SMILJA (90) JE PROVELA HOROR LETO U LOGORU: Majka i otac su skončali od tuge, mene i brata SAČUVALA SVETA PETKA

Dve sestre, brat i ja proveli smo ukupno 17 meseci po ustaškim logorima, a nismo još ni krenuli u školu. Kada su nas u Sisku 1942. godine odvojili od majke, ona nas je sve četvoro poljubila i samo rekla: "Neka vas čuva Sveta Petka". Nismo više videli ni majku ni oca.

Rana dečja sećanja skoro devedesetogodišnje Smilje Tišme i dan-danas su velika rana, na srcu i u duši. Ta rana se svakako ne može zaceliti. Zato se ne sme zaboraviti kako se ne bi ponovila u svom autentičnom ili još krvožednijem obliku.

- Kada je aprila 1941. godine počeo rat, otac, majka i nas četvoro dece živeli smo u porodičnoj kući u selu Zrinska, 25 kilometara od Bjelovara, u Zapadnoj Slavoniji. Trebalo je u septembru da krenem u školu. Sećam se da me je nedugo pošto je nastala NDH, otac pozvao da kao najstarije dete krenem sa njim u voćnjak. Poneo je neki džak i rekao mi je: "Budi na putiću za voćnjak". Kaže: "Budi tu i gledaj da l' neko ide. Ako ide, ti me zovi i reci 'tata'". On je u voćnjaku sakrio bombe, pištolje i drugo oružje. Odakle je on to doneo, ja ne znam. Možda mu je neko doneo i rekao da to sakrije. Ne znam, ja sam bila dete. Ne razumem se. On je sve to zakopao u veliku rupu, dole je bilo slame, a i odozgo je stavio slamu. Gore je stavio malo zemlje, verovatno da se ne uhvati vlaga. Otac je samo ćutao i ništa nije govorio – seća se Tišma.

Ustaše odvele oca sa trešnje

Za Smilju je sve to bila dečja igra dok 17. maja 1941. godine usred dokolice sa sestrama i bratom nije začula glas komšinice.

- Mi deca se igrali okolo i komšinica kaže meni: "Idi mater zovi, oteraše vam ustaše ćaću". Ja sam znala da je ona u vinogradu. A dva su vinograda, jedan blizu kuće, a drugi dalje, nekih kilometar i po. Ja otišla na neki proplanak, neke bašte. Zovem majku, ona kaže: "Šta vičeš, šta hoćeš". Ja kažem dođi, tatu su odvele ustaše. Otišao je samo u majici, bos. Skinuli su ga sa trešnje i odveli. Majka očajna – proživljava svaku reč vitalna starica.

Majka je spremila odeću za oca. Vreme je bilo da Smilja potpuno odraste.

- Trebalo je ići u Veliki Grđevac koje je opštinsko mesto, oko 14 kilometara daleko od sela. Majka mi je rekla "idi kod čika Ivice". To je bio prvi komšija. Kaže majka "neka te on povede ako je tu". I odem kod njih, prođem kroz baštu, ali nema njih, samo gospođa Marica koja mi je rekla da Ivica nije tu. Odem kod drugog komšije, Blaženkovića, koji je bio Hrvat. I kaže on "sada su oni otišli negde do mlina pa potrči za njima, stići ćeš ih". I stignem ja u Veliki Grđevac. U centru levo je pravoslavna crkva, a desno veliko sajmište. I ja dođem do kapije tog sajmišta na kojoj su stajala dvojica ustaša sa bajonetima. Gledam da li znam nekog unutra. A njih su 18 iz sela oterali, moj otac je bio prvi na spisku. U tim krajevima Zapadne Slavonije četnika nije bilo sve vreme rata, ali su bez obzira na to ustaše sve Srbe zvali ćetnici sa "ć" – slikovito priča Tišma.

Bez obzira na godine, nije se uplašila da uđe na sajmište i potraži oca.

- Uđem ja u dvorište, prođem kapiju. Niko ne obraća pažnju na dete, možda misle da sam ustaško dete. I sad ja ne znam gde idem, ali nešto me vuče i ugledam oca desno od tog hodnika kuda sam krenula. Obrazi su mu bili krvavi. A on kad me ugledao, ništa ne govori i rukom pokazuje da izlazim, da bežim. Ja mu ostavim stvari što sam donela, a on opet rukom pokazuje da idem. Ništa ne govori. Ni ja njemu ni on meni. I ja se okrenem i krenem nazad. Šta ću, dete. To je bilo moje poslednje viđenje oca. Nikada više ga nisam videla – zaplakala je starica.

Cela porodica u logoru leta 1941. godine

Dva meseca kasnije cela Smiljina porodica upoznala je logore.

- Oterale su nas ustaše iz sela. Naše selo je veliko, što se govorilo na dve kose, i samo se proneo glas da dolaze ustaše i teraju Srbe. Krenuli su svi da beže, a za njima i moja majka sa nas četvoro dece. Sećam se da se oslanjala na mene, a i ja sam bila dete. Prvo smo bili u Velikom Grđevcu pa u Bjelovaru. Veliki Grđevac je bio prihvatno stanište gde smo bili nekoliko dana pre nego što su nas poslali za Bjelovar. U Bjelovar su stalno dolazili, priča se da je čak bilo oko 10.000 ljudi zarobljeno. Iz cele Zapadne Slavonije, tu je bilo 36 sela u kojima je živelo 80 odsto Srba. U Bjelovaru smo bili u logoru na sajmu do kasne jeseni 1941. godine. Bili smo na nekoj ledini gde je bilo i nekoliko kuća. Sećam se da sam spavala pod strejom jedne od kuća. Na goloj zemlji sam spavala. Svih 18 meseci koliko smo proveli sestre, brat i ja po logorima, spavali smo na zemlji. Majka je iz sela ponela cegere i korpice sa nešto malo odeće - naglašava Tišma.

Silom prilika, vratili su se kući u kasnu jesen 1941. godine.

- Iz Bjelovara su išli transporti za Srbiju. Kažu da nas je u Bjelovaru bilo više od 10.000 zarobljenika. Stalno su dolazili i odlazi iz Zapadne Slavonije ali i Bosne. Međutim, Nedić nije mogao sve zatvorenike da primi u Srbiju. Mi nismo stigli na red i vraćeni smo u logor u kasnu jesen 1941. godine. Iz tog Bjelovara nas pred Novu godinu vrate kući. Nisu valjda mogli da nas toliko pobiju na gomili. A kad smo došli kući, nema prozora, krava, hrane, sve uništeno jer mi smo u leto otišli, a sad se vraćamo pred Novu godinu. Tada smo se nekako prehranili u komšiluku, kod Hrvata i Srba koji su ostali kod kuće. Tu zimu smo teško preživeli, komšije su nam osposobile jednu prostoriju jer su nam i prozore skinuli. Majka je bila očajna, noćima nije spavala, šetala je po kući. Ja je pitam "mama, zašto šetaš, ajde spavaj", a ona priđe kod mene i šapatom kaže "ćuti, sine, da ne bi neko čuo". Bojala se. Stalno su nam ustaše obilazile oko prozora. Valjda su mislili da partizani dolaze. Tada ih nisu zvali partizani nego šumari – nižu se sećanja Tišmi.

Bez roditelja u logoru u Sisku

Posle teške zime usledilo je ponovo jezivo leto 1942. godine.

- U junu nas ponovo ustaše odvode i šalju u nekoliko logora, u Bjelovar, Veliku Gradišku, Jasenovac pa Sisak gde su nas odvojili od majke. Oni su i prvi i drugi put iz logora za Nemačku na rad slali mlađe žene i muškarce koji nisu uspeli da pobegnu i koji nisu bili u domobranima, na odsluženju vojnog roka. Moju majku nisu poslali za Nemačku zato što je od brige jadno izgledala, utučena, sa četvoro dece oko sebe. Sama. Mi sa njom zajedno, ali sad su nas odvojili od nje pošto su nas odveli u dečji logor. Zajedno smo plakali kao i sva druga deca i majke. Sećam se jedne majke koja je strašno plakala i nije dala dete, a dete joj je bilo na dojci. Bila sam pored nje i pala je pored mene kada su joj dete oteli, a krv joj je potekla iz glave pošto je udarila u asfalt. Nikada neću to zaboraviti. Kako sam tada bila hrabra, ćutala sam i mislila kako da joj pomognem. Ona je verovatno već bila mrtva – priča kroz suze starica.

Jezive slike nižu se pred očima.

- Na rastanku sa nama u Sisku majka nas je poljubila i rekla neka nas čuva Sveta Petka. Postojala je crkva Sveta Petka u našem selu. Ja tad kao mala nisam ni znala šta znači Sveta Petka. Sada svake godine idem u crkvu Svete Petke u Beogradu i zapalim sveću. Tamo više nema crkve – jeca Tišma.

Hrabra starica čudi se kako je tada preživela logore sa sestrama i bratom.

- Svaki dan za hranu nas nekoliko hiljada imali smo veliki kotao i unutra kašu od projinog brašna. Nekad slano, nekad neslano. Ko je imao sud, taj je jeo. Ko nije imao, ostajao je i bez to malo hrane. Ljudi su se pomagali pa delili sudove. Ko je brže jeo, davao je sud drugome. Tužno. A hrana neukusna. Ne znam ni kako smo preživeli. Umiralo se strašno – naglašava Tišma.

Komšija Hrvat vratio nas kući

Krajem 1942. usledio je novi premeštaj u blizini Zagreba.

- Prvo smo bili u Jastrebarskom u samostanu. Sa sestrama i bratom sam bila u donjem delu objekta. A gore, na prvom i drugom spratu bilo je puno dece. Kažu da nas je bilo više od 300. Kasnije su nas raspodelili po kućama domobrana i ustaša u Zagrebu i okolini. Mi smo bili u blizini Ludbrega. Ustaše su verovatno decu iz Zapadne Slavonije hteli da pokrste. Tada sam ja poslala dopisnu kartu čika Mati Blaženkoviću, komšiji Hrvatu iz sela Zrinska, i rekla sam gde sam. On nije imao decu, ali smo se igrali sa decom njegovog brata koji su živeli u istoj kući. Pre nego što je čika Mate došao, morao je da pravi molbu kod Ante Pavelića da će nas usvojiti. Bila je povoljna okolnost što nije imao decu. I jednog dana na vratima samostana gde sam ja bila pojavi se čika Mate. To je bilo u junu 1943. godine. Kada sam ga videla, nisam mogla da verujem. Pitala sam "čika Mato, otkud vi", a on mi je rekao "došao sam da vas vodim kući". Kazao je da je dobio od Pavelića odobrenje – objašnjava Tišma.

Po povratku kući Smiljinu neustrašivost preuzeo je brat Nikola.

- Dolazimo oko 12 sati zaprežnim kolima u selo i čujemo mitraljeze i puške i vidimo ljude kako beže preko nekih polja, livada, voćnjaka pošto je veliko selo i trče kojekuda. Mi tad nismo znali ko su ti što trče, a čika Mate nam je rekao da su to partizani, Nemci i ustaše. Mi smo se pitali kako ćemo proći, a on nam je rekao da ne brinemo jer ne idemo tim delom sela. Da bi nakon nekoliko dana moj brat Nikola nestao. Brat je pobegao sa partizanima pošto je stric već bio u partizanima. Nikola je tog leta 1943. godine imao samo osam godina i priključio se praktično prvoj jedinici partizana na koju je naišao. Oni su znali čiji je on sin i sinovac i vraćali ga kući, ali on nikako nije hteo da se vrati. I stric Pavle mu govorio: "O sveca ti Božjeg, otac ti poginuo i hoćeš sad i ti da pogineš". Hteo je da osveti oca i majku i imao je status borca od 3. avgusta 1943. godine – podvlači Tišma.

Nakon rata su sve četvoro otišli za Srbiju gde su živeli u domovima za decu u Beogradu, Obrenovcu i Novom Sadu i školovali se. Ujedno su učestvovali u ponovnoj izgradnji razrušene prestonice. Roditelje nisu ni sahranili.

- Za oca sam čula da su ga našli mrtvog blizu barake u logoru Jasenovac. On je među prvim zatočenicima u Jasenovcu bio kada je otvoren taj logor. Ja sam ga našla u evidenciji, ali kako je stradao i koje godine nema ništa. Samo ime i prezime. A za majku nismo saznali ništa. Tražila sam i tražila. U Sisku je bilo puno ljudi iz našeg sela. Mnogi su transportovani za Nemačku. Koga god sam pitala za majku, govorili su mi da je stalno plakala. Tako mi je rekla i jedna meštanka Saša iz sela koja je sa mojom majkom bila u logoru u Sisku. Verovatno je jadna skončala u toj tugi. Niko ne zna. Ništa nije zapisano, ko da nije postojala – drhtavim glasom priče Tišma.

Sećanje na Jasenovac

Smilja Tišma je osnivač Udruženja logoraša Jasenovac kao jedno od preživele dece u ozloglašenom logoru.

Logor Jasenovac je bio ogromno zeleno prostranstvo nasred kojeg se nalazilo nekoliko kućica. Tad se govorilo da je to bio stočni sajam. U tim kućicama su bile ustaše, a ne mi zatočenici. Ja sam slučajno