SVAKI ŠESTI PENZIONER JE ZLOSTAVLJAN U SRBIJI: O ovoj temi niko ne priča, TUKU RODITELJE, njih sramota da prijave

Nema pouzdanih podaka u Srbiji o tome koliko starih predstavlja žrtve nasilja: nema ih ni tužilaštvo, ni sudovi, nemaju ih ni ministarstva... Jer stari ovo nasilje retko prijavljuju. Delom zato što se stide, iz straha, ili da bi zaštitili svoju decu ili unuke, ukoliko su oni nasilnici.

Istraživanje Republičkog zavoda za statistiku o stanovništvu i polovima od pre tri godine pokazalo je da je između 2012. i 2016. godine dupliran i broj starijih nasilnika i starijih žrtava. Ali ovo je tek vrh ledenog brega, jer je tamna brojka daleko veća. Kažu, maltretiranje prijavi tek svaki šesti.

- Prema istraživanjima Svetske zdravstvene organizacije, 28 odsto starijih žena je pretrpelo zlostavljanje u trećem životnom dobu, a čak od 34 do 62 odsto obolelih od demencije zlostavljali su njihovi negovatelji - kaže Nadežda Satarić iz Udruženja "Emiti".

Podaci Crvenog krsta Srbije pokazuju da je gotovo 20 odsto starijih kod nas pretrpelo nasilje, a podaci "Emitija" da ga je 14 odsto Novobeograđana iz staračkih domaćinstava doživelo u poslednjih godinu dana, dok su žene bile žrtve u 75 odsto slučajeva. Najčešće je u pitanju finansijsko nasilje, uključujući i krađe, pa psihičko i na kraju fizičko. Agresivni su obično sinovi, kćeri, supružnici ili partneri, unuci, negovatelji.

- Sa ovom vrstom nasilja teže se borimo nego sa nekim drugim pošto ga stariji kriju, često se kaže da je to najbolje čuvana porodična tajna - dodaje Satarić. - Ne prijavljuju ga zbog straha od nasilnika ili onih koji ih zloupotrebljavaju, zbog sumnje da se neće verovati u njihovu priču, sramote jer su u pitanju njihovi najbliži, jer sumnjaju u spremnost nadležnih da ih zaštite, a nasilnika kazne, jer ranije prijave nisu dale očekivani rezultat. Nekada zavise od nasilnika, a nekada prosto ne znaju od koga da traže pomoć.

UZMU STAN, PA MALTRETIRAJU

POSEBNO je mnogo zlostavljanja starijih bilo pre desetak godina, kada su u modi bili ugovori o doživotnom izdržavanju. Svašta su ljudi starima obećavali da bi sa njima sklopili ugovor, a kad ga sklope, trudili su se da ovi što pre umru da bi došli do stana, tvrdi Vesna Stanojević.

Prema rečima Vanje Macanović iz Autonomnog ženskog centra, na njihov SOS telefon za podršku ženama žrtvama nasilja javilo se 2,8 odsto žena starijeg doba, a 1,8 odsto tražilo je besplatnu pravnu pomoć, mahom na preporuku centara za socijalni rad. I kada se jave, to češće bude da se izjadaju, bez namere da preduzmu konkretne postupke.

- Nasilje doživljavaju godinama, pa i decenijama, ili od supruga, ili od sina, kćerke, unuka - kaže Macanovićeva. - Retko se srećemo sa teškim fizičkim nasiljem, mahom je u pitanju omalovažavanje, potcenjivanje, zanemarivanje... Centri ženama u najboljoj nameri preporučuju da pokrenu krivični postupak ili da se razvedu, ali one to retko mogu da iznesu. Zato je bolje kada ga pokrenu centar ili tužilaštvo, i kada se traže mere zaštite, poput zabrane prilaska, kontakta ili daljeg uznemiravanja.

Kada je nasilnik bakin suprug, policija retko izriče hitnu meru udaljenja iz stana zbog bolećivosti. A gde će on sa 70 i kusur, kad ga ni deca neće, pošto je i prema njima bio nasilan?!

KAKO PREPOZNATI ŽRTVU

ZA one koji rade sa starijima važno je da im priđu dostojanstveno, da umeju da prepoznaju kada neko trpi nasilje, ma koje vrste, objašnjava Nada Satarić. Da prepoznaju povrede koje se ne mogu sasvim objasniti, ili uskraćivanje izbora žrtvi u svakodnevnim stvarima kao što su ishrana ili odeća. Bitan je svaki kontakt sa starijom osobom, jer je to možda njena jedina šansa da bude identifikovana kao žrtva i da joj se da informacija o podršci.

- Posle izricanja mera, fizičko nasilje često prestane, a psihičko se nastavi. Imali smo slučaj starije žene koja je morala da pokrene postupak za zabranu prilaska, kontakta i daljeg uznemiravanja, ne samo protiv sina i snaje, nego i protiv maloletnih unuka, koji su su je maltretirali, pretili joj i zastrašivali je - objašnjava Macanovićeva.

Žene u trećem dobu završavale su i u Sigurnoj kući, kaže njena direktorka Vesna Stanojević. Uprkos tome, nisu htele sudski da gone svoje naslednike, među kojima je bilo narkomana, alkoholičara, ali i uzornih studenata.

- Imali smo slučaj žene koja se žalila na sina, dobrog studenta. Dešavalo se da mu donese doručak u krevet, a da on sve prevrne na pod i slično. Kroz razgovor smo došli do toga da joj se sveti, jer ga je u detinjstvu tukla kopčom od kaiša. Pravdala se da je kao samohrana majka morala da ga drži pod kontrolom, dalje od lošeg društva - kaže Stanojević.

Ona dodaje da svaka ta majka, uprkos nasilju, čak i u sigurnoj kući, brine da li dete-nasilnik ima šta da jede, da li je dobro, ima li koga da mu opere stvari...

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Novosti.rs)