Samit na vrhu: Rane filmske adaptacije čuvenih dela Bore Stankovića

Kako je prošle sedmice obznanjeno, u toku je izrada ambiciozne i opsežne scenografije za potrebe skorog početka snimanja filma „Hadžijino zvono“ i serije „Nečista krv“, po delima velikana srpske književnosti, Borisava Bore Stankovića. Istina je, na celokupnom uzorku mereno, premalo je relevantnih i uspelih ekranizacija dela osvedočenih klasika naše književnosti (pa čak i dela sa upadljivim potencijalom za lakše transponovanje u filmski medij i jezik), ali ne zaboravimo da smo već imali dve značajne ekranizacije ikoničnih dela Stankovića. Ovo je zgodan trenutak da se prisetimo dve važna i vredna filma, dok će iz zdravorazumskih razloga filmska „Nečista krv“ , prikazana 1996. godine, svesno biti ostavljena po strani, odnosno izostavljena iz ovog osvrta.

Sofka (1948)’

Prevratničke 1948. godine pojavilila se ova ekranizacija, za koju su zaslužni bili reditelj Radoš Novaković i scenarista Aleksandar Vučo. Prilkom današnjih procena dometa filmova iz te ere srpskog i jugoslovenskog filma neizostavno se na umu mora imati prosta i lako proverljiva činjenica da je tada profesionalna kinematografija na ovim prostorima bila u povojima, i imajući tu činjenicu u vidu moramo ublažiti sve zamerke koje bismo mogli uputiti ovom, ukupno uzev, uspelom i zanimljivom ostvarenju. Na jednom tasu imamo sporo ulaženje priče u ritam, pomalo konfuzno uvođenje i predstavljanje likova, što čini da je nužno prethodno dobro poznavanje Stankovićeve proze, te lik Sofke koji je dramaturški možda i više pasivizovan nego što je to bilo neophodno i u odnosu na literarni predložak, impresivan, ali prenaglašen muzički skor Stevana Hristića, povremeno odveć upadljivu i brzopoteznu simboliku (prizori Sofke lica priljubljenog uz kavez sa tamo zatočenom pticom i slične scene), te svekupna artificijelnost u postavci, dok su na drugoj strani zanimljiva snimateljska rešenja, izvrstan scenografski doprinos Miomira Denića, izvrsni kostimi, upečatljiva lepota Vere Gregurović, kao i Novakovićev evidentni trud da što rečitije prikaže društvene okolnosti i specifičnosti te epohe.

Radoš Novaković je docnije imao znatno bolje i celovitije filmove (to se posebno odnosi na ostvarenje Vetar je stao pred zoru, kao zadivljujuće veštu varijaciju na noar-teme), ali već i ova i ovakva Sofka predstavlja jasan i uverljiv nagoveštaj značajnog rediteljskog dara i umeća filmskog pripovedanja, čime se definitivno kvalifikuje i za nova gledalačka otkrivanja ili za usredsređene reprize.

Ciganka (1952)

Aleksandar Vučo je autor scenarija i za Koštanu u rediteljskom viđenju Vojislava Nanovića, gde je sve došlo na svoje mesto – izrazito potentna i filmična literarna građa zadobila je dostatno filmsko ruho, a tadašnja zajednička domovina je postala bogatija za zahtevnu, neosporno kvalitetnu i krajnje ambicioznu ekranizaciju tog dobro znanog i voljenog štiva. Nanović tu Koštanu (u naslovu preimenovanu u Ciganku) iščitava i očito doživljava kao ovdašnji ekvivalent hipertrofiranoj holivudskoj drami punoj ubedljivog patosa, kakvu znamo iz opusa Daglasa Sirka. Na to se znalački i simbiotički neusiljeno nadovezuje evidentni autorski poriv da se jedna univerzalna priča o tragediji ljubavnog višeugla i pakla teških okova društvenih uslovljavanja ukoreni i u iznimno zanimljiv društveni trenutak koji se tiče krupnih a u isti mah i nesigurnih koraka put punije emancipacije srpske države nakon dugog ropstva pod Turcima (u tom smislu prilično je rečit i ilustrativan prvi prizor u filmu – prizor noćnog stražara koji se bori sa snom na dužnosti, dok se iza njegovih leđa već odvija burna ljudska drama). Film je maestralno snimljen - direktor fotografije Milenko Stojanović i Nanović posežu i za ekspresionističkom upotrebom dugih i kosih senki i mraka (što se takođe sreće u noar-filmovima Holivuda i Francuske, a što koren ima u nemačkom filmu tridesetih godina 20. veka).

Osim toga, Nanović znatno veštije vlada pričom i ispredanjem mreže odnosa među upečatljivim likovima, a uverljivije deluju i glumačke kreacije. Imajući sve ovo u vidu, ni ne čudi što Ciganka Vojislava Nanovića hitro dobacuje do te zahtevne i varljive tačke istinskog tragizma, baš kao što brzo postaje jasno da je reč o zdravo postavljenoj i u delo odlično sprovedenoj ekranizaciji značajnog književnog dela. Za ljubitelje trivije neka bude navedeno i sledeće – u jednoj od kasnijih Koštaninih muzičko-plesnih numera u ovom ostvarenju možda po prvi put se u srpskom i jugoslovenskog filmu ispod poprilično providne bluze jasno naziru gole ženske grudi (u Novakovićevoj Sofki, pak, imamo siluetu nagog ženskog tela - u sceni kupanja u hamamu za žene). A tada još mlada i ne baš iskusna Selma Karlovac, koja je sasvim solidno ovaplotila ovu filmsku Koštanu, ubrzo je otišla u Nemačku i tamo teškom mukom održavala kakvu-takvu filmsku i televizijsku karijeru tokom decenija (pod novim imenom – Elma Karlowa), ali je uspela da, između ostalog, odigra sočnu i zgodnu epizodu u čuvenom Fasbinderovom filmu Angst essen Seele auf (Ali: Fear Eats Itself, 1974) , kao i u takođe poznatim i hvaljenim filmovima Martha (1974) i Faustrecht der Freiheit (Fox and his Friends, 1975) istog autora.

Bonus video: