OVAKVU TRAUMU IMALI SMO 1999. ALI JE 1 STVAR SAD JOŠ GORA: Čuveni psihoterapeut o mentalnom zdravlju posle korone

I mozak trpi tokom korone!

Virus korona u ljudima je stvorio strahove, depresiju, a najgore je onima koji su već bili anksiozni. Mentalno zdravlje vrlo je teško sada sačuvati, obzirom na to da smo mesecima bez bliskih kontakata, u strahu od bolesti za sebe i svoje bližnje, u neizvesnosti od ishoda krize, a neki su se susreli i "oči u oči" sa samom bolešću.

O tome kako virus korona, koji inače napada pluća, bubrege, srce utiče na mentalno zdravlje, razgovarali smo sa kliničkim psihologom i psihoterapeutom Goranom Tominom.

Otkrio nam je zašto smo anksiozniji nego ikada, zbog čega nam je sada teško kao da smo u ratu, kome je najgore, kome je pomoć najpotrebnija ali i koji je recept kako možemo da se izborimo sami sa sobom.

Šta je to što nam radi korona, koja stanja ona sve budi u nama? Zbog čega smo anksiozniji nego ikada?

- Korona podriva bazični osećaj sigurnosti. Taj bazični osećaj sigurnosti koji predstavlja osnovu mentalnog zdravlja znači da, na primer, nemamo strah gde god da treba da mrdnemo. Nažalost, već mesecima to nije slučaj. Osim toga, uvukla nam se ozbiljna neizvesnost pod kožu. Niko ne može da nam kaže do kada će trajati pandemija. Da li će, i nakon što se ona završi, zauvek postojati pretnja od neke druge pandemije? Jesmo li trajno napustili do sada poznati način života? Da li je svet kakav znamo zauvek promenjen? Dakle, imamo jednu nesigurnost i nepredvidljivost, kako na dugoročnom, tako i na svakodnevnom planu funkcionisanja. Kada se u tim okolnostima nivo anksioznosti poveća, onda možemo očekivati sve one probleme sa mentalnim zdravljem koji su s njom skopčani. Iako se o tome malo govori u svetu, a kod nas još manje, skoro nimalo, mentalno zdravlje je veoma ozbiljno ugroženo ovom pandemijom.

Kako sami sebi stvaramo anksioznost?

- Ovu anksioznost svakako nismo stvorili sami sebi. Ona je došla spolja. Na nju će svako, u skladu sa svojim mehanizmima i kapacitetima, drugačije da reaguje. Neko će u potpunosti negirati realnost i postojanje bilo kakve opasnosti, dok će neko, nasuprot ovom slučaju, čak da se razboli od neke vrste psihološkog poremećaja kada će biti neophodno lečenje. U potpunom izostanku bilo kakve strateške brige za mentalno zdravlje, odnosno u nedostatku ozbiljnijeg rada na prevenciji nastanka mentalnih poremećaja, prepušteni smo sopstvenim mehanizmima za psihičko preživljavanje.

Da bismo je pobedili, da li je dovoljan samo razgovor sa stručnim licima, ili mora da se uključi i terapija?

- Svakako da od razgovora sa stručnjakom treba poći. Nekada će samo jedan telefonski poziv biti dovoljan. Nekada ne, ali će stručno lice proceniti šta je najbolje za dalje korake, nekad čak i savetovati terapiju. Stvar je veoma individualna i zavisi od mnogih faktora, od porodične situacije, od materijalnog statusa, gubitka posla, finansijske neizvesnosti, prethodnih životnih problema, aktuelnih gubitaka i slično.

Da li može da se kaže da od ratova nismo imali ovakav atak na mentalno zdravlje, sveobuhvatno? Da li može da se aktivira kod ljudi posttraumatsko stresni sindrom? On može da čuči u nama dugo, ne mora odmah da se ispolji? Koje bi bile posledice?

