FILOZOF ŽAK DERIDA INTERVJUISAO JE DŽEZ MUZIČARA ORNETA KOLMANA - O improvizaciji, jeziku i rasizmu

Pažnja, tekst koji sledi nije za one koji odbacuju Deridine metode, smatrajući ih prevarantskim. Ovaj intervju je nastao 1997. godine, pre i za vreme tri Kolmanova koncerta u Francuskoj.

Srž razgovora je diskusija o jeziku, preciznije, “izvornim jezicima”.

Odgovarajući na Deridino prvo pitanje o programu serije koncerata pod nazivom “Civilization”, saksofonista je rekao: “Pokušavam da izrazim jedan koncept pomoću kojeg se pojmovi mogu prevoditi iz jednog u drugi. Mislim da zvuk i informacija imaju specifičan, demokratski odnos, jer za razumevanje muzike nije potrebno poznavanje alfabeta”.

Kao jedan od primera ove “demokratske veze”, Kolman navodi odnos između džez muzičara i kompozitora/njegovog zapisa: “džez muzičar je verovatno jedina osoba koju ne fascinira ličnost kompozitora, u smislu da muzičar uglavnom teži da uništi ono što kompozitor napiše ili kaže”. Kasnije u intervjuu Kolman pojašnjava svoju ideju o improvizaciji kao vidu demokratske komunikacije:

Zamisao je da dve ili tri osobe mogu razgovarati zvucima bez težnje ijednog od njih da se ističe ili dominira razgovorom. Ono što želim da kažem je da je za to potrebna… inteligencija, valjda je to prava reč. Mislim da se u improvizovanoj muzici muzičari trude da ponovo slože emotivnu ili intelektualnu slagalicu u kojoj instrumenti proizvode ton. Primarno mislim na klavir, koji je do sada uvek služio da muzici postavi okvir, ali je instrument koji više nije nezamenjiv. U suštini, komercijalni aspekti muzike su veoma nepredvidivi. Komercijalna muzika nije neophodno prijemčivija, ali je svakako ograničena.

Prevodeći Kolmanovu veštinu u “domen pisane reči, koji sam poznaje bolje”, Derida se odvažio da uporedi improvizaciju sa čitanjem, pošto ni čitanje “ne isključuje mogućnost predumišljenog okvira”. Za njega, postojanje poretka (okvira) – pisane kompozicije (makar se na nju slabo referisalo kad je u pitanju izvođenje džeza), “kompromituje ili komplikuje koncept improvizacije”. Derida i Kolman pokušavaju da razrade mogućnost istinske improvizacije, uočavamo da je njihova razmena jedan fascinantni dekonstruktivni uvid u relacije između džeza i pisanja.

Razgovor nas dalje vodi u Kolmanovu mladost u Teksasu, a zatim i Njujorku, raspravljaju o uticaju tehnologije na muziku, o Kolmanovoj originalnoj teoriji muzike, koju sam naziva “harmolodics” (harmelodija). Takođe, diskutuju o globalizaciji i iskustvu odrastanja pojedinca koji je rasna manjina. U jednom trenutku, Kolman iznosi svoje zapažanje: “Bivajući crn i još potomak robova, zaista nemam predstavu o tome kakav je bio moj izvorni jezik”. Derida na to odgovara referišući na svoj tekst “Jednojezičnost drugog”:

Ž.D.: Kada bismo razgovarali o meni, što sad nije slučaj, rekao bih ti isto o sebi. Rođen sam u alžirskoj jevrejskoj porodici, koja je govorila francuski, ali to nije bio naš izvorni jezik. Sa tim jezikom i mojim navodnim precima, nemam baš nikakav kontakt.

O.K.: Da li ti se ikada misli i jezik kojim sada govoriš nalaze u suprotstavljenom odnosu?Može li iskonski jezik vršiti podsvesni uticaj na tvoje misli?

Ž.D.: To je još uvek enigma za mene.

Derida se tad priseća prve posete Sjedinjenim državama, 1956. kada je svuda video oznake ”Rezervisano za belce”. Da li je i kako to Kolman iskusio?

Da, u svakom slučaju, ono što volim u vezi sa Parizom jeste činjenica da ovde ne možeš biti i snob i rasista u isto vreme, jednostavno ne ide. Pariz je jedini grad koji poznajem u kojem nikada nećeš posvedočiti rasizmu, jedino se dešava da čuješ da se o njemu priča.

"To ne znači da rasizam tamo ne postoji”, dodao je Derida, “samo je poprilično sakriven”.

U kasnijim intervjuima, Derida navodi da mu je razgovor sa džez muzičarem bio uglavnom neprijatno iskustvo. Kolmanovi nestrpljivi pariski obožavaoci su ga negodovanjem i povicima najurili sa pozornice, priseća se on u intervjuu za Tajms magazin. Međutim, pošto je ispunio svrhu i našao se u štampi već sutradan, smatra taj događaj srećno završenim.

Bonus video: