intervju
Nikola Stojanović o „Drenjinama“: Snimati ovaj film bio je za mene veliki emotivni izazov
Povod za razgovor sa mladim režiserom NIkolom Stojanovićem je njegov dokumentarni film Drenjine, koji će biti premijerno prikazan na ovogodišnjem Beldocsu. Autor intervjua je naš stalni saradnik Đorđe Bajić.
Pedesetominutne „Drenjine“ imaće svoju svetsku premijeru na predstojećem festivalu Beldocs. Koncept filma je jednostavan. Smrt psa ponovo okuplja autorovu porodicu: usamljenu sredovečnu majku, njenog bivšeg muža, njegovog senilnog oca i tetku fasciniranu modernom tehnologijom. Oni zajedno odaju počast voljenom psu i prisećaju se prošlosti... Pročitajte šta nam je sve mladi Nikola Stojanović ispričao o svom do sada najličnijem filmu... „Drenjine“ će biti prikazane 7. septembra u 20 časova, u Amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije.
Nakon nekoliko kratkih igranih filmova, okrenuo si se dokumentarnom izrazu. Otkud taj zaokret?
Najočigledniji razlog jeste ispit iz dokumentarnog filma na trećoj godini studija. Imali smo zadatak da snimimo istraživački dokumentarac, tako je i nastao film „Drenjine“. Kroz prethodne dokumentarne vežbe na fakultetu osetio sam slobodu da se drugačije izrazim, da istražujem, da eksperimentišem. Prijala mi je promena u odnosu na igrane vežbe, kao i mnoge nove mogućnosti koje su se otvorile. Mislim da je proces nastajanja dokumentarnog filma dragocen, i meni je jako inspirativan. Priče na koje naiđeš, posmatranje ljudi, njihovih navika, drugačiji pogled na prostor i tretiranje prostora, meni su bili osveženje. Iskrenost i autentičnost koju sam otkrivao kroz dokumentarni film su me napunile, svaki dan rada sam bio prepun ideja za igrane filmove, za likove, scene, postupke, scenografiju, kostime, osvetljenje... Veoma mi je značajan taj uticaj dokumentarnog filma na igrani, i obrnuto, ta promena je svaki put pozitivno uticala na mene. Montaža dokumentarnog filma je isto nešto novo sa čim sam se susreo, potraga za novim postupcima u montaži koje je zahtevao dokumentarni film. Tretiranje vremena, „praćenje kontinuiteta“ (koji ponekad ne postoji u materijalu), novi načini na koji ćeš napraviti elipsu, su neki od „problema“ sa kojim sam se susretao. Međutim, rešenja koja sam pronašao, kasnije sam namerno koristio u svojim kratkim igranim filmovima.
„Drenjine“ su veoma lični film. Kako je do njega došlo?
Prvi filmovi koje sam snimao bili su upravo o mojoj porodici. Pogotovo dokumentarni. Snimao sam „reportaže“ uglavnom o dedinom životu na selu. On i tata sade beli luk, na kraju dana prave kljukušu od zaostalih zaliha belog luka i gledaju film „Valter brani Sarajevo“. Ili pečenje rakije, različite ideje koje o tome imaju tata i deda, sukob oko toga, proces pravljenja. Sa druge strane, u igranim filmovima, ono su uvek glumili neke uloge. Od glavnih do totalno sporednih, svi su se pojavljivali: deda, tata, mama, baba-tetka (svi akteri iz „Drenjina“). Baba-tetka najviše voli da glumi, skoro svakodnedno me moli da je snimam, da joj dam neku ulogu, pa se i najviše pojavljivala u filmovima, dok je mama sa druge strane nekako imala najmanje uloga. Tako da mi snimanje porodice nije bila novost, a oni su se već uveliko navikli na kameru. Sada sam poželeo da napravim duži film o nama, da ispričam našu priču, zabeležim naše živote, da to ovaj put put ne bude samo u vidu mini reportaža. Međutim, desile su se neke veće promene u našim životima. Deda je postao zaboravan, tata se preselio na selo, a najveća od svih je bila smrt našeg psa, Berija. To nas je sve izbacilo iz koloseka, a moja mama je to posebno teško podnela. Prvo sam to sve video kao prepreku u snimanju filma. Tek kada je prošlo neko vreme i malo sam se distancirao, shvatio sam da o tome i treba da bude film. O smrti našeg porodičnog psa, o tome kako se moja porodica susreće sa tim. O tome kako nas to na kraju sve povezuje i zbližava. Shvatio sam da treba da nas prikažem onakve kakvi jesmo. Da ne treba da krijem bilo šta, već da bez ikakve distance prikažem stvari kakve jesu. Bez cenzure. A uz to da odam počast beriju. Kada sam ispričao ideju članovima porodice, svi su pristali. U ubeđivanju mi je pomoglo što je u pitanju ispitni film. Jer, ako je ispit u pitanju, pogotovo glavni ispit, onda je to ozbiljna stvar oko koje treba da se pomogne. Tako je mama ovaj put dobila najveću „ulogu“, baba-tetka veću nego ikada do sad, a deda i tata su već bili potpuno naviknuti na kameru.
Koliko ti je bilo teško da održiš objektivnost i da li si to uopšte i pokušavao?
