KRAJ TRKE PACOVA? Korona uništava KAPITALIZAM i velike gradove, ovako izgleda NOVA STVARNOST u kojoj ćemo živeti!

Bile tačne, polutačne ili senzacionalističke sa sumnjivom verodostojnoću, vesti nam poslednjih meseci ipak šalju vrlo jasnu sliku sveta u kojem trenutno živimo.

Koronavirus je došao da ostane, ne zna se tačno kako se pojavio, a još manje kako bi mogao da nestane, tako da smo primorani da nastavimo da živimo sa njim, uz sve rizike koje ovakav život sa sobom nosi.

Dok jedan deo ljudi pokušava da se sakrije od njega izolujući se u svojim domovima (prema uputstvima stručnjaka ili prema vlastitom osećanju za bezbednost), drugi deo smatra da treba nastaviti sa normalnim životom uprkos riziku od obolevanja. Takođe, mnogi ljudi su primorani da se svakodnevno izlažu riziku transmisije virusa jer ih na to tera borba za egzistenciju. Jasno je da ni oni koji odlučuju o sudbini država, privrede, pa i dobrobiti čitave planete ne znaju kakav sistem bi bio najbolji u ovom trenutku kako bi se napravio balans između zaštite što većeg broja ljudi i normalnog funkcionisanja života, samim tim i privrede koja preti da u potpunosti krahira. Kao da niko ne može da razreši dilemu: da li sačuvati ljude, pa makar i u potencijalnom siromaštvu, ili sačuvati privredu koja bi u budućnosti nakon korone mogla da nastavi tamo gde je stala? Što nas svodi, pojednostavljeno, na izbor - ljudi ili profit.

Očigledno je da su mnoga predviđanja i teorije pale u vodu. Kolektivni imunitet više nije na stolu kao spasonosna opcija. Zapravo, čini se da donosi više štete nego koristi, u prilog čemu govori sve veći, vrlo zastrašujući broj, umrlih od posledica virusa. Takođe, kako se broj zaraženih povećava, zdravstveni sistemi nalaze se pod toliko velikim pristiskom da više neće moći da podnose ovaj teret, što će dovesti do toga da hronični bolesnici, kao i oni koji bi to mogli postati, neće moći da dobiju adekvatnu negu, pa će broj smrtnih slučajeva i mimo komplikacija s koronom, biti jezivo povećan.

Koliko sutra, smrt usled nedostatka lekara i stručnjaka zbog preopterećenosti - postaće nova epidemija, a dobar deo preminulih neće biti povezan sa kovidom-19. Tome treba dodati i ostale negativne nusprodukte pandemije.

Sve više ljudi tone u anksioznost i depresiju koji su izazvani već prilično dugim izlaganjem neprijatnim informacijama koje seju strah i brigu. Kako se jezive priče o ljudima koji umiru na respiratorima ili na bolničkim hodnicima množe, zajedno sa sve većim redovima ispred kovid-ambulanti i bolnica, kako se talože priče o ljudima s tragičnim krajem: smrt komšija, rođaka, prijatelja, kolega i poznanika, u ljude se uvlači zloslutna misao da su oni sledeći. Takođe, nemogućnost relaksiranog odlaska na odmor, usred letnje sezone, znači - potpuni poremećaj prijatne rutine, dovodi do toga da ljudi sasvim jasno osećaju da život više nije onakav kakav je bio, te sa novim izveštajima i vestima stiču utisak da je lako moguće da ga zadugo neće ni biti, što je još jedan negativan aspekt često spominjane infodemije.

Širom sveta, mnogi ostaju bez posla i primanja, firme, naročito one manje, ubrzano propadaju, privatni biznisi se urušavaju jer nema investicija i novih projekata; čitave privredne grane, poput turizma, beleže nezapamćene gubitke. U redu, kažu mnogi, krizu ćemo moći da preživimo, uz velike gubitke i udarce, ali nekako ćemo se vratiti u sedlo, ali šta ako ovo nije kriza već, kako neki govore, nova realnost? Ko će i kako preživeti novu relanost? I šta bi to tačno moglo da znači na globalnom nivou?

Mnogi stručnajci i "stručnjaci" već neko vreme pokušavaju da odgovore na ovo pitanje, ali najčešće dobijamo vrlo uopštene spekulacije koje kao da ne prate pravu radikalnost situacije u kojoj se nalazimo.

Svet ulazi u recesiju i izgledaće drugačije kada se završi pandemija, kazao je za ABC glavni ekonomista Alijans grupe Mohamed El-Erian.

Centralne banke, pre svega američke Federalne rezerve, posegnule su za upumpavanjem velikih količina novca i smanjenjem kamatnih stopa kako bi pomogli ekonomiji. Pandemija je razotkrila i zavisnost svetske ekonomije od Kine, jer je snabdevanje iz ove "globalne fabrike", kako nazivaju najmnogoljudniju zemlju, bilo gotovo obustavljeno.

"Treba da preispitamo globalizaciju lanaca snabdevanja i potražnje, jer nisu dovoljno održivi u svetu u kome živimo", ocenjuje El-Erian.

Kompanije širom sveta se suočavaju sa problemom likvidnosti, bez obzira na mere vlada i centralnih banaka, što ubrzo može dovesti u pitanje i njihovu solventnost. To se, prema mišljenju El-Eriana, mora izbeći po svaku cenu.

"Problem solventnosti znači nezaposlenost, dublju recesiju i dugotrajnije ožiljke na globalnoj ekonomiji", konstatuje glavni ekonomista Alijans grupe.

On dodaje da će nakon pandemije kompanije početi da drugačije razmišljaju o efikasnosti i ekonomičnosti, a da ćemo kao društvo "razmišljati drugačije o tome kako delujemo". Izolacija stvara pritisak na globalnu privredu. Suočavamo se sa velikom recesijom. Ovaj pritisak je naveo neke svetske lidere da predlože ublažavanje mera izolacije.

Ekonomija kolapsa je prilično jednostavna. Preduzetnici postoje kako bi ostvarivali profit. Ako ništa ne proizvode, nemaju šta ni da prodaju. To znači da neće ostvariti profit, što znači da će biti u sve manjoj mogućnosti da vas zaposle, smatra Sajmon Majr je istraživač na katedri za Ekološku ekonomiju Univerziteta u Sariju.

Preduzetnici mogu (tokom kratkog vremenskog perioda) da drže radnike koji im nisu neposredno potrebni - i to i čine: žele da budu u stanju da odgovore zahtevima tržišta kad se privreda oporavi. Ali ako stvari postanu veoma loše, neće to činiti. Stoga sve više ljudi ostaje bez posla ili strahuje od otkaza. I onda sve manje kupuju. Tako ceo ciklus kreće ispočetka i odnosi nas niz vrtlog ekonomske depresije.

U uobičajenoj krizi, recept za rešavanje ovoga je jednostavan - vlada troši sredstva, sve dok ljudi opet ne počnu da konzumiraju i rade. Ali uobičajene intervencije ovde neće pomoći, pošto mi ne želimo da se privreda oporavi.

Cela stvar u vezi sa izolacijom jeste da se ljudi spreče da odlaze na posao, gde bi širili bolest... Kako je napisao ekonomista Džejms Midvej, ispravan odgovor na Kovid-19 nije ratna privreda - sa ogromnim uvećanjem proizvodnje. Naprotiv, potrebna nam je „antiratna" privreda i ogromno smanjenje proizvodnje, smatra Majr.

On pretpostavlja da su u bližoj budućnosti moguća samo četiri društvena koncepta borbe protiv koronavirusa, a to su:

- Državni kapitalizam: centralizovani odgovor, razmenska vrednost je prioritet

- Varvarstvo: decentralizovani odgovor, razmenska vrednost je prioritet

- Državni socijalizam: centralizovan odgovor, zaštita života je prioritet

- Međusobna ispomoć: decentralizovan odgovor, zaštita života je prioritet.

Već sam ustvrdio da je za to potrebno drastično napustiti ideju da su tržište i raspolaganje profitom osnovni način organizovanja privrede. Dobra strana svega ovoga jeste mogućnost da izgradimo humaniji sistem koji nas čini otpornijim na buduće pandemije i druge krize koje nas čekaju, zaključuje Majr.

Šta bi to značilo - humaniji sistem? U svetu koji, kao verovatno nikad do sada, glorifikuje ne samo uspeh i zaradu, nego i stil života baziran isključivo na materijalističkim vrednostima, teško da se može naći mesta za humanost u onom bazičnom smislu značenja ove reči. Jer, jasno je da je svet u kojem živimo postao suštinski nehuman, do te mere da postoji pežorativan naziv za životni stil modernog čoveka, a zove se trka pacova (Rat race); izraz se obično povezuje sa iscrpljujućim, ponavljajućim načinom života, koji ne ostavlja vremena za opuštanje ili uživanje.

S koronom, trka pacova je postala još užasnija. Da bismo učestvovali u toj trci, pod uslovom da to želimo ili smo na nju primorani, moramo to činiti s drugima, što nas dovodi u opasnost da se zarazimo virusom i predamo na milost i nemilost zdravstvenom sistemu koji je u kolapsu.

To bi nas, sledstveno, dovelo u situaciju da borbu za egzistenciju zamenimo borbom za sušti opstanak. Svet kojeg smo do sada poznavali je na respiratoru, sa slabim šansama za preživljavanje. Da bismo ovo shvatili, ne trebaju nam nikakvi specijalni stručnjaci već isključivo zdrav razum. Opet, ni scenario u kojem ostatak života provodimo u izolaciji s maskama preko organa za disanje, čekajući spasonosnu vakcinu, ne deluje ni primamljivo niti održivo.

Ali, koje su nam preostale opcije?

Francuski filozof Alan De Boton je u svojoj knjizi "Statusna zebnja", koja sada deluje aktuelnije nego u vreme kada je objavljena pre 16 godina, daje jednu od mogućnosti, opisujući knjigu iz 1907. godine koja je preko noći postala hit u Americi.

Boton piše: "Nepredvidljivost naših životnih okolnosti dalje je otežana izgledom da ćemo u pogledu svog statusa imati da zavisimo od prioriteta nekog poslodavca. Godine 1907, u Sjedinjenim Državama, knjiga pod naslovom 'Tri jutra zemlje i sloboda' plenila je maštu čitalačke publike. Autor, Bolton Hol, započeo je pretpostavljajući nelagodnost položaja u kojem se nalazi čovek koji mora da radi za nekog drugog, i zato je poručio čitaocimada bi mogli ponovo zadobiti svoju slobodu napuštajući svoje kancelarije i fabrike i kupujući tri jutra obradive zemlje u centralnoj Americi po prihvatljivoj ceni. Ta tri jutra bi im ubrzo omogućila da uzgaje dovoljno hrane da budu u stanju da prehrane četvoročlanu porodicu i nameste jednostavan, ali udoban, dom, lišavajući ih potrebe da se ulizuju i pregovaraju sa kolegama i nadređenima. U knjizi se detaljno opisuje kako zasaditi povrće, napraviti staklenu baštu, urediti voćnjak i kupiti stoku (jedna krava dovoljna je za mleko i sir, navodi Hol, dok je pačije meso hranjivije od piletine).

Knjiga 'Tri jutra zemlje i sloboda' nosila je poruku koja se sve češće mogla čuti u evropskoj i američkoj misli od sredine devetnaestog veka - da bi vodio srećan život, čovek mora pokušati da izbegne oslanjanje na poslodavca i radi neposredno za sebe, vlastitim snagama radi vlastite sreće".

Ovakav predlog za prevazilaženje egzistencijalne krize verovatno nećete čuti od aktuelnih stručnjaka i ekonomista, jer je samotnjački uzmak u korporativnoj filozofiji zapravo luzerska odluka, ali razmislite o njemu. Virus napada velike gradove i velike sisteme, tamo gde ima najviše ljudi primoranih da se mešaju jedni s drugima i trče pacovsku trku uzdajući se isključivo u sreću, koja je uvek varljiva i prevrtljiva. Nova stvarnost se tako nameće sama od sebe, jer je celo čovečanstvo u borbi protiv neprijatelja koji je uspeo da obesmisli sve što smo do sada znali o virusima, ali i o samom životu.

Život se mora nastaviti, tu nema alternative, ali očigledno je da se moraju pronaći novi modaliteti egzistencije, jer višegodišnje sedenje između četiri zida i konstatno vanredno stanje očigledno nisu rešenje. Da ne bi traćili svoje vreme i sam život, koji je, jasno je svima, stvarno prekratak, pogotovo u modernim društvima u kojima caruju stres i visok nivo svakovrsne tenzije ukršten sa visokim stepenom aerozagađenja, potrebno je da se - razudimo. Da li će to biti tri jutra zemlje i krava ili voćnjak i kokošinjac, stvar je ličnog ukusa i preferencija, ali jasno je da je došlo vreme da redefinišemo stil života.

I poslušamo poruku starog hita grupe Iron Maiden koji kaže: "Bež'te u planine, spasite živote!".

Bonus video:

(Espreso.co.rs)