NEMCI JE UMALO UBILI, DETINJSTVO PROVODILA U BEDI! Život naše jugoslovenske glumice TUGA BOŽIJA od početka DO KRAJA

Kao dete iz siromašne porodice nije imala igračke, pa se tako igrala sa mravima, trpela je torturu Nemaca zato što je Jevrejka, a zbog supruga Aleksandra Stojanovića menja ime i prezime. Rođena je u Zemunu i život provodi u oskudici. Dok njen otac nije želeo da radi, njena majka je na sve načine pokušala da je izvede na pravi put.

- Često sam razmišljala o sebi i pitala se: Gde je to počelo? Ja sam rođena u siromaštvu. Ti Jeverji kad su siromašni, čini mi se da nema veće bede od jevrejskog sriomaštva. Moja mladost, to je zemunska periferija. Detinjstvo bez igračka, bez ičega. Izađem na ulicu, idem uz plot, čučnem i posmatram. Mrave. Tu se razvijala moja mašta: znam dobro, sama sam sebi pričala priče, izmišljala ih o tim majušnim mravima, te oni sad idu kući, te sad se šetaju, trče, nabavljaju hranu, žure kućama, i ja sam se igrala s njima- pravila im razne prepreke. Stavim traku pa im preprečim put, ili napravim most, ili ih skrenem na drugu stranu: bilo je to moje malo pozorište diznijvskog tipa- prisetila se Rahela svojevremeno detinsjtva.

Kada je počeo rat imala je tačno trideset godina, nije želela da nosi traku pa je zbog toga često trpela nemačku torturu. Svaki dan je menjala lokaciju u gradu, kako je ne bi Gestapo uhvatio i odveo na streljanje zato što je Jevrejka. Tada prestaje da se bavi glumom i četiri godine provodi u izgnanstuvu.

Čak je nosila i lažno ime Ruža, a jedna komšnica joj je spasila život kada su Nemci pokucali u ranu zoru na vrata.

- Dok sam se krila u jednom sobičku u Žarkovu na vrata je počeo da lupa Gestapo. U tom trenutku prodarala se komšinica Smiljka koja je jedina znala sve o meni. “Ružo, kaži dragička, dobila si poziv iz pozorišta u Pančevu. Primili su te” počela je da viče i bacila mi se u zagrljaj. U tom trenutku shvatila sam da pokušava da ih prevari i nastavila da se radujemo. Od sreće sa grlila policajce, počlela da plačem od lažne sreće i nudila im rakiju. Oni su mi čestitali i otišli, nisu me legitimisali. Nakon toga najveći šok sam doživela kada sam pogledala sebe i videla da više nam moje boje kose i da sam u svega nekoliko minuta postala seda od straha - rekla je glumica u jednom intervju.

Dece nije imala, što joj je bila najveća tuga koju je tokom celog života nosila sa sobom, ali na sceni mnogi kritičari ističu da je bila besprekorna, uvek je svaku ulogu donosila na sebi specifičan način. Nakon rata udaje se za Aleksandra Stojković, ali istog trenutnka menja ime i prezime u Marija Stojković, da bi nakon što joj je suprug preminuo posle pet godina braka uzela umetničko ime Rahela Ferari koje je da smrti 1994. godine nosila.

Svedoci tog vremena kažud a velike naslovne strane nikada nije dobijala, nije davala bombastične izjave, a opet je u tišini dobila sve priznanja koje jedan umetnik tog doba može da dobije kao što su “Oktobarska nagrada Beograda”, “Pozorje”, “Sedmojulske nagrade Srbije”, kao i orden rada sa zlatnim vencem.

(Espreso.co.rs/Pulsonline)