NA DANAŠNJI DAN UHAPŠEN JE RADOVAN KARADŽIĆ: Sećate li se kako je živeo kao u ŠPIJUNSKOM TRILERU?! (FOTO)

Radovan Karadžić, bivši predsednik Republike Srpske je, prema prvim zvaničnim informacijama, uhapšen u autobusu na liniji 73 i to 21. jula 2008. godine oko 21 čas. Njegov advokat Svetozar Vujačić je nakon toga istakao da to nije tačno i da je on uhapšen 18. jula.

Podizanje optužnice

Haški tribunal je 24. jula, a zatim 16. novembra 1995. podigao optužnicu protiv Radovana Karadžića i načelnika generalštaba Vojske Republike Srpske Ratka Mladića. Optužnica Haškog tribunala tereti Radovana Karadžića po 11 tačaka, i to:

• po 6 tačaka za genocid, saučešće u genocidu, zločine protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja, i teške povrede Ženevske konvencije iz 1949. (namerno ubijanje).
• za proterivanje na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, deportacije, i druge nehumane činove - prisilno preseljavanje.
• za nezakonito unošenje terora među civile i držanje talaca.

Karadžićevi branioci, među kojima se izdvaja prof. Kosta Čavoški, pobijaju ove optužbe, navodeći da on često nije imao komandnu odgovornost, te da je izdao više komandi o poštovanju ratnog prava.

Potraga za Karadžićem: Pet miliona dolara za pomoć

Za Radovanom Karadžićem je raspisana poternica Interpola, a vlada SAD je ponudila 5 miliona dolara za pomoć u hapšenju Karadžića i Mladića. Samog Karadžića na predaju je javno pozvala i supruga Ljiljana, nakon što su im po njenim rečima bili ugroženi egzistencija i život.

U par navrata su međunarodne vojne snage stacionirane u bivšoj Jugoslaviji bezuspešno pokušavale da ga uhapse. Pri tim pokušajima su te snage neretko hapsile njegove pomagače, zlostavljale ih i po nekoliko dana držale uhapšenim bez dizanja bilo kakve optužnice.

Umešanost američkih zvaničnika?

Kao jedan od primarnih razloga zbog kojih je Karadžić od 1996. do 2008. uspevao da izmakne pokušajima hapšenja pa i prostog lociranja, u javnosti se pojavila špekulacija da je bivši predsednik Republike Srpske 1996. sklopio tajni sporazum sa tadašnjim američkim poslanikom za Balkan Ričardom Holbrukom. Po ovoj neproverenoj verziji događaja američka diplomatija je Karadžiću zagarantovala imunitet od optužnice Haškog tribunala ukoliko se mirno povuče iz javnosti i ne bude vršio opstrukciju primene Dejtonskog mirovnog sporazuma. I Holbruk i drugi američki zvaničnici su demantovali u više navrata da je bilo bilo kakvog sporazuma sa Karadžićem.

Sa druge strane, pojedini nekadašnji Karadžićevi saradnici, poput Alekse Buhe, bivšeg ministra spoljnih poslova Republike Srpske, tvrde da je sporazuma bilo. Po Buhinim izjavama, objavljenim neposredno nakon Karadžićevog hapšenja, sa Holbrukom je postignut sporazum u pisanom obliku 1996. godine, a sličan dogovor je sklopljen i 1997. sa američkim državnim sekretarom Medlin Olbrajt.

Dok se Bil Klinton približavao svom drugom mandatu 2000. godine video je hapšenje Karadžića kao stub svog političkog nasleđa. Specijalna jedinica u Veću nacionalne sigurnosti je formirana kako bi hitno sprovela tu operaciju, koliko god da ona koštala.

Osim toga, „Gardijan“ piše da je potraga za „ratnim zločincima Balkana“ sadržala najveću upotrebu specijalnih jedinica ikada – na tome su radile Delta jedinice, Foke i SAS, a Karadžić im je bio meta broj jedan, kao i za CIA i MI6.

„U tom trenutku bio je najtraženiji čovek na svetu. Lekcije naučene u lovu na njega i njegove kolege prenete su na Avganistan, Irak i potragu za Osamom bin Ladenom“, navodi „Gardijan“.

Pogrešni tragovi

Nakon ispitivanja ljudi iz Karadžićeve blizine utvrđeno je da je on 1999. godine napustio Bosnu i otišao u Srbiju. Kako se navodi, prešao je Drinu brodom preko noći - Klinton je zakasnio.

Dejvid Petreus, budući direktor CIA, bio je u to vreme brigadni general, stacioniran u Sarajevu. Bio je fasciniran metodama koje specijalne snage koriste i insistirao je na tome da noću ide sa njima u racije.

„Jednog dana stavio sam ga u helikopter i obukao ga u civilnu odeću“, kaže poručnik Endi Milani Pauli Brodvel, ženi koja je radila biografiju Petreusa. Afera sa njom će Petreusu kasnije okončati karijeru.

Nakon puta preko planina istočne Bosne helikopter je naišao na vojnike Delta jedinice.

„Ušli smo u kombi na kojem su bili crni prozori i mogli ste da vidite da je kao dete u prodavnici slatkiša“, kaže Milani, a prenosi "Gardijan".

Petreus i njegovi ljudi nenajavljeno bi tako usred noći upali u kuću supruge Radovana Karadžića, Ljiljane, u nadi da će zateći nešto, ili da će ona posle otići do njega, gde god da se krije, da ga upozori. Ljiljanu su pratili gde god da je išla i ona je bila prva meta dronova za nagdledanje, nove igračke SAD isprobavane prvi put u Bosni. Nije ih nigde odvela.

Lovci na Karadžića su upotrebili svaki trik koji su znali – pretraživali su sela na granici BiH i Crne Gore kako bi kojim slučajem naišli na nekakvu neobičnu aktivnost, tražili su satelitske antene na starim kućama, gledali novinske oglase...

U jednoj od najbizarnijih akcija vojnici Delta jedinice legli su ispred konvoja na planinskom putu, dok je jedan bio obučen u odelo gorile koje je prethodnog dana doneto iz SAD. Ideja je bila da se Karadžićevi čuvari, poznati kao Preventiva, prevare i uspore vozilo taman toliko da vojnici iz zasede bace na vrata specijalnu granatu koja ošamuti putnike. Ta operacija bi postala deo istorije Delta fors jedinice, ali se centralni igrač predstave nije pojavio, piše “Gardijan” pozivajući se na knjigu “Kasapinov trag” Džulijana Bordžera.

I prvi, a kako se posle ispostavilo, i poslednji put, informacija koja je dovela do akcije je bila pogrešna - namerno ili slučajno.

Dragan Dabić

Tokom poslednjih pet godina provedenih u bekstvu Radovan Karadžić se krio iza imena izvesnog Dragana Dabića. Utvrđeno je da lična karta na ime Dragana Dabića izdata u Rumi. Ispostavilo se da su svi podaci iz lične karte identični, samo je slika drugačija.

To je bio Karadžić, isprobavao je novi indentitet koji su mu dali njegovi simpatizeri među srpskim obaveštajcima, piše “Gardijan”. Predstavio se kao Dragan Dabić, terapeut koji se razveo od žene i upravo vratio iz Njujorka.

Živeo je u Ulici Jurija Gagarina na Novom Beogradu, a “lokalni klinci zvali su ga Deda Mraz, fini čovek koji bi uvek stao i popričao sa njima na putu do prodavnice”, navodi se.

Život pod lažnim imenom

Na prvim javno pokazanim fotografijama Karadžić je potpuno neprepoznatljiv - sede kose vezane u rep, duge sede brade i brkova i sa naočarima. Na zajedničkoj konferenciji koordinatora Akcionog tima za saradnju sa Tribunalom, Rasimom Ljajićem i Vladimirom Vukčevićem, rečeno je da je Karadžić radio u jednoj privatnoj beogradskoj ordinaciji u kojoj se bavio alternativnom medicinom, i da zaposleni u ordinaciji, kao i njegovi stanodavci nisu znali njegov pravi identitet. Inače, Karadžić je poslednje prebivalište imao na Novom Beogradu. Dodato je i to da se on danima slobodno šetao i pojavljivao u javnosti bez bojazni da bi iko mogao da ga prepozna.

Pod lažnim imenom, Karadžić je održao nekoliko javnih predavanja, kojima je prisustvovalo više stotina ljudi, a radio je i kao saradnik časopisa Zdrav život. Predstavljao se kao dr Dragan David Dabić — istraživač u oblasti psihologije i bioenergije. Goran Kojić, glavni urednik tog časopisa, izjavio je da je šokiran činjenicom da je objavljivao tekstove čoveka optuženog za najteže ratne zločine. Kojić kaže da ga je prvi put video u jesen 2007, a poslednji put juna 2008. godine. Karadžić mu je (pod lažnim imenom) ponudio tekst koji govori o meditaciji, koji je Kojić ocenio kao jako dobar i objavio ga u vidu feljtona u svom časopisu. Iako je planirao da ga zadrži kao stručnog saradnika, jer je bio oduševljen njegovim znanjem, Kojić dodaje da mu nije u potpunosti verovao jer nije mogao da dokaže osnovne tvrdnje o svom identitetu.

Taj utisak da je bio elokventan, da je bio upoznat s našom oblašću, alternativom, da je zračio s jedne strane vedrinom, pozitivnom energijom, ali s druge strane da je imao jednu dubinu u sebi, koja je karakteristična za psihoterapeute, kako se predstavio. Dakle, on se predstavio kao neuropsihijatar. Izgledao je vrlo neobično, duge sede kose, koju je vezivao na neki čudan način. Ja sam ga pitao ’Otkud ti to’, bilo mi je interesantno. On je rekao ’To ti je nešto lično moje, privatno’. S jedne strane to, s druge strane brada, s treće strane neki imidž, onako, kao neki boem.

Dragan David Dabić je čak imao i svoj veb-sajt registrovan na adresi www.psy-help-energy.com.

Javni nastupi i predavanja

Karadžić je pod imenom Dragan David Dabić učestvovao na više javnih predavanja. Na Trećem festivalu zdravog života, održanog u maju 2008. na Adi Ciganliji, držao je predavanje na temu Kako negovati sopstvene energije. Sagovornica B92, koja je htela da ostane anonimna, kaže da nije imao bosanski naglasak, pričao je kao da je iz Beograda. Po njenim rečima, držao je jako dobra predavanja na kojima je uglavnom bilo 200 do možda 400 ljudi.

Đerđi Sarić, predsednica Društva za borbu protiv raka iz Sombora potvrdila je da je Dragan Dabić, 12. aprila 2008. godine održao predavanje u Kulturnom centru Orfeus u Novom Sadu, na temu Istosti i tihovanja meditacije.

U kikindskom Domu omladine je 28. januara 2008. godine bio gost na tribini kao neuropsihijatar specijalizovan za alternativnu medicinu. Tatjana Nožica, direktorka Doma omladine, izjavila je da je Dabić bio veoma neobičan kao pojava, imao je šešir, crnu rolku i brojanicu u ruci koju je neprestano okretao. Tribina je prošla vrlo uspešno, a jedan njen deo je zabeležila i lokalna Televizija VK.

Verovao je u pouzdanost svoje maske

Inače, jedna od njegovih komšinica sa sprata bila je žena koja je radila za Interpol i čiji je posao bio da koordiniše lov na međunarodne begunce kao što je Karadžić.

Sve više je verovao u pouzdanost svoje maske, pa je tako slobodno šetao ulicom i počeo da posećuje bar „Luda kuća“. Masku mu je na kraju razotkrila greška njegovog brata Luke na proleće 2008. godine. Pozvao je Dabića sa stare SIM kartice koju su pratili ljudi koji su ga jurili. Sumnjiv podatak je prosleđen do BIA.

U maju je jedan od njihovih ljudi pozvan da istraži primaoca poziva sa te kartice. Posle nekog vremena i sam Karadžić je znao da ga prate.

Njegov advokat Sveta Vujačić je rekao da je Karadžić počeo sredinom jula da primećuje nepoznata lica iza njega na stepenicama njegove zgrade ili u „Ludoj kući“.

„Znao je da je okružen“, rekao je Vujačić.

Hapšenje Radovana Karadžića

Tokom noći 18. jula 2008. čovek poznat kao Dragan Dabić izašao je iz ulaza broj 267 u Ulici Jurija Gagarina. Na sebi je imao svetloplavu majicu i slameni šešir. Nosio je plastičnu kesu, jednu torbu za prodavnicu i ranac. Sve je delovalo puno.

Prošetao je do obližnje autobuske stanice, gde su mu se uskoro pridružio jedan čovek - agent BIA. Ušli su u autubos, Dabić je seo napred, njegova senka nekoliko sedišta pozadi. U jednom trenutku u autobus je ušlo i četvoro policajaca - dva napred, dva pozadi. Našli su se na sredini, a ljudima u autobusu su pokazivali svoje značke i tražili karte.

Starac sa slamenim šeširom je po džepu tražio svoju kartu kada ga je policajac uhvatio za ruku.

„Doktor Karadžić?“, pitao je policajac.

„Ne, Dragan Dabić“, odgovorio je čovek.

„Ne, Radovan Karadžić“, naveo je policajac.

„Da li su vaši nadređeni svesni šta radite“, pitao ga je čovek sa slamenim šeširom.

„Da, potpuno“, odgovorio je on.

Mediji su prvo javljali da je Karadžić uhapšen na potezu od Košutnjaka do Topčidera. Onda je stigla vest da je uhapšen na Vračaru, pa da je pronađen na Kosmaju.

Inače, bilo je informacija da je uhapšen još u maju 2007. godine u Beču, gde je živeo sa hrvatskim pasošem pod imenom Petar Glumac, kao i da je austrijska policija razgovarala sa njim zbog slučaja samoubistva u oblasti u kojoj je živeo, ali da ga nisu prepoznali.

Karadžić je, prema prvim zvaničnim informacijama, uhapšen u autobusu na liniji 73 i to 21. jula 2008. godine oko 21 čas. Njegov advokat Svetozar Vujačić je nakon toga istakao da to nije tačno i da je on uhapšen 18. jula.

Nije pružao otpor, kapom mu je odmah prekriveno lice, a oči su mu otkrivene tek kada se našao u pritvoru u nekoj prostoriji na nepoznatoj lokaciji. Zvanično saopštenje iz kancelarije tadašnjeg predsednika Borisa Tadića izdato je 22. juna.

Odmah nakon hapšenja u Beogradu je organizovan protest na kojem je bilo nekoliko hiljada ljudi. Tokom sukoba na protestu povređeno je 40 osoba, uglavnom policajaca. Hapšenje Karadžića izazvalo je veliku reakciju domaćih i svetskih medija koji su isticali da je njegovo hapšenje jedan od glavnih uslova za napredak Srbije ka EU.

Karadžić je zatim izveden pred istražnog sudiju Veća za ratne zločine Okružnog suda Milana Dilparića, čime je započeo proces za njegovo prebacivanje u Hag.

Na konferenciji za štampu 22. jula 2008. godine predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim Tribunalom Rasim Ljajić i tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević potvrdili su Karadžićev identitet.

Haški proces

Nakon što je ministarka pravde Vlade Srbije Snežana Malović potpisala odluku o izručenju, u skladu sa Zakonom o saradnji sa Haškim tribunalom, Karadžić je 30. jula 2008. godine u 3.45 izveden iz zgrade Okružnog suda u Beogradu i prebačen na beogradski aerodrom Nikola Tesla. Prvo je prebačen avionom Vlade Srbije iz Beograda u Roterdam gde je stigao oko 6.30 ujutru, a potom je helikopterom prebačen u zatvor u Sheveningen.

Karadžić je 31. jula 2008. prvi put izveden pred Sudsko veće Haškog tribunala kojim je predsedavao sudija Alfons Ori iz Holandije. Optuženik je objavio da želi da se brani sam, a zatim mu je pročitana optužnica za koju je glavni tužilac Serž Bramerc najavio da će biti revidirana. Sudija Ori je prihvatio da se Karadžić izjasni o krivici u zakonskom roku od 30 dana i sledeću sednicu je zakazao za petak 29. avgusta 2008. godine.

Sam Karadžić je svoje vreme za obraćanje sudu iskoristio da podvuče neregularnosti prilikom hapšenja u Beogradu potvrđujući da je uhapšen tri dana pre nego što je njegovo hapšenje obelodanjeno. Pored toga, izjavio je i da je nameravao da se preda Haškom tribunalu u periodu 1996—1998. ali da to nije učinio iz straha za sopstvenu bezbednost nakon sporazuma sklopljenog sa tadašnjim američkim poslanikom za Balkan Ričardom Holbrukom. Kao i u ranijim prilikama Holbruk je demantovao da je bilo kakvog političkog sporazuma sa Karadžićem bilo, a demante je izneo i portparol Stejt dipertmenta. Takođe, portparolka Tribunala Nerma Jelačić je izjavila da je Karadžić u nadležnosti suda i da „nema bojazni za njegovu bezbednost“.

Presuda

Dana 24. marta 2016. godine Haški tribunal ga je prvostepenom presudom osudio na 40 godina zatvora po 11 tačaka, koje obuhvataju genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratova. Dana 20. marta 2019. u drugostepenom postupku je žalbeno veće Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične tribunale kaznu preinačio u doživotnu.

Ispovest Radovana Karadžića

Karadžić je u jednom intervjuu za "Novosti" ispričao i kako je odlučio da postane Dabić i kako se maskirao.

"Problem tokom mog bekstva je bio moj laptop i svi elekstronski uređaji koje sam imao. Sve su mogli da lociraju termovizijskom kamerom. Moje obezbeđenje se trudilo da mi obezbedi smeštaj u urbanim sredinama koje su bile blizu banaka, pošta, tamo gde ima mnogo kompjutera.

Kada je Đinđić ubijen, u isto vreme je usvojen Zakon o saradnji RS sa Hagom, a ja sam se tada zahvalio ljudima koji su me čuvali i završio saradnju, jer nisam želeo da ih inkriminišem. Tada sam počeo da živim sam, izlazio sam kasno noću, šetao i kupovao da jedem. Međutim, policija je počela da traga za "zemuncima" i njihovim skrovištima. Zanimali su ih stanovi u kojima navodno niko ne živi. Zato sam rešio da se pokažem komšijama, da vide da tu živi nekakav "čičica".

Najpre sam morao da sa 112 kilograma spadnem na 80. Počeo sam da nosim drugu odeću, rolke, široke majice, sve ono što nikad nisam. Govorio sam ekavski. Krenuo sam da se zanimam za zdrav način ishrane, pa sam se obreo na nekoliko predavanja i upao u sve to. U tom trenutku nestalo mi je para, pa sam počeo da držim predavanja o zdravoj ishrani. Radio sam za neke kompanije, a potom i kao konsultant u nekoliko privatnih lekarskih ordinacija. Završio sam kurs iz parapsihologije. Učitelj mi je bio jedan vrlo neobičan čovek, obdaren. On mi je dao ime David", ispričao je Karadžić, a o hapšenju je izjavio sledeće:

"Znao sam da je Hag kao razjareni bik. Još u avionu Vlade Srbije shvatio sam da im nisam nešto naročito bitan, osim kao srpska paradigma, koju će vaspitno i egzemplarno udariti, da se srpstvo, ili bar RS i njen narod, nikad ne oporave. Na prvom mestu mi je bilo da ne branim samo sebe, već celo srpstvo, jer me zbog toga i traže."

Bonus video:

(Espreso.co.rs)