- Poslednja trauma koja nas je bila zahvatila je svakako bilo bombardovanje 1999. godine. Međutim, po mnogo čemu je situacija sada drugačija. Prvo, ne postoji područje koje nije zahvaćeno opasnošću. Drugo, tada smo mogli da se grupišemo i budemo zajedno, što je bilo veoma značajno za psihološko prevladavanje, a to sada nije moguće. Posttraumatski stresni poremećaj je moguć, on dolazi naknadno, tek kad opasnost prođe, nekad čak i godinama kasnije. Naravno da je moguće da se razvije i nakon ove pandemije. Njega ćemo prepoznati po odloženim reakcijama, a osnovni simptomi su košmarni snovi, depresivno raspoloženje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, impulsivno ponašanje.

Kada ćemo zapravo videti prave posledice korone, što se psihološkog stanja naših građana tiče?

- Posledice je već moguće videti, s obzirom na to da ovo stanje traje već mesecima. Bolesti zavisnosti su u porastu, nasilje u porodici takođe, stopa suicida je skočila. Broj ljudi koji traže pomoć je ponovo u porastu.

Koliko su važne telefonske SOS linije za podršku?

- U nedostatku bolje strategije, tele-apel službe mogu da budu veoma značajne. Savez psihoterapeuta Srbije je otvorio jednu takvu liniju i ona je usijana od poziva. To govori da jeste važna i potrebna ljudima. Štaviše, ljude treba ohrabriti da se obrate za pomoć. U ovom stanju nikome nije baš najbolje, svako ponekada oseti da mu je teško, tako da je psihološka prva pomoć svakodnevno potrebna.

I vi ste sami radili savetovališta i podršku tokom korone. Koliko ljudi vs je zvalo? Koja su im bila najčešća pitanja? Sa kakvim problemima su se susretali?

- U vreme od pre nekoliko meseci, situacija je, u pogledu mentalnog zdravlja bila izuzetno teška. Ne samo zbog epidemije, već i zbog strahovito restriktivnih mera koje su same po sebi načinile štetu mentalnom zdravlju populacije. Vrlo brzo po izbijanju epidemije na ovim prostorima smo počeli da se bavimo izolacijom i zatvaranjem u kuće i stanove, mnogo više nego samim kovidom.

Šta je zapravo sa mentalnim stanjem onih koji su preležali koronu? Hoće li oni biti isti kao pre?

- Oni koji su se oporavili od ove bolesti su shvatili dve stvari. Prva je da su srećni što su uspeli da pobede opasni virus. Druga je da je sitaucija zaista ozbiljna. Od njih ćete najčešće čuti poruke tipa: „ljudi, čuvajte se, nije nimalo naivno“. Ukoliko su morali da budu hospitalizovani, moguće je traumatsko iskustvo, što boravak u bolnici svakako jeste, čak i u uobičajenim okolnostima, a kamoli ovim koje su prilično neizvesne i teške.

Šta se savetuje onima koji moraju biti u samoizolaciji 14 dana? Kako u bolnici preproditi samu bolest, mentalno, osim i fizički?

- Ljudi koji moraju da provedu 14 dana u samoizolaciji moraju nekako da osmisle to vreme koje zapravo i nije tako kratko. Najbolje je da uvedu rutinu u dnevni ritam aktivnosti, da naprave raspored kad šta rade. Od fizičkih vežbi, ako su moguće, preko ritma spavanja i obedovanja, do vremena za zabavu.

Ljudi koji se leče u bolnicama treba nekako da smognu snage dan za danom da izguraju. U teškim fizičkim stanjima nije ni moguće baviti se nečim drugim do time.

Kako treba da se ponašaju, i šta treba da rade porodice obolelih?

- Pre svega da zaštite sebe. Nakon toga da se sete činjenice koja se veoma retko spominje, a to je – većina ljudi se od covida19 oporavi. Moramo pokušati nekako da vratimo nadu, baš zato što su vesti isključivo loše kada je ova epidemija u pitanju. Barata se smrću svakodnevno, niko više ne spominje da je to procentualno i dalje mali broj u odnosu na onaj koliko se ljudi od ove bolesti uspešno oporavi. Treba pokušati zauzeti pravu perspektivu gledanja na stvari. Zrno razumnog optimizma može samo da pomogne.

