SRPSKI FUDBAL VIŠE NEĆE BITI ISTI: OFK Beograd će zauvek ostati njegov klub, a Petko je hteo da ga iščupa iz pakla!

Legendarni srpski stručnjak Ilija Petković preminuo je u 75. godini.

Petković je poslednjih dana bio smešten u Urgentnom centru na Bežanijskoj kosi, gde je bio na respiratoru. Njemu je pikao čir na dvanaestopalačnom crevu dok je bio sam kod kuće, zbog čega je izgubio veliku količinu krvi. U bolnici je ustanovljeno da je pozitivan i na koronavirus.

Jedan od njegov poslednjih intervjua, dao je za list Ekspres, gde je govorio o svojoj sjajnoj fudbalskoj karijeri.

Kad ste stigli u Beograd, na Karaburmu?

-Davno, bolje rečeno u leto 1964. Bio je to jedan od najlepših dana u mom životu, moj mali fudbalski praznik. Došao sam u glavni grad da postanem igrač, da odsanjam dečački san. I san je postao java – priseća se, naravno uz osmeh jedan od asova OFK Beograda i jugoslovneskog fudbala, legendarni Ilija Petković, mali veliki čovek iz Knina, čiste duše i gorštačke energije koja se i danas ističe u crtama njegovog neobuzdanog karaktera.

Kako je te 1964. izgledala Karaburma, Omladinski stadion?

-Bila je, bar tada, najlepši stadiončić u SFRJ. Bombona. Za mene i neka vrsta malog raja kojim je dominirao zeleni travnati teren. Bile su tu i čiste prostrane svlačionice, bazen za masažu… Pamtim, na stadionu i oko stadiona, i puno, puno cveća. Za nekog ko je stigao iz Knina, ko je 300 kilometara putovao na otvorenom kamionu da bi odigrao utakmicu u Makarskoj i vratio se prašnjav kući, sve to je bilo više od običnog susreta s lepšom stvarnošću.

Kao dečaćić iz provincije svlačionicu ste delili sa tadašnjima asovima OFK Beograda…

-Pre toga sam te čudesne fudbalere viđao samo u novinama i na filmskom platnu, u onim veličanstvenim “Žurnalima” koji su se prikazivali u svakom bioskopu, pa i u mom Kninu, uoči početka filmske predstave. Tada sam, za sva vremena, uz te velikane fudbala, naučio i jednu veliku istinu a to je da svlačionica nije samo mesto gde se fudbaleri presvlače već je i nešto mnogo više i vrednije, ona mala intimna radionica u kojoj se pravi timska atmosfera i iscrtavaju konture puta do uspeha. Priznajem da sam bio ponosan na sebe što sam delio taj veličanstveni stadionski kutak sa fudbalskim magovima poput Skoblara, Samardžića, Guglete ili Dakića.

Videlo se na startu da je pred vama blistava fudbalska budućnost?

-Imao sam sreću, OFK Beograd je te godine bio užasno moćan tim, novu sezonu dočekao je kao vicešampion države. Za tu i takvu ekipu debitovao sam već u prvoj utakmici novog šampionata protiv Vardara na Stadionu JNA i postigao jedini gol koji je OFK Beogradu doneo dva boda.

Zašto ste igrali na Stadionu JNA a ne na Karaburmi?

-Bila je to priprema za meč sa Atletikom Bilbaom. Španci su tražili da se revanš utakmica igra pod reflektorima a kako Karaburma nije ni tada imala osvetljenje mi smo se protiv Vardara navikavali na ono što nas čeka na stadionu Partizana.

I izgubili…

-U Bilbau smo igrali 2:2, kod kuće smo doživeli poraz od 2:0. Bila je to utakmica Kupa sajamskih gradova Evrope. Mrežu Španaca čuvao je legendarni Iribar, jedan od najboljih španskih golmana svih vremena.

U Bilbau niste postigli gol ali ste odigrali sjajan meč. Španske kolege su o vama pisale isključivo u superlativu?

– Da, istina je. Najveći kompliment u njihovim medijima bio je možda naslov “Gento je dobio naslednika”.

Veći i od onog koji je malo kasnije izgovorio legenda Stjepan Bobek: “Dajete mi Petka, napraviću Genta”.

-Ko se ne bi sećao. Narastao sam pet santimetara od sreće. Gento je i danas fudbaler ispred čijeg imena piše “najbolje levo krilo madridskog Reala svih vremena”. Laže onaj ko kaže da se ne bi osećao (pre)srećnim kad ga neko, sasvim je svejedno u kom kontekstu, poredi s takvom veličinom. Još kad to uradi Bobek…

Vežu Vas lepe uspomene za ovu fudbalsku legendu ne samo Partizana?

-Stjepan Bobek je bio ne samo veliki as, jedan od najvećih u svetu fudbala, već i fudbalski intelektualac, gospodin i profesor ove čudesne igre. Takođe i (vele)majstor selekcije. Postali smo posle i veliki prijatelji. Taj njegov dobronameran stav uvek i u svakoj prilici i danas ističem kao ljudsku vrednost bez granica.

Jedan fudbaler OFK Beograda uzeo je čak i njegovo prezime?

-Da, Ninoslav Zec, njegov zet. Nije u fudbalu bio isto što i Stjepan Bobek, ali je bio uistinu sjajan fudbaler.

O još jedan čovek iz sveta fudbala pričate biranim rečima?

-Istina. Reč je o nekom ko više nije sa nama. Miroljub Aranđelović Raki, legendarni fiziterapeut OFK Beograda, neko je čije ime izgovaram s iskrenim i ogromnim poštovanjem. Zavoleo me je od prvog dana kad sam stigao iz Knina. Koliko mi je to značilo glupo je i pričati. Ne znam šta je video u meni, ali znam da se od tada nismo razdvajali. Bio je čudesan lik, sjajan čovek, iskren prijatelj, glava ekipe za sve nas sa kojima je radio. Nenametljivo nas je hranio energijom, samopouzdanjem… Hvala mu još jednom za sve što je nesebično darovao i meni i mnogim ljudima oko sebe…

Pouzdano znam da je za Vas Sreten Banović najveći fudbalski as koji je nosio dres OFK Beograda?

-Imao je OFK Beograd ne desetine sjajnih asova i moćnih fudbalera ali je Sretan Banović bio nešto sasvim posebno, nešto što niko drugi nije. Da bi ljudi danas shvatili tu fudbalsku veličinu izgovoriću možda prvi put i rečenicu da je bio Mesi onog vremena. Fudbalski virtuoz. Voleo je muziku, sjajno je svirao klavir, uživao je igrajući fudbal. Ali je uživao i u životu. S ponosom kazujem da je Banović najveći fudbalski boem koga sam ikad upoznao.

OFK Beograd je bio i ostao klub koji je imao i svoje navijače ali i klub za koji su, verovali ili ne, udruženo navijali i navijači večitih rivala?

-Karaburma je bila malo fudbalsko svetilište. Imala je neku posebnu hemiju, nešto po čemu se izdvajala. Nadimak “romantičari” nije slučajno rođen baš na našem stadionu. Dugo je ovaj epitet bio pečat tima koji su uz naše podjednako voleli i navijači dva naša najveća kluba. Igrali smo tada utakmice pred punim tribinama. Kapacitet je bio 28.000 mesta za stajanje a na utakmicama protiv Partizana i Zvezda okupljalo se i po 33.000 ljubitelja fudbala.

Sudbine i karijere mnogih fudbalera OFK Beograda bila bi verovatno sasvim drugačija da nije postajao onaj čuveni “džentlmenski sporazum”?

-Apsolutno tačno. Postojao je i poštovao se dogovor da večiti rivali ne pregovaraju sa igračima OFK Beograda. A koliko je OFK bio moćan u igračkom smislu dokaz je možda i to da su bile retke utakmice reprezentacije u kojima nije bilo nekog iz tima sa Karaburme. Uostalom, tako je i danas. Na SP u Rusiji igrala su i naša deca: Kolarov, Ivanović, Tošić…

Šta Vas čini apsolutno ponosnim iz dana kada ste bili prvotimac OFK Beograda?

-Puno toga. Između ostalog i to što sam bio u istom timu sa Skoblarom, Samardžićem i Santračem, odnosno što sam pripadao i onom timu sa Karaburme u kome su, istina u poznim fudbalskim godinama, igrala dva neprikosnovena fudbalska asa kao što su Miloš Milutinović i Dragoslav Šekularac.

Imali ste i jednako uspešnu i trenersku karijeru. Ne poznajem, osim Vas, stručnjaka iz sveta koji se može pohvaliti da je radio i u Kini, i u Koreji, i u Japanu, i u Indiji…

-Ne znam ni ja. Japansku Fukooku sam preuzeo sa tri boda i spasao od ispadanja. Sa Inčunom, klubom iz predgrađa Seula, igrao sam na kraju sezone plej-of, što oni pre toga nisu igrali nikad. U Kini sam sa ekipom Šangaj Šenhua prvenstvo završio kao vicešampion. U Indiji sam bio selektor reprezentacije, kažu vrlo uspešan…

I kod nas ste radili kao selektor ne samo seniorske reprezentacije…

-U dva navrata bio sam selektor A tima. Bio sam i u stručnom štabu mnogih drugih srpskih i jugoslovenskih selekcija i ponosim se što sam uvek tu kad treba, kad mogu da pomognem mom savezu. Bio sam više od godinu dana angažovan i u stručnom štabu one čuvene reprezentacije koja je trijiumfovala na SP u Čileu, ali u Čile nisam otputovao zbog smrti majke. Uvek sam bio tu kad su me zvali i s radošću sam prihvatao svaki posao. To je moja filozofija, način razmišljanja. Ne petljam se u ono što ne znam i nisam neko koga drugi, kad ne znaju kako da opravdaju sebe i svoje neuspehe, nazivaju poltronom. Uvek i u svakoj situaciji sam Ilija Petković, čovek koji bezgranično voli fudbal. Takav sam bio, takav ću biti i ubuduće. Oni koji to cene hvala im, a za one druge baš me briga.

Sada ste pred možda i najtežim fudbalskim zadatkom u karijeri. Prvi ste čovek među dobrim ljudima raspoloženim da na fudbalskoj mapi Srbije sačuvaju slavno ime OFK Beograd?

-Boli sve ovo što se događa. Pre neki dan smo započeli takmičenje u rangu koji je najniži od kada klub postoji. Malo i simbolično, protivnik je bio tim beogradskog Radničkog ili klub jednako slavne tradicije. Nekada su ta dva kluba igrala pred desetinama hiljada navijača, a sada su odigrali meč pred jedva 100 gledalaca. Beograd, kao fudbalski grad, ne bi trebalo da ostane (gluvo)nem pred sudbinom ova dva fudbalska gorostasa.

Priča se da OFK Beograd trenutno ima samo dugove. Stadion je zarastao u korov, dres prvotimaca nose čak i kadeti jer drugih igrača nema a statistika opet podseća da čak 60 dojučerašnjih prvotimaca “romantičara” aktivno igra u klubovima širom Evrope?

-Dug je, kad se sve sabere, oko pet miliona evra. Nije to ni malo ni mnogo, svi klubovi sveta su dužni ali naša muka je duge priče i svodi se na to da u ovom trenutku nema priliva novca čak ni za osnovne potrebe. Tražimo rešenje, zato smo se i udružili, nadam se da će nam se i mnogi drugi pridružiti. Cilj je da klub ponovo postavimo na zdrave noge, da oživimo u pravom smislu reči našu čuvenu omladinsku školu, da se “romantika” ponovo useli na Omladinski stadion koji je takođe kao i ceo klub na infuziji.

(Espreso.co.rs / izvor: Ekspres)