OTAC JE BIO BESPOMOĆNI INVALID, MAJKU JOJ KLALI NA OČI! Svi se pitaju kako je DEVOJČICA SA PUŠKOM postala ubica

Slavili su je kao junakinju. Ali priča iza toga šta se stvarno desilo te noći bila je malko komplikovanija. Da li je Nurija upucala talibanske napadače ili vlastitog muža? Ili svu trojicu?

Sva imena su izmenjena da bi se zaštitili akteri.

Muškarci su došli u selo po noći, pod okriljem mraka.

Prema Nurijinim rečima, bilo je oko jedan noću kad su upali na prednja vrata kuće njenih roditelja.

U svojoj sobi, ova tinejdžerka, koju je probudila buka, ostala je nepomična i bez glasa. Pomislila je na 12-godišnjeg brata koji se nalazio u svojoj sobi.

Onda je čula kako muškarci izvode njene roditelje ispred njihove male, brdske kuće, opisuje događaje od te noći Nurija u intervjuu za BBC.

Sledeće što je čula bili su pucnji, rekla je ona.

„Pogubili su ih."

Nurija je odrasla u malom ruralnom selu, u nasilnom delu Avganistana. Bila stidljiva i ćutljiva tinejdžerka, ali je umela da rukuje oružjem i precizno da puca iz njega. To je naučila na časovima samoodbrane njenog oca dok je još bila mala.

Te noći, umesto da se sakrije, Nurija je zgrabila očevo oružje - automatsku pušku AK-47 - i otvorila vatru na muškarce koji su se nalazili napolju.

Pucala je sve dok zamalo nije ostala bez municije, rekla je ona.

Na kraju, oko sat vremena pošto su pristigli, napadači su se povukli u mrak, kazala je.

Ispred kuće je ležalo pet mrtvih tela: njena majka i njen otac, stariji komšija sa kim je bila u rodu i dvojica njenih napadača.

„Bilo je užasno", rekla je. „Bili su jako surovi. Moj otac je bio invalid. Moja majka je bila nevina. A oni su ih tek tako ubili."

Odrastajući u Avganistanu, tinejdžeri kao Nurija ne znaju ni za šta drugo sem za rat. Ali aktuelni sukob između provladinih snaga i Talibana, ekstremističkih pobunjeničkih snaga, traje u ovoj zemlji već više od 25 godina.

Pro-vladine snage kontrolišu gradove i veća mesta, dok su Talibani zauzeli nepregledne zabiti. Sela poput Nurijinog često su između dve vatre.

U njenoj ruralnoj pokrajini Gor, upadi malih grupa Talibana da bi napali vladine ispostave nisu neuobičajeni.

Nurija i njen stariji polubrat, vojni policajac, kažu da se njihov otac našao na meti pobunjenika zato što je bio plemenski starešina i provladin lider zajednice.

Ali tri nedelje kasnije, mnogobrojna svedočanstva o napadu i njegovim okolnostima - od Nurije, njenog starijeg brata, članova porodice mrtvih napadača, lokalnih policajaca, lokalnih starešina, predstavnika Talibana i avganistanske vlade - predstavljaju događaj u potpuno različitom svetlu.

Prema nekoliko izjava datih BBC-ju, jedan od napadača te večeri bio je Nurijin muž, a herojska priča o mladoj devojci koja je uspela da se odbrani od talibanskih militanata zapravo je ukorenjena u porodičnom sporu.

Oprečna svedočanstva prete da zakopaju istinu o tome šta se zapravo desilo Nuriji i otkrivaju aspekt tragične realnosti života u ruralnom Avganistanu - gde su mlade žene često nasilno uvučene u plemensku kulturu, tradicionalne običaje i patrijarhat koji im kontrolišu živote.

Kao i Nurija, i one imaju malo moći, malo pristupa obrazovanju i vrlo malo mogućnosti da odlučuju o tome kako i kada će biti uvučene u nasilje.

Najosporavaniji element onog što se desilo te noći tiče se muškaraca koji su došli u kuću i zašto su bili tamo.

Sve strane se slažu oko jednog: da je došlo do napada u selu u ranim časovima tog dana.

Prema Nurijinim tvrdnjama, nepoznati ljudi su se predstavili kao „mudžahedinski borci" - izraz koji često koriste Talibani - i došli su u posetu njenom ocu.

Talibani su negirali bilo kakvo učešće u sukobu sa tinejdžerkom, ali jesu potvrdili da je došlo do napada u istom selu te noći, rekavši da je meta bila policijski kontrolni punkt, što je za posledicu imalo dve talibanske žrtve, ali ne i gubitak života.

Lokalni i nacionalni zvaničnici avganistanske vlade u međuvremenu su proglasili pobedu u „masivnom" talibanskom napadu i proglasili Nuriju „istinskom junakinjom".

Dok su Nurija i njen mlađi brat prebacivani vazdušnim putem iz okruga vojnim helikopterom u lokalnu sigurnu kuću, društvene mreže su eksplodirale pričom o mladoj devojci koja se dohvatila oružja u samoodbrani.

Nije neuobičajeno u Avganistanu za civile da ih hvali predsednik zato što su uspeli da pobede u talibanskim napadima.

Ali kad je predsednik Ašraf Gani pozvao Nuriju u glavni grad Kabul, reakcije su bile pomešane.

Neki tvrde da je ona junakinja. Drugi, da je ona samo nevino dete uhvaćeno između dve zaraćene strane - jedna ju je napadala, druga ju je iskorišćavala kao promotivni trik.

„Ne razumem kako u zemlji čiji se narod nagledao dovoljno smrti i nasilja da zna šta je vrednost ljudskog života i mira može tako da se veliča nasilje i podržava uzimanje oružja u ruke", napisao je jedan korisnik Tvitera.

„Nasilje nije odgovor na nasilje!"

Drugi je nazvao Nuriju „simbolom avganistanskih žena koje su uspele da odbrane svoj život."

„Ima mnogo avganistanskih žrtava koje nisu mogle ništa da urade. One trpe bol od rana koje su zadobile zbog svetog rata sa Talibanima."

Na mestu napada narednog dana, lokalna policija otkrila je lična dokumenta na telima dvojice mrtvih muškaraca.

Obojica su bila poznata kao sledbenici Talibana, policajci su rekli za BBC.

Treći čovek koji je bio ranjen, ali je pobegao, bio je visoko kotirani talibanski komandir po imenu Sajed Masum Kamran, saopštila je policija.

BBC je uspeo iz nezavisnog izvora da potvrdi identitet dvojice mrtvih ljudi, koji su bili u poznim dvadesetim i odeveni u tradicionalnu avganistansku odeždu, vrećaste pantalone i šarene prsluke, i košulje koje su sada bile natopljene krvlju.

A izvori bliski Talibanima rekli su da je komandir kog je imenovala policija i koji je navodno pobegao zaista trenutno ranjen, ali izvori nisu želeli da potvrde kada ili gde je povređen.

Lokalni talibanski izvori potvrdili su i da je jedan od muškaraca sa lica mesta prethodno pre nekoliko godina bio povezan sa njihovom mrežom u Helmandu, u južnom Avganistanu.

Kad su Nurija i njen 12-godišnji brat stigli u glavni grad na predsednikov zahtev, slučaj smrti njihovih roditelja izgledao je tragično, ali prilično jasno.

A onda, nedelju dana posle napada, počeli su da kruže izveštaji da jedan od mrtvih napadača nije bio prosto nepoznat borac u rutinskom upadu, već da je zapravo bio Nurijin muž.

Članovi porodice i lokalni izvori rekli su za BBC da je Nurijin muž Rahim došao u selo čvrsto rešen da vrati nevestu pošto ju je zbog porodičnog spora otac vratio kući.

Izvori kažu da se njen muž povezao sa Talibanima i došao u kuću u društvu talibanskih militanata.

Čovek kog su identifikovali kao Nurijinog muža bio je jedan od muškaraca koji su nađeni mrtvi te noći.

Nurija negira da su oni ikad bili venčani.

Prema tvrdnjama drugih, Nurija je bila deo sporazuma „moki" - razmene dva ženska člana rodbine zarad braka između dve porodice.

Rahim je trebalo da uzme Nuriju za svoju drugu ženu, dok je Nurijin otac trebalo da se oženi Rahimovom tinejdžerskom nećakom kao drugom ženom.

Međutim, budući da su obe devojke bile još uvek veoma mlade, dogovoreno je da će sačekati nekoliko godina pre nego što brak bude zvanično obznanjen.

Potvrditi istinu iza priče kao što je ova u ruralnom Avganistanu nije lako.

Nurijino selo nalazi se na širom prostranstvu obradive zemlje, okruženo strmim planinama. Samo da bi dobili telefonski signal, meštani moraju da se popnu na obližnje brdo.

Da bi se utvrdilo da li je Rahim zaista bio Nurijin muž, BBC je pronašao njegovu majku Šafiku, koja živi u pokrajini Nimruz, u jugozapadnom Avganistanu, sa prvom ženom njenog sina i njihovo dvojce dece.

Govoreći preko telefona iz Nimruza, Šafika je potvrdila da se njen sin oženio Nurijom pre tri godine u sklopu razmene, a da se njena druga unuka, Rahimova nećaka, takođe udala za Nurijinog oca.

Ali ona je rekla da je pre manje od dve godine, dok je Rahim radio u Helmandu, Nurijin otac neočekivano stigao u njihovu kuću i uzeo nazad svoju ćerku, ostavivši novu suprugu, Rahimovu nećaku, za sobom - time praktično poništivši razmenu, rekla je ona.

Šafika je rekla da su oni tražili od starešina da pomognu prilikom razrešavanja ovog spora. Ali kao finansijski siromašnija porodica, oni su bili nemoćni da zaustave Nurijinog oca.

Ona je potvrdila da je Rahim otišao do Nurijine kuće u noći napada, ali je negirala da je to bilo sa namerom da bilo koga ubije.

„Oni su bili moćnici. Mi smo bili siromašan narod.

„Nije otišao tamo posle ponoći, otišao je tamo uveče, pošto ga je pozvao Nurijin otac, da razreše njihove probleme, čak i da razgovaraju o razvodu", rekla je ona.

Negirala je da je njen sin bio talibanski borac, ali njena priča o tome kako je on putovao u Helmand da bi tamo radio poklapa se sa vremenskim sledom iz talibanskih izvora - da je bio član njihove mreže u Helmandu, pre skoro dve godine, pre nego što se oženio Nurijom.

„Moj sin nije bio pripadnika Talibana, on je radio kao građevinski radnik", rekla je ona.

„Nije ni pipnuo oružje u čitavom svom životu. Mi smo siromašan narod, nas niko ne sluša, niko."

Šafika je opisala kako je izgubila sina, Rahimovog vrata, policajca, pre 12 godina u samoubilačkom napadu u Nimruzu.

Sada u njenoj porodici nije preostao nijedan muški član koji bi mogao da se brine o njoj. Ona je još jedna Avganistanka uhvaćena u vrzino kolo nasilja van njene kontrole.

Lokalna policija u Nurijinoj pokrajini, zajedno sa nekoliko seoskih starešina i pripadnika centralnih avganistanskih vlasti, insistiraju da Rahim i Nurija nisu bili u braku i da je napad na njen dom bio rutinski talibanski upad, sa njenim ocem kao očiglednom metom.

Vrlo malo ljudi zna šta se stvarno desilo te noći - možda Nurija i njen mlađi brat i preživeli napadač.

Verovatno niko od njih ne poznaje baš sve činjenice.

Jutro posle nasilja, Nurija i njene komšije pokopali su njene roditelje u priručnim grobovima blizu kuće.

Dok su polagali mrtve u zemlju, Avganistan se pripremao za prve direktne mirovne pregovore između vlade i Talibana.

Pregovori nose tračak nade za drugačijim načinom života u Avganistanu, ali stotine Avganistanaca i dalje strada svakog meseca.

Mnogi od njih su nevine žene i deca. Kao i Nurija, i oni imaju vrlo malo moći i ograničeni glas, i nemaju drugog izbora nego da nastave da se brane, fizički i emotivno, na koji god način umeju.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/BBC)