Na početku mi je bilo dosta teško, pogotovo u koncipiranju filma. Morao sam da pokušam da se udaljim i posmatram porodicu kao likove. Da zauzmem perspektivu gledaoca koji ne zna ništa o njima, da shvatim šta je potrebno da objašnjavam, šta ne. Emotivno, snimati ovaj film je bio veliki izazov za mene. U toku snimanja sam ipak morao da napravim distancu od svega što se dešava ispred kamere, da ne reagujem, već samo snimam. Dok je sve to bila moja porodica i njihovi životi. Tako da sam na primer, stan u kome živim morao da sagledam iz potpuno drugog ugla. Da se potpuno distanciram od realnosti da je to moj stan, i da pokušam da ga prikažem onako kako je potrebno za ovaj film. Sa druge strane, nisam želeo ni da se u potpunosti izgubi taj osećaj intimnosti. Nisam želeo da deluje kao da neko sa strane snima neku porodicu. Želeo sam da se u filmu oseti bliskost, intimnost... Da bih uspeo sve da snimim što intimnije, ja sam bio jedini član ekipe. Ako bi bilo ko spolja bio tu, odnos porodice prema snimanju bi bio drugačiji, a to nisam želeo. Tako mi je snimanje dalo priliku da vidim, na primer, život moje majke drugačije nego inače. Osećao sam da je ispred objektiva njen život, onakav kakav je kad ja nisam tu, njen život kakav inače ne bih imao prilike da vidim. Dragocena mi je ta vizura koju sam dobio kroz ovaj film, i mislim da je meni, a i mojoj porodici pomogla da drugačije vidimo naše živote. Da upoznamo sebe bolje, i da se dodatno zbližimo. Na kraju, i dalje mislim da ja dosta subjektivno posmatram film. To je bio jedan od većih problema u montaži. Razgraničiti šta je stvarno bitno, da li se stvari mogu objektivno razumeti, ili samo ja razumem jer ih sve toliko dobro poznajem. S jedne strane, sve te razne sitnice, njihove navike, suptilnosti u odnosima, su ono što čini film. Sa druge strane, treba shvatiti šta je potrebno da ostane, šta ne. Posle duže pauze, nakon prikazivanja filma na ispitu, konsultacija sa profesorima i prijateljima, sam ipak uspeo da pronađem finalni oblik filma.
Da li se koncept filma vremenom menjao, ili si od samog početka tačno znao gde si se zaputio?
Najviše se menjao u pripremi. Pošto mi je bilo teško da se distanciram od svega, Nađa Petrović, scenaristkinja filma, mi je u tome pomogla. Uz njenu pomoć, uspeo sam donekle da sagledam stvari sa strane. Ono na čemu smo najviše radili jeste struktura filma, kako uklopiti sve u jedan film, mamu koja živi u gradu, baba tetku sa drugog kraja grada, dedu tatu na selu, a da ne deluje kao tri različita filma, već kao celina. Kako najlakše objasniti odnose, kojim redosledom šta prikazivati, i slično. Nekako je delovalo kao da montiramo film pre njegovog samog snimanja, pošto smo više manje znali šta ćemo pratiti u filmu. U tom procesu smo shvatili da će glavno vezivno tkivo narativa i odnosa, kao i glavni pokretač radnje, biti Beri, naš pas. Naslov za film je na primer, ovaj put došao prirodno, iz scene iz filma. Scene gde moj tata objašnjava naše poreklo, i vezu sa drenovima, koji su nas pratili svuda gde smo išli. Tako da je snimanje dodatno cementiralo našu zamisao o čemu je film, i tek kroz snimanje smo shvatili koja je konačna ideja koju želimo da prenesemo.
Da li su članovi porodice pogledali film i šta oni misle o „Drenjinama“?
Jesu. Na ideju o snimanju su svi reagovali dobro, nije bilo neke potrebe da ih ubeđujem. Goca, baba-tetka, bila je, naravno, posebno entuzijastična. Snimali smo ukupno 3-4 dana, tako da snimanje nije bilo fizički toliko naporno. Zbog situacije, bilo je emotivno teško, ali mislim da nam je kamera zapravo pomogla. Pomogla da skrenemo misli, i da pronađemo humor na neobičnim mestima. Najveći strah mi je naravno bio njihova reakcija na film, ipak su stvari prikazane dosta sirovo, i svi su se na neki način otvorili pred kamerom. Ali, ipak smo svi znali unapred u šta se upuštamo. Film se svima dopao, sa uobičajenim zamerkama, ju na šta ličim, što si me snimao iz tako bezveznog ugla, a što si izbacio onaj lep deo. Organizovali smo prikazivanje za nas, na selu, na dedinom televizoru. Deda se na prvo svoje pojavljivanje u filmu okrenuo ka nama da kaže: vidi ovaj isti ja. To zajedničko gledanje je meni bilo jako emotivno. Shvatio sam da sam uspeo da postignem to što sam želeo. Da smo snimili film, koji je ako ništa drugo, nama dragocen i značajan dokument, na kom je zauvek zabeležen život moje porodice. Bez romantizacije, onakav kakav je stvarno. Život moje porodice, nekada usamljene i ekscentrične, srećne i složne, melanholične i nostalgične.
„Drenjine“ (Srbija, 2020)
Režija: Nikola Stojanović Scenario: Nikola Stojanović, Nađa Petrović Direktor fotografije: Nikola Stojanović Montaža: Nikola Stojanović Kolor korekcija: Nikola Stojanović Dizajn zvuka: Nikola Stojanović Produkcija: Fakultet Dramskih Umetnosti, Recharge and Revolt Producent: Nikola Stojanović
Bonus video: