Legendarni Verpakovskis žali zbog Grobara pred meč sa Partizanom: Pričam srpski, nikad neću zaboraviti Torcidu!

Žreb za 1. kolo kvalifikacija za Ligu Evrope Partizanu je bio naklonjen. Dodelio mu je ekipu letonskog RFS, ne toliko lakog protivnika koliko se možda u prvi mah misli, ali ako ništa, igraće pred praznim tribinama u Humskoj 1, bez potrebe za dugačkim putovanjem na Baltik.

A, ukoliko je neko od vas mislio da je RFS tikva bez korena, mlad klub osnovan u ovom veku, koji će biti mačiji kašalj za crno-bele, nije to baš tako. Prvo, sportski direktor te ekipe je fudbalska legenda, koja više nego dobro poznaje fudbalske uslove u bivšoj Jugoslaviji.

U pitanju je Maris Verpakovskis, najbolji strelac u istoriji letonskog fudbala, reprezentacije, čovek koji je sa nacionalnim timom ove male baltičke zemlje igrao EURO 2004, gde je Nemcima uzeo bod i izbacio ih iz daljeg takmičenja u grupnoj fazi.

Kontaktirali smo legendarnog Marisa, koji se rado odazvao našem pozivu i podelio sa nama mnoge interesantne informacije, kako oko duela RFS i Partizana, tako i o svojoj bogatoj karijeri za vreme koje je nastupao u pet različitih zemalja.

Naravno, red je bio da počnemo od povoda ovog razgovora - duela u 1. kolu kvalifikacija.

- Nismo bili baš srećni zbog žreba. Partizan je jedan od najvećih timova među nosiocima. Za nas ovo je bila nesreća. Očekivali smo neki jači tim, ali ne baš ovoliko. Treba nam još nekoliko sezona u Evropi kako bismo došli do epiteta nosilaca. Bilo kako bilo, za nas će ovo biti sjajno iskustvo - istakao je Verpakovskis na početku ovog razgovora.

Odmah se, bez pitanja, osvrnuo i na Partizanove navijače - Grobare:

- Velika je šteta što neće biti navijača na utakmici u Beogradu. Atmosfera koju oni prave je vatrena, to bi bilo veliko iskustvo za naše igrače. Da sam mogao da biram, izabrao bih da igram pred Grobarima. Oni su mnogo odani i stvarno bi mi bilo drago da naši momci to dožive.

Prošle godine, RFS je u prvom kolu kvalifikacija igrao protiv još jedne bivše jugoslovenske ekipe - ljubljanske Olimpije. Rezultat u Letoniji je bio 0:2, ali je RFS do poslednjih minuta u Sloveniji imao 1:3, da bi na kraju primio nesrećan gol u 92. minutu zbog koga je ispao.

- Igrali smo stvarno dobru utakmicu u Ljubljani, ali kod kuće nismo imali sreće, iako smo igrali odlično prvo poluvreme. Imali smo tri dobre šanse. Olimpija je dala gol i u 92. su dali drugi, pa su se kvalifikovali u sledeću rundu. Bilo je to prvo evropsko iskustvo.

Na tom meču je igrao Maki Banjak, koji trenutno nastupa u Partizanu.

- Da, sećam ga se. Znam da ćemo opet da igramo protiv njega. Dobar je defanzivac i odlično pojačanje za Partizan.

Upravo Banjak je rekao da RFS, kada igra kod kuće protiv ekipa jačih na papiru, odlučuje da ne kvasi teren, kako bi lopta išla sporije.

- Tačno je, to su neke male stvari o kojim smo razmišljali. Olimpija je imala mnogo niskih igrača, koji vole da igraju "sitan vez", brze pasove, tako da smo probali na taj način da im otežamo posao. Čisto da se razumemo, klubovima je dozvoljeno da sami odluče da li će kvasiti teren ili ne, pa smo mi doneli takvu taktičku odluku. Obično, kada igramo protiv letonskih klubova, koji su slabiji od nas, uvek stavimo vodu, kako bismo ih nadigrali pasovima. Olimpija je, za razliku od toga, bila jači tim, pa smo se zato odlučili za taj mali trik, koji nam nažalost nije pomogao.

Maris odlično poznaje fudbal u bivšoj Jugoslaviji, pošto je nastupao za Hajduk iz Splita u sezoni 2007/08. Prisetio se tog perioda.

- Divno iskustvo za mene. Prvi put sam se susreo sa time da navijači imaju pravo da, kako da se izrazim, donose odluke u ime kluba. Govore ko da se proda, ko da se ne proda. Praktično kao da su bili član uprave. Mogli su da promene trenera. Samim ponašanjem na utakmicama, transparentima, pesmama, stalno su slali poruke vrhuški kluba. Ali, moram da priznam, na svakom gostovanju su nas pratili, gde god da smo igrali. Čak smo jednom igrali u Hongkongu, na jednom prijateljskom turniru, a tamo je došlo par stotina da nas podrži. To me je baš iznenadilo, a tada sam video i šta zapravo njima Hajduk znači. Dakle, prešli su pola sveta samo da bi gledali pripremnu utakmicu - kaže Verpakovskis ekskluzivno za Espreso.co.rs.

Upravo Hajduk je prošle sezone ispao u uvodnom kolu kvalifikacija za Ligu Evrope od jednog malog tima sa Malte. Da li može ove sezone RFS da ponovi takav podvig sa Partizanom?

- Pa, u svakom slučaju nećemo da idemo u Beograd da izgubimo, ali biće veoma teško. Biće to za nas veliko iskustvo, da igramo protiv tako velikog tima. To će našim igračima pokazati šta mogu zaista da urade, a neki od njih će možda posle toga naći i neki bolji klub u nekom bogatijem prvenstvu. Tako je, kako je, ne možemo da promenimo žreb. Imamo nekoliko mečeva u domaćem prvenstvu, a onda ćemo početi da se pripremamo za gostovanje Partizanu.

Ko je najbolji igrač u timu RFS, a ko u Partizanu?

- Mnogi mi pričaju o mladom igraču Filipu Stevanoviću, koji navodno vredi 8.000.000 evra na specijalizovanim sajtovima. Nisam ga još gledao, ali trebalo bi zaista da je dobar ako vredi toliko novca. Što se nas tiče, nemamo jednog lidera na terenu, već fudbaleri na terenu dele tu ulogu na ravne časti. Ove i prethodne godine naš najbolji strelac je vaš čovek Darko Lemajić. Jedan je od najboljih igrača u prvenstvu, ima sjajan karakter, uvek se bori do kraja, mogao bi da bude lider na terenu. Mislim da bi na njega i Partizan i srpska fudbalska javnost trebalo da obrate posebnu pažnju. Definitivno ima veći kvalitet nego što ima letonska liga, ali srećni smo što ga imamo. Dao je mnogo golova i pomogao nam da osvojimo mnogo bodova. Eto, on je neko koga želim da istaknem.

Šta mislite o Savu Miloševiću, sećate li ga se iz igračkih dana?

- Kao trenera ga nisam mnogo ispratio, ali kao fudbaler je bio legenda. Dobro je razumeo igru, tako da bi trebalo da bude dobar trener, ali još uvek ne znam. No, siguran sam da je Partizan srećan što ga ima kao stratega, igrao je u velikim timovima i u velikim takmičenjima.

Znate li da kažete nešto na srpskom jeziku, pošto ste godinu dana proveli u Splitu?

- Mogu, mogu da pričam malo i na srpskom i hrvatskom. Samo sad ne pričam puno, ali razumem sve. Što se mene tiče, možemo da nastavimo intervju i na srpskom i na engleskom - našalio se Verpakovskis, ali smo se onda ipak vratili na engleski i dotakli se priče o njegovim dostignućima sa reprezentacijom Letonije.

Igrao je u Španiji, Letoniji, Grčkoj, Hrvatskoj, Ukrajini - odakle ima najlepše uspomene iz fudbalskih dana?

- Imao sam mnogo sreće sa zemljama. Bilo je sjajno iskustvo igrati u Dinamu Kijevu, u Ligi šampiona protiv Leverkuzena, Rome, Real Madrida. U Hetafeu je takođe bilo veoma interesantno, igrao sam protiv Mesija i u jakoj ligi. Izgubili smo finale Kupa kralja od Sevilje, ali bio sam tamo, osetio sam to. Hrvatsku i dalje mnogo volim, imam puno prijatelja odande, i kad imam slobodnog vremena odem da ih posetim i provedem neko vreme sa porodicom. Bilo je veliko iskustvo igrati za tako veliki klub pred neverovatnom Torcidom. Grčka je takođe bila nešto posebno, živeo sam na ostrvu, na Kritu, stalno je bilo sunce, živeo sam na 20 metara plaže. Hrana, životni stil, sve tamo mi je bilo divno. Tako da, apsolutno su sva ova mesta bila divna i imam samo prelepe uspomene.

On je svoj nacionalni tim sa šest postignutih golova u deset mečeva kvalifikacija za EURO 2004 odveo u istorijsku prvu završnicu velikog takmičenja, uz napomenu da je tada učestvovalo samo 16 reprezentacija, a ne 24 kao sad. Rado se prisetio tog perioda.

- Bio sam preponosan posle onog gola Češkoj. Niko nije verovao da ćemo se kvalifikovati, za nas je to bilo više nego sjajno dostignuće. U to vreme, svi u Letoniji su pričali samo o fudbalu, iako su nam sportovi 1 i 2 košarka i hokej. Mnogo naših igrača igra u NHL i NBA, dok u fudbalu nemamo toliko igrača koji igraju u jakim prvenstvima po Evropi. No, tada su svi poludeli za fudbalom, bilo je divno.

Kada je Verpakovskis dao taj gol Češkoj, Letonija je povela sa 1:0, ali na kraju, u drugom poluvremenu izgubila. Objasnio je kako se tada osećao.

- Bili smo jako samouvereni. Ekipa je dugo bila zajedno na okupu, veoma iskusna, ja sam sa 24, 25 godina bio najmlađi igrač. Obično kad povedemo sa 1:0, naša odbrana je bila čvrsta, neprobojna, ali smo tada do kraja primili još dva gola i nažalost izgubili (Letonci su osvojili jedan bod i to remijem 0:0 sa Nemcima prim.aut.). Ta Češka je imala stvarno veoma jak tim. Možda i najjači ikad koji je imala zemlja. Poborski, Rosicki, Baroš, mnogo dobrih igrača je tada igralo.

Legendarni napadač je sa 29 golova u dresu reprezentacije najbolji strelac u istoriji, a nažalost, ne vidi nekoga ko bi uskoro mogao da istupi i da ga zameni.

- Nadam se da će biti takvih momaka, ali trenutno to ne mogu da kažem. Imamo novu generaciju, neke talentovane momke ispod 21, 18 i 16 godina, ali u ovom momentu, reprezentacija nam nije baš prejaka. Stalno menjamo selektore, ali mislim da nisu oni problem. Nadam se da će ovi klinci biti dovoljno snažni da ostvare neko novo dostignuće.

Kad smo se već dotakli priče o generacijama, prirodno je na red došla interesantna anegdota o njemu i njegovom ocu, članu prve generacije koja je van Sovjetskog saveza nastupala pod zastavom Letonije.

- Istina je, moj otac i ja smo jedini otac i sin koji su igrali u reprezentaciji naše zemlje. Inače, on je odigrao samo jednu utakmicu, prvu u istoriji, protiv Rumunije.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)