratije. Bio bi to i lep primer ovom celokupnom nesrećnom poluostrvu, da ne kažem onu odvratnu reči "region". Način na koji su pobedili u Crnoj Gori, tesno ali ubedljivo, primer je i blagodet za okolne države da se može vladati bez prisile i da se u okviru onog što je proklamovano ne moraju izvrgavati ruglu svi postulati od Francuske revolucije, pa do danas. Mala Crna Gora ima šansu da to pokaže.

o Kako ste ove događaje lično doživeli?

- Ja sam čovek kome je Crna Gora majka i koji je Srbin iz Crne Gore. Stvarno sam zadovoljan i srećan. Bez obzira što sam bio jedan od onih koji je, istog tog Mila i njegove drugove, u svoje vreme, zdušno "dovodio" na vlast. Ali, tako je to sa politikom...

o Da li su se u litijama učili strpljenju i oni verujući i oni neverujući?

- Ako pogledate unazad, srpski narod je održala pravoslavna vera. Svuda, gde god je bila. I gde je uništavaju, ona se pojavi sa svojim crkvama i bogomoljama. Posle raznih propalih ustanaka i otpora u kojima smo toliko stradali, vera je ostala naša najveća vrednost. Njegoš je govorio: "Naše su utirale suze vješti zvuci divnijeh gusala". Sada mi to branimo na Kosovu. Ne sigurno zbog plodne Metohije. Evo, Srbija je neobrađena cela, a Vojvodina može da hrani pola Evrope. Nego, čuvamo svoje hramove, svoj duh i mitove. Ako to izgubimo, ne postojimo kao narod. Sve je moglo da se desi u Crnoj Gori, osim da udare na gubljenje sopstvenosti. Siguran sam da nijedna partija, ni u Srbiji ni u Crnoj Gori, ne bi mogla da izvede onoliko ljudi koji idu tako mirno i dostojanstveno. Jer, znaju da ih vodi Božja vera. Nisu to samo oni koji su govorili "i mi smo Srbi", nego svi koji su bili prisiljeni da to ne budu.

o Na koga mislite?

- Na one koji su prvo bili Dukljani (već zaboravljeni, kao i njihova Akademija), pa Montegrini, pa šta sve ne još... Kad udariš na koren, tu čovek kaže: "Nema više ucena i laži, baš me briga za sve."

o Kada ćete vi u Crnu Goru?

- Ne znam. Niti je šta hitno, niti može da bude kasno. Ja sam uvek u Crnoj Gori i ona u meni.

o Uvek ste i u dijalogu s Nikolajem Velimirovićem i Matijom Bećkovićem, imate li utisak da je ovih dana istorija progovorila njihovim rečima?

- Njih sam "sreo" kasnije, ali prvo domaće vaspitanje stekao sam u detinjstvu, u selu Babljak kod Kolašina, od moje tetke Vide, koja je svaki moj odlazak u osnovnu školu ispraćala rečima: "Ne laži i ne kradi. I ne špijaj." Uvođenje moralnih normi u detinjstvu je jako bitno. Jedne godine, kao već odrastao dečak, u proleće sam nešto radio na putu dok je kuvala. Pitala me šta radim,a ja odgovorio: "Gađam pticu." A ona će meni: "Strelica ti modra srce proprcala! Znaš li da je to sestra Lazarova?" To je teška kletva, jer sam gađao kukavicu... I tako ponesete taj mit i duh u sebi. Više o tome nema razgovora i ništa ne može iz vas to da izbije. I ovi domaći imali su to u sebi, a izdali su.

KRHKI MOSTOVI MRŽNjE

o KAKVA je vaša uloga u ovoj predstavi?

- Nije velika psihološka drama, što bi neki rekli. Ali, meni je tu najbitnije učestvovati. Posebno mi je drago što predstavu režira nekadašnji beogradski đak, Zlatko Sviben. Došao je, i odjednom, preneo sve te uspomene. Uz njega osetim koliko su krhki svi ovi mostovi mržnje, koji će morati jednog dana da padnu.

o Bliži vam se premijera, kakve veze Maksim Gorki ima sa nama danas?

- Ne znam, ali hitnja našeg establišmenta da odrede nešto, duboko me je uvredila. Za sve vreme ove duge izborne kampanje, niti Vlada, niti dična opozicija, ne pomenuše kulturu. Zašto bi je i pomenuli kad je ona u državnom budžetu 0,6 odsto? Nije ni toliko, jer 0,2 procenta ide za medije... A sad kažu dajemo prednost kulturi, onoj koju do sada nisu ni pomenuli. Osećam se kao jedna vrsta bašibozuka koja ide ispred velikih vojnih formacija i armija da bi poginula, ne bi li se odredilo odakle gađaju. Mi smo, takoreći, nevažni, pa možemo biti i žrtvovani... Lako je njima da pričaju, pošto u Srbiji samo dva posto stanovništva ide u pozorište.

o Da li priča o socijalnoj pravdi i jednakosti, može da "gane" današnjeg gledaoca?

- Biće kako "padne" i odluče neki centri moći. Oni nam određuju da postoji i treći pol, da ćirilica nije zabranjena (ali je nema nigde), iako se donose zakoni o njenom očuvanju. Perfidija politike je zaista velika. Gorki je bio borac za malog čoveka. Današnje društvo je ugroženije nego u njegovo doba, zato što na širem pojasu ogroman broj ljudi pati. Ne mislim samo na glad koja hara svuda, da bi onda došli svetski "usrećitelji" i poslali humanitarnu pomoć i svoje organizacije... Gde je, uopšte, čovek danas? Vaspitavan je u potrošačkom društvu i preko televizije, pa kategoriju siromaštva ne shvata kao "nemam da jedem". Nego, "jedem svakakva go.na, a drugi jedu nešto bolje". Mi se trujemo lošom, brzom hranom zadnje vrste. Pokušajte da je zabranite.

ATELjE ME JE TOTALNO ODBACIO

o Vratili ste se u Narodno pozorište posle mnogo godina. Kako se osećate u ansamblu?

- Prvo, lepo je što su me zvali i setili me se, za razliku od Ateljea 212 i BDP. U Beogradskom dramskom proveo sam prve dane kao njihov stipendista i igrao neke uloge, ali me se ne sete ni kada je neki jubilej ili proslava. Ne patim zbog toga, mada kad negde počnete, bilo bi vam milo da ponovo dođete. A Atelje me je, zaista, odbacio. Totalno. Ne znam zbog čega, valjda i zbog njihovih unutrašnjih stvari. Ne znaju odavno gde su, njihov repertoar luta. U Narodno pozorište me je pozvala Ivana Vujić, a ja nju veoma cenim - zbog njenog rada i izuzetne predanosti pozorištu.

Autorka intervjua: Vukica Strugar/Večernje novosti

Bonus video:

espreso.co.rs/novosti.rs