Spavali u ćumezima, pili na crtu, gladovali: Bitlsi pre 60 godina prvi put nastupili u Hamburgu

Početkom šezdesetih bilo je prilično ambiciozno tu rupu na tada zloglasnom Reperbanu uopšte nazvati "klubom". Pa ipak, "Indra" je bilo jedno od brojnih mesta u koja se odlazilo na zabavu uz muziku uživo.

A gazda "Indre" je odlučio da te večeri na pozornicu pusti "nekakve Engleze", sastav koji se zvao "Srebrne bube" i koji je imao velikih muka da u svom Liverpulu pronađe mesto za svirku. Tako su momci dolutali do Hamburga, jer se pročulo da je u tom lučkom gradu živo, piše DW.

A povrh toga, Hamburg je u to vreme bio britanska okupaciona zona – dakle bilo je i zemljaka u uniformama.

Tako su se te večeri na binu hamburškog kluba popeli mladi Pit Best, Džordž Harison, Džon Lenon, Pol Makartni i Stjuart Satklif. I tako se rodila muzička legenda koja će ostati tesno povezana s Hamburgom. Bend je vrlo brzo izbacio ono „srebrno“ iz imena i tako su postali ono što će ubrzo upoznati čitav svet: „The Beatles“.

„Hamburg je tada bio jedno od mesta gde je bilo najluđe. Naš talenat je tamo mogao da se razvije i imali smo uspeha“, seća se bubnjar Pit Best. On nije dugo ostao u sastavu: nije bio baš neki muzičar, pa ga je zamenio bolji – Ringo Star. Istovremeno, i bend se sve više profilisao – baš tamo su recimo svi odlučili da nose istu frizuru koja će, na užas ondašnjih roditelja, samo nešto kasnije postati toliko popularna među mladima.

Spavali u bioskopu, pored WC-a

Ali slava je tada u Hamburgu još bila daleko. Bitlsi su u početku živeli u jednom zaista pravom ćumezu u zadnjem dvorištu jedne zgrade. Lenon i ekipa uglavnom nisu imali novca ni za piće – pa su po okolnim kafanama tražili onu koja će da im da pivo „na crtu“. I selili su često, samo da bi imali krov nad glavom: „U Hamburgu smo živeli u bioskopu ’Bambi’, pored WC-a. To je živa istina“, ispričao je mnogo godina kasnije Pol Makartni.

Nakon „Indre“, nastupali i u drugim hamburškim klubovima. I iako su ti klubovi imali zvučna imena – recimo „Kajzerkeler“ (Carski podrum) ili „Top Ten“ – sve su to i dalje bile tipične hamburške bine ispred kojih (a i na kojima) se skupljao polusvet. Pritom „tezga“ i nije bila tako loša: 30 maraka po čoveku. Ali se zato sviralo svake večeri i to najmanje sedam sati. A ako gazda kaže i koji sat duže, pogotovo vikendom. Bitlsi su se „dopingovali“ odrescima, pivom – a već tada je bilo i nekih tableta.

Uz to, i repertoar im je bio sve širi: Pol Makartni je njihovo vreme provedeno u Hamburgu jednom opisao ovako: „800 sati u sali za probu“. Zajedno su prošli kroz sito i rešeto – i nezadovoljstvo publike muzikom nakon čega bi počele da lete flaše, pa bi onda došla i policija. I Bitlsi su jednom završili u stanici – „zbog remećenja javnog reda“. Ali tako je nastao i zvuk koji će ubrzo postati svima poznat.

Počela je slava...

O rođenju rokenrola i bit-muzike i o tome šta je to značilo mladima početkom šezdesetih, do sada je napisan veliki broj knjiga. U osnovi, to je kao i uvek bio čin protesta mladih protiv sveta „popularne“ muzike tog vremena. Žestok ritam i „vrišteća“ gitara: „Svirali smo sve što nam je palo na pamet“, sećao se Džon Lenon. „Bili smo scenski umetnici na pozornicama plesnih dvorana Hamburga. Svirali smo fantastičan, pravi rok!“

Uspeh je počeo već u Hamburgu. Tamo ih je čuo i Horst Fašer koji ih je pozvao u njegov klub „Star“. On je doduše bio samo nešto malo bolji od onih ćumeza u kojima su do tada svirali, ali ipak je bio na glasu. „Tu su dobili ono što im je nedostajalo, na primer da mogu da gledaju nastupe drugih zvezda na bini“, kaže Fašer.

Konačno, sa slavom je došla i prva ploča. „My Bonnie“ jeste tradicionalna pesma, ali oni su je „začinili“ rokenrolom. „Tu ploču smo snimili s Tonijem Šeridanom koji je tada već bio prava veličina na pozornici“, ispričao je Pol Makartni. I ploča je postigla uspeh: popela se čak na peto mesto nemačke top-liste.

Na dočeku Nove 1963. godine poslednji put su nastupili u klubu „Star“. To je tada već bio sasvim drugačiji bend od onih „Srebrnih buba“ koje su u Hamburg došle pre nešto više od godinu dana. Več tada je bilo jasno da ih čeka prava slava.

Mnogi su posle u Hamburgu pokušali da se osunčaju na slavi Bitlsa: klub „Star“ ostao je slavan još dugo nakon tog vremena. Tamo je, na primer, u svoje vreme nastupio i tada još jedva poznati Džimi Hendriks. A i klub „Indra“ još uvek postoji. Zgrada nije u mnogo boljem stanju nego što je bila 1960, ali sada je krasi natpis „Indra – mesto gde su Bitlsi prvi put svirali“. U klubu tvrde da ni Bitlsi nisu zaboravili taj klub: kad je Pol Makartni napisao pjesmu „When I'm 64“, to je, tvrde, u stvari aluzija baš na taj klub i njegovu adresu: Großen Freiheit 64.

Da li je to istina? Ko zna. Ali legende uvek dobro zvuče.

Bonus video:

Espreso.com/dw.com