Šta raditi u slučajevima napada panike?

- Pre svega shvatiti da je u pitanju napad panike. Nažalost, ljudi ne prepoznaju uvek to stanje kao panični napad, već strahuju da se nešto s njihovim organizmom dešava, usled gušenja, lupanja srca, skoka krvnog pritiska i slično. Kada osvestimo da se zapravo radi o napadu panike, onda ćemo se lakše i smiriti. Nikako nije preporučljivo uzimati tablete za smirenje na svoju ruku. Njih treba da ordinira psihijatar ukoliko su panični napadi učestali. To je ujedno i savet u tim situacijama – treba se javiti psihijatru i dobiti adekvatnu terapiju za ovaj poremećaj. Inače, u svakom slučaju tehnika pravilnog dijafragmalnog disanja može pomoći, na taj način se može čitav organizam smiriti. Takođe, kontakt s osobom od poverenja čije je prisustvo umirujuće takođe može da pomogne u smirivanju paničnog napada.

Čiju psihu je korona najviše oprljila? Kako ona utiče na decu? Sa kojim nedoumicama se susreću roditelji? Šta je najviše tištilo naše stare?

- Mentalno stanje najosetljivijih ljudi je pogođeno, bez obzira na to kojoj uzrasnoj kategoriji pripadaju. Deca su bila pogođena nemogućnošću odlaska u vrtiće, školska deca su izgubila ovu godinu, a neizvesno je i šta će biti sa sledećom. Školovanje i socijalizacija su veoma važni faktori u odrastanju i formiranju ličnosti. Takođe, stari ljudi, oni iznad 65 godina su bili sve vreme u kućnim pritvorima, čak i oni koji su vitalni i funkcionalni, radno aktivni. Njima je to, naravno, veoma teško palo. Ukoliko su roditelji zaposleni, a deca nisu išla u škole, dok su bake i deke bile zatvorene u kućama i stanovima, tu decu nije imao ko da čuva. Sve je bilo dosta loše organizovano. Praktično ne postoji uzrasna kategorija koja nije bila, ili je i dalje, pogođena ovime. Nakon što su nam rekli da smo tim merama sačuvali najstarije, sada vidimo da najviše obolelih ima upravo među radno aktivnim stanovništvom. Možemo samo zaključiti da je mentalno zdravlje svih uzrasnih kategorija kompromitovano stanjem u kojem se nalazimo.

Koji je savet, kako najbolje prevazići ovu situaciju? Kada ćemo je uopšte prevazićI? Kada ćemo moći da sagledamo posledice korone po mentalno stanje stanovništva?

- Važno je da pokušamo da, što je više moguće, u granicama koje znače bezbedno ponašanje, vratimo svoj život u normalne tokove. Da pokušamo da ova situacija što manje izmeni celokupno naše funkcionisanje. Pandemija kako je počela, tako će se jednom i završiti. Niko ne zna kada, ali će se završiti. Čak i da ne dočekamo vakcinu, neka najpesimističnija (neko bi rekao – najrealističnija) predviđanja govore da je prirodan završetak pandemije ovog tipa otprilike dve godine nakon početka. Što znači da će nam i cela iduća godina biti obeležena koronom. Možda je onda bolje da se već sada mentalno pripremimo na činjenicu da će tako biti. Bude li trajalo kraće, bićemo pozitivno iznenađeni. Traje li zaista do kraja iduće godine – pa to smo i očekivali!

Koliko treba da doziramo informacije iz medija, i kako to uopšte da radimo, obzirom da nas sve zanima situacija sa virusom u zemlji i svetu?

- S obzirom na činjenicu da su vesti o epidemiji iz nekog razloga isključivo negativne, neophodno je ograničiti ih na najviše jednom dnevno i to kratko informisanje o situaciji kod nas. Moramo napraviti razliku između informisanja i sluđivanja. A to drugo će svakako biti slučaj ukoliko neprestano pratimo situaciju. Postoje i drugi segmenti života osim pandemije, ne treba ni njih da zaboravimo.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)