TAJNA ČUVANA 50 GODINA: Ćerka Blagoja Jovovića prvi put o životu čoveka koji je ubio Anta Pavelića

"Ekspres” ekskluzivno objavljuje razgovor sa porodicom Blagoja Jovovića, koji je pucao u Antu Pavelića.

Blagoje Jovović, kapetan Jugoslovenske vojske u otadžbini, svojom odlučnom voljom, logikom usamljenika osvetnika, ušao je u srpsku i svetsku istoriju 10. aprila 1957. godine. Tog dana u večernjim satima u Lamos del Palomaru, predgrađu Buenos Ajresa, pucao je u Antu Pavelića, poglavnika NDH i jednog od najvećih zločinaca Drugog svetskog rata.

Jovović je dugo pripremao atentat, nije imao adekvatan pištolj, sa svojim zemljakom, izvesnim Krivokapićem je kovao zaveru, a Krivokapić je trebalo da nabavi pravi pištolj. Taj plan je propao. Blagoje je nabavio nekakav ženski pištolj, zapravo pištoljčić, mogao je eventualno da ubije čoveka sa nekoliko metara. U zaveru je još bio upućen i paroh srpske crkve Svetog Save u Buenos Ajresu.

“Ubiću ga, da koliko-toliko osvetim sve nevine žrtve, decu, žene, starce, sve one stradale od ustaškog terora koji nisu nosili pušku”, rekao je Blagoje Jovović parohu crkve Svetog Save.

Blagoje i Krivokapić sačekali su Pavelića nedaleko od šinobuske stanice u Lamos del Palomaru. Poglavnik je, kako piše Pero Zlatar u knjizi “Meta Pavelić”, te večeri bio na obeležavanju 16. Obljetnice NDH u jednom hotelu u Buenos Ajresu. U taj hotel Pavelić je redovno dolazio. Te večeri, iz nekih razloga piše Zlatar, Pavelić je otpustio svoje telohranitelje, imao ih je trojicu, pa je iz šinobusa izašao sam.

Zaverenici su ga sačekali, pošli su oprezno za njim i čekali da dođe blizu senki drveća nedaleko od mesta gde stanuje. Posle nekog vremena Pavelić je osetio da ga prate, ubrzao je korak i počeo da se osvrće. Blagojević je potrčao za njim, iz neposredne blizine ispalio je u njega pet metaka. Poglavnika su dva pogodila u grudi… Pavelić je počeo da urla, da zove pomoć, vikao je “komunistički agenti, ubiše me…”.

Krivokapić se uplašio, pobegao je pre pucnjave. Blagoje Jovović, ubeđen da je ubio Pavelića, otrčao je sporednim ulicama, krstario i osluškivao da li ga neko prati. Uverio sa da je bezbedan, pa se relativno lakim korakom uputio ka crkvi Svetog Save.

Ante Pavelić je jedva preživeo atentat. Ustaška vrhuška iz Kanade, Nemačke i Južne Amerike procenjuju da poglavnik u Buenos Ajresu definitivno nije bezbedan, pa su odlučili da ga prebace u pouzdano nacističko utočište kod Kaudilja Franciska Franka u Madrid. U Madridu 28. decembra 1959. od posledice rana zadobijenih u atentatu umire Ante Pavelić, tvorac jedne od pogubnijih industrija smrti u Drugom svetskom ratu.

U Srbiji, 63 godine posle atentata na Antu Pavelića, a povodom odluke grada Beograda da Blagoju Jovoviću dodeli ulicu u Zemunu, traje polemika. Ključna pitanja su, kao i u slučaju Gavrila Principa, da li je Jovović imao pravo da ubije Pavelića bez regularnog suda. Pitanje je umesno, jer Pavelić je u svojoj četvorogodišnjoj ustaškoj praksi bio sklon ubistvima posle presude regula pravne države. Pa mi to vraća u misli Kurco Maloparte koji je u romanu “Koža” doneo dučeu poklon – punu činiju srpskih očiju. Sve po zakonu!

Ne želim polemiku sa bilo kim, pa ni sa drugom Srbijom, jer kad bi znali ovi iz NVO sektora da je Odisej sa zidina Troje bacio dvogodišnjeg Hektorovog sina, zabranili bi ne samo “Ilijadu” i “Odiseju” nego i celokupnu helensku kulturu.

Pavelić kao veliki zločinac nije procesuiran u Nirnbergu, letimične kazne ustaških čelnika i njihovih izvršilaca nisu naplaćene… Sve to je stvorilo ambijent da je Pavelića trebalo likvidirati, a na to pravo su imali jedino Srbi.

O tome ko je zapravo izvršio atentat na Antu Pavelića svet nije znao. Nisu znali ni Brozova Udba, ni Mosad koji je takođe imao ambicija da likvidira ili kidnapuje Pavelića. Tek naknadno, poslednjih desetak godina na videlo su isplivali dokumenti koji svedoče o aktivnostima Mosada. Fascinantno je da je atentat na Pavelića u Argentini izazvao pravu obaveštajnu konfuziju.

U Argentini, a i u zapadnim bezbednosnim službama verovalo se da su u atentat umešani Mosad ili Udba Josipa Broza. Bilo je navodnih utemeljenih mišljenja da su čak ove dve službe odradile atentat udruženim snagama, jer im je Pavelić bio zajednički neprijatelj. Možda iz tih razloga Peronova surova diktatura i nije preterano istraživala pozadinu atentata na Pavelića. Bilo im je mnogo važnije da se reše neprijatnog gosta. Poslali su ga u Španiju.

“Ekspres” ekskluzivno donosi svedočenje porodice Blagoja Jovovića koja živi u Buenos Ajresu. U brojnoj porodici Jovović saglasili su se da u njihovo ime govori Karina Jovović, najmlađa ćerka kapetana Blagoja Jovovića.

Ona najpre naglašava da je cela porodica oduševljena i zahvalna Beogradu što će jedna od ulica u zemunskoj opštini nositi ime njenog oca. Kaže, “naš otac je to zaslužio, bio je iskreni patriota, voleo je svoju zemlju i nikad nije zaboravljao da je Srbin”.

Pričamo sa Karinom kakav je bio njen otac. Ona odgovara da je on bio čovek pun samopouzdanja, nekakve muške sigurnosti, uvek je znao šta radi. “Bio je na prvi pogled blage naravi, ali čelične volje. Prema deci i porodici je bio pun ljubavi, pažljiv, nežan, ali tražio je odgovornost. Uvek je nekako znao šta mi radimo, mada to nije zloupotrebljavao. Komšije i svi poznanici su veoma poštovali našeg oca. On je za njih uvek imao vremena, pomagao ih je, znao je šta kome nedostaje, pričao sa njima, imao je poštovanja i strpljenja za sve”, priča Karina.

“Kad je pucao u Pavelića, otac je imao 35 godina. Nije bio oženjen, porodicu je zasnovao sedam godina kasnije, a odluku da ubije Pavelića doneo je isključivo iz patriotskih razloga”, priča Karina Jovović.

Pitamo kako je moguće da je očuvana ta njegova tajna da je on pucao u Pavelića, mnogi bi poklekli, progovorili bi zbog slave “da je baš on pomogao tom zlikovcu Paveliću da ode na onaj svet”.

Da li je to bila porodična tajna, da li je iko u porodici znao da je to uradio baš on, jer to bi sa velikom senzacijom prihvatio ceo svet.

“To nije bila porodična tajna, jer niko u porodici nije znao za tu tajnu. Otac je o tome ćutao skoro 50 godina. Kad je moja sestra imala otprilike 17 godina, rekao joj je da će se jednog dana sećati njega zbog čina hrabrosti koji je učinio, ali on joj nije dao više detalja. Ja sam, kao najmlađa ćerka, bila samo devojčica, tako da nisam do kraja razumela o čemu se radi, a i nismo razgovarali o tim temama”, svedoči Karina Jovović.

Neki odabrani Srbi u Buenos Ajresu su ipak znali ko je pucao u Pavelića. Podsećamo Karinu na njegovog prijatelja Krivokapića, na paroha crkve Svetog Save… Pa i ljudi koji su gospodinu Jovoviću nabavili onaj ženski pištolj iz kojeg je ispalio dva fatalna hica.

“Sve je to manje-više tačno. Nikad nećemo saznati koliko ljudi je znalo za tu tajnu, a određen broj je sigurno znao. Međutim, dokazano, oni su bili prave srpske patriote u Buenos Ajresu, pružili su mom ocu zaštitu, održavanjem pakta o ćutanju”, uverava nas Karina. Otac, to smo shvatili naknadno, verovao je tim ljudima, bio je siguran da ga neće odati, ponašao se kao najslobodniji čovek na svetu.

Karina Jovović zatim priča kako je istina isplivala na videlo, to se desilo baš kao u dobro režiranom filmu. Odjednom se naprave okolnosti da se važna i dugo čuvana tajna saopšti i da je ceo svet čuje.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Ekspres.net)