MONAHINJE SU DOŠLE DA SE PRIDRUŽE POJANJU ZA UBIJENOG BORIVOJA SIMOVIĆA: Potresna ispovest sestre mladića

Borivoja Simovića je u subotu na večni počinak ispratilo više od pola hiljade ljudi! Na Novom groblju u Beogradu oglasio se "Marš na Drinu", žig Simovića koji prati ovu porodicu decenijma. Borivoje je praunuk generala Dušana Simovića, predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije pred bombardovanje 6. aprila 1941. Praunuk komandanta junačkog, Sedmog pešadijskog puka na Solunskom frontu, pišu Novosti.

Dok je bio još maleni, moj brat Borivoje, uz majku, stalno je ponavljao stihove peme u kojoj se ponavljaju reči: sićani slavuji. Bila mu je kao uspavanka - podseća se Marina na svog brata. - Zato mu je pesma "Tiho noći" svirana za kraj. Za konačni rastanak.

- U ovim trenucima naše nesreće i to pulsira u nama. Ali je najvažnije pitanje sada: zašto je, u pokušaju da razdvoji zavađene, naš Borivoje ubijen? Zašto je on koji je želeo da pomogne drugima morao da bude žrtva? - u očaju se pita Marina Simović Pavlović, Borivojeva sestra. - Ako je iko zaslužio da život živi u punoći koju svaki mladi čovek zaslužuje, to je bio naš Borivoje. S njim je sahranjen i deo naših srca.

Borivoje Simović završio je ekonomiju u Beogradu sa najvišim ocenama. Upisao je posle osnovnih studija master u Beču. Maštao je da ima porodicu, onakvu kakvu su imali njegovi roditelji, Dušan i Mira. On je peta generacija fakultetski obrazovanih Simovića. U svemu naslednik vrednosti i tradicije koja je negovana u porodici koja je živela istoriju.

- Od nas, troje dece Simovića, on je bio istinski posvećen toj istoriji, svemu onome što su naši preci ostavili, a uz to i najprivrženiji našim roditeljima - jedva govori Marina. - Mlađi, Steva, i ja, starija od Borivoja, pored njega nismo imali brigu. On je za nas oboje bio oslonac. Koliko je brinuo o roditeljima, toliko je brinuo i o mojoj deci. On nas je sve vezivao. Zapravo, ovo je priča o jednoj snažnoj porodičnoj ljubavi koja traje decenijama. Za takvom porodicom je žudeo moj brat.

Opipljiva je tuga Simovića. Izgubili su, kažu, nenadoknadivo i dragoceno.

- Borivoje je bio svestran momak - govori Marina. - Voleo je sport, nauku, govorio nekoliko svetskih jezika. Bio čovek sveta. Bio je voljen. Imao je brojna kumstva, i na venčanjima i krštenjima. Neka je tek trebalo da se dogode. Velika je naša žalost. U njegov zagrljaj mogao je da stane sav dobri svet. On je toliko bio pravedan momak i ja sam sigurna da je jedino želeo da se, u noći tragedije, sukob u kome je on bio žrtva prekine. Svi oni koji su ga voleli, zaista su ljudi koji vrede.

Red sećanja, suze, jecaji, sve uz nemirenje sa nepravdom koja je, kako Marina Simović Pavlović kaže, iz života ove porodice otrgla jednu mladost. Ona ovu priču priča i zbog toga da bude poruka i pouka da su nam sukobi nepotrebni jer u njima stradaju nedužni, najvredniji.

Parohu koji je služio na ispraćaju Borivoja Simovića, nenadano se pridružio i sveštenik koji je Marini bio na krštenju. Marina Simović Pavlović kaže nam da su se u pojanju, na ispraćaju na večni počinak, pridružile i monahinje manastira Grgeteg u koji je njen brat često odlazio.

(Espreso.co.rs/Novosti)