portret režisera
MOŽDA BAŠ OVOG PUTA USPE? Diskretno borbeni melanholici u filmovima Miloša Radovića
Retko se dešava da jedan režiser u istom mediju dobije dva portreta odjednom, ali kada je u pitanju najposebniji autor savremenog srpskog filma, Miloš Radović, ta počast je više nego zaslužena. Dvojica naših vrednih saradnika uložili su dosta truda da rasklope estetiku ovog nenametljivog i minucioznog stvaraoca
Prošlog petka na Jutjub kanal Filmskog centra Srbije (FCS) postavljen je i na Kanskom filmskom festivalu nagrađeni srpski kratkometražni igrani film „Iznenadna i prerana smrt pukovnika K.K.“ Miloša Radovića. Tim povodom, Radović je izjavio sledeće: „Ovaj mali film odveo me je na veliku pozornicu Kanskog festivala gde sam, 1987. godine, iz ruku Iva Montana primio nagradu za kratki film. Biti na sceni Grand Palea bilo je samo po sebi nagrada, bez obzira na to šta ste na toj sceni radili (primali, davali ili samo posmatrali).
Ali kako to često biva u domaćem umetničkom stvaralaštvu, prva stvar bude i najbolja. Tako i ja, već trideset tri godine, živim na kredit od tog jednog kadra, snimljenog za jedan dan, prema scenariju napisanom na jednoj stranici. Sve ovo drugo nisam morao ni da radim.“ To bi moglo da posluži kao zgodan prvi korak za hitro i ekonomično podsećanje na likove diskretno borbenih melanholika kao neke od najznačajnjih konstanti i potpornih stubova u filmskoj poetici ovog našeg autora, doduše, uz izuzetak ipak primetno drugačije postavljenog hit-filma Pad u raj.
Vidim ti lađu na kraju puta (1987)
Ovaj televizijski film je višestruko zanimljiv – reč je o adaptaciji priče Duška Radovića, a Miloš Radović jer već na tom svom prvom dugometražnom koraku pokazao zavidnu dozu kreativnosti i u potpunosti zaokružen filmski svetonazor i rukopis. Na sve to, Vidim ti lađu na kraju putu (po scenariju Biljane Maksić) je hrabro stupio na sklisko tlo ovdašnjeg poimanja i ovdašnjih mogućnosti melodrame, žanra nepotrebno i nepojmljivo prezrenog i neutemeljenog u srpskoj kinematografiji. Uz blage obrise uticaja i odjeka crnog talasa, ova priča o zaljubljivoj prodavačici Anši koja silno želi da uplovi u bračnu luku, nežno progovara o životu pod utegama naučenih i stečenih društvenih uslovljavanja, ali i sasvim razumljiovoj potrebi za ljubavlju, bliskošću i spokojem ili barem prividima i nagoveštajima istih. Vesna Trivalić briljira u svakom kadru ovog izrazito ambicioznog televizijskog filma (nažalost, znamo u kom je pravcu krenula ta grana i u kom gliibu se već dugo nalazi). Podno zavodljivog splina i istrajne Anđine borbe bije srce filma čiji autori nisu krili poriv da izgrade ljubavnu i identitetsku priču u potpunosti lišenu jalovog cinizma.
Brod plovi za Šangaj (1991)
Četiri godine docnije, pomenuti scenarističko-rediteljski dvojac Maksić-Radović sjajno se izborio sa zahtevnim zadatkom smislene i kreativno zamašne adaptacije čuvenog herc-klasika Samac u braku iz pera Mirjane Jakovljević Mir-Jam. Nešto cinizma ipak ima u autorskom pristupu, ali to je prirodni sporedni efekat persiflaže za kojom su ovde mudro posegnuli autori. Krajnji rezultat ovog njihovog čitanja melodrame po mustri Mir-Jam je dinamična, zabavna i vibrantna slika borbe dva naoko oprečna kartaktera, sve u strogom koordinatnom sistemu melodrame iz tadašnjih građanskih života. Zahvaljujući, naravno, tačnoj i nadahnutoj glumi Vesne Trivalić, Svetislava Goncića, Snežane Bogdanović i svih ostalih u glumačkoj podeli, Brod plovi za Šangaj se i danas nameće i kao ubedljiva melodrama, jetka i zabavna komedija naravi, i uverljiva rekonstrukcija ere, i ujedno kao do ovog trenutka jedino dosledno filmsko „čitanje“ proze Mir-Jam. A ta prpošna melanholija naprosto nosi i oblikuje junaka na tom sigurnom, ali i džombastom putu ka srećnom završetku, naravno, ako i kada pobede slabosti svojih karaktera i time postanu vredni tako krupne nagrade.
Mali svet (2003)
U više navrata je (i na stranicama ovog portala) pisano o ovom bioskopskom celovečernjem prvencu Miloša Radovića, u kome su se njegov pristup likovima i njihovim pogledima na život i svet, kao i njihov potencijal za smislenije i iskrenije bitisanje ovde i sada (odnosno, tada, na početku slobodarskog nam novog milenijuma) fino i skladno združili sa zahtevima apsurdistički jasno intonirane i određene komedije zabune. Na kraju tog eklektičnog zahvata sačekala nas je za naše uslove i pojmove atipična i snažno autorski obojena priča, koja, povrh sve svoje osobenosti i istančanosti, bez problema funkcioniše i kao zdrav i sasvim zaslužen blokbaster. Svi junaci ove priče, međusobno dovoljno raznorodni i vešto profilisani, očitavaju tu životnu i privlačnu diskretnu borbenost iskrenih melanholika, znanu iz ranijih Radovićevih ostvarenja. Podsećamo, najvažnije i najkrupnije role u Malom svetu odigrali su: Predrag Miki Manojlović, Lazar Ristovski, Branko Đurić, Bogdan Diklić i Irena Mičijević.
Dnevnik mašinovođe (2016)
Sve već pominjano prisutno je i u najrecentnijem Radovićevom filmu; u njemu je ta ipak dovoljno „skočna“ melanholija prikazana u mikrokosmosu mašinovođa, tih začudnih boraca – onih koji omogućavaju kretanje napred a koji ponekad, kada im se na putu iznenada nađu samoubilački nagoni drugih (neznanih civila) postaju slučajne ubice i egzekutori. Taj okvir se pokazao izarazito podatnim za oslikavanje sveta kakvim ga vidi Miloš Radović, a sveukupna visoka vizuelna kultura (sa izvanrednim scenografskim rešenjima Aljoša Spajića) dodatno je snažno potcrtala nesvakidašnjost ovog filma. Po pitanju teme ovog podsećanja, glavni junak (u odmerenom a poletnom tumačenju Lazara Ristovskog, kome je odlično parirao mladi Petar Korać) pokazuje možda najzavidniju dozu karakteristične borbenosti, i to borbenosti koja ni jednog trena ne odustaje od melanholije kao suštinski bitne potpore i pratilje.
Bonus video: