BIO SI JEDINI KOJEM SAM SE DIVIO! Šapićeva potresna poruka posle smrti VELIKOG RIVALA

Ovaj četvrtak će u vaterpolo kalendaru zauvek biti upisan crnim slovima, s obzirom na to da je umro legendarni mađarski as Tibor Benedek, posle borbe sa dugom i teškom bolešću.

Tim povodom oglasio se njegov veliki rival i protivnik Aleksandar Šapić, legenda srpskog vaterpola.

- Upravo sam dobio jednu od najtužnjih vesti poslednjih godina. Preminuo je jedan od najvećih igrača, vaterpolista, svih vremena - Tibor Benedek. Ne znam odakle da krenem, a imam potrebu i mnogo mi je teško, i ne mogu sebi da oprostim što ono što ću ovde sada reći, njemu nikada nisam rekao.

Tibor je bio čovek protiv kojeg sam igrao skoro 15 godina. On levoruk, uvek je bio preko puta mene i imali smo direktnih duela na hiljade. Kako u našim nacionalnim selekcijama, tako i u različitim klubovima gde smo jedan protiv drugog igrali. Sve ovo je opštepoznato i ništa novo, ali ono što nije znao on, što nije znao niko, sada ću reći.

Tibor je bio jedini vaterpolista kojem sam se istinski divio, koga sam na neki čudan način voleo i poštovao i koji je bio jedan od najvećih pokretača i motiva mog fanatičnog rada i spartanskog vaterpolo života, koji sam kroz svoju karijeru vodio. Bio je stariji od mene 6 godina i kad sam ja bio četrnaestogodišnjak, već je bio svetski poznat igrač.

Od tada počinjem intenzivno da ga pratim i gledam gde god i kad god mogu. U vreme mog igranja za Bečej, Balašu Vinceu, kapitenu tadašnje mađarske vaterpolo reprezentacije, mom saigraču, a Tiborovom najboljem prijatelju, koji je igrao sa njim dugo i u Ujpešt Doži i reprezentaciji, sam svake nedelje tražio da mi donosi kasete njihovih utakmica, pod izgovorom da mnogo volim mađarski vaterpolo. A prava istina je bila da me uopšte nije zanimao mađarski vaterpolo, več samo i jedino Tibor Bendek.

Pogledao sam u tom periodu, preko 400 njegovih utakmica, sa svih mogućih takmičenja, kako kluba tako reprezentacije. Fasciniran sam bio njegovom upornošću, radom, energijiom, discilplinom, snagom i lakoćom sa kojom je igrao naš sport.

Kasnije kada sam počeo da igram protiv njega, uvek sam želeo i ulazio u duele baš sa njim, sa ogromnom željom da pokažem da sam mu dorastao...Umeo sam često da budem grub, možda i da pređem granicu, ali sve iz želje da pokažem sebi i njemu da sam i sam sposoban da budem jednako dobar.

Bio je jedna fascinantna osoba, nikada na moju grubost nije isto reagovao, pa me je time praktično skoro uvek anestezirao, da me je bilo sramota pred samim sobom što sam prelazio granicu grubosti...Igrao je snažno, ali nikada van okvira fer pleja. Bio je uvek smiren, pristojan, umeren, kulturan....i što sam ga više upoznavao, to sam mu se više divio, pre svega kao čoveku i osobi. Nismo bili nikada previše blski, jer nikada zajedno u klubu nismo igrali i zato sam imao problem da mu priđem i kažem sve ove stvari, a želeo sam. Bilo me je malo i sramota i to sebi sada ne mogu da oprostim.

Otišao je čovek kog sam na čudan način voleo, iako nikada previše dugo nismo razgovarali. Otišao je čovek koji je bio jedan od najvećih profesionalaca u istoriji našeg sporta, koji nikada nije bio umoran ili nespreman. Otišao je čovek koji je mnogo uticao da i sam budem igrač kakav sam bio, a to nažalost nije ni znao, jer ja nisam imao hrabrosti da mu priđem i sve to kažem. A hteo sam....i skoro, pre tri godine, kad sam ga sreo na jednoj revijalnoj utakmici u Budimpešti, gde smo igrali opet malo jedan protiv drugoga..prisetio sam se starih duela, svega... i hteo sam opet da mu sve ovo kažem i opet sam odustao... i ni sam ne znam zašto.

Tibore, nikada nećeš saznati koliko si mi kao sportista značio i nikada neću zaboraviti ono što si bio u našem svetu.

A trag koji si ostavio u svetskom vaterpolu neće zaboraviti ni generacije i generacije koje budu posle nas dolazile.

Prijatelju, neka ti je laka zemlja, a ovo je najmanje što sam mogao da uradim. Da svima pokažem, u tvoju čast, ono što sam godinama skrivao, a to je da si bio jedina osoba iz vaterpolo sveta, u mom životu, kojoj sam se istinski divio i koja je bila jedan od glavnih pokretača i motiva da budem to što sam kao sportista bio.

Fotografiju koju sam zakačio, nalazi se na zidu u mojoj sobi uspomena, na jednom od najvažnijih mesta, jer si ti to mesto u mom srcu apsolutno imao.

Počivaj u miru, veliki čoveče - napisao je Šapić o velikom rivalu i prijatelju.

(Espreso.co.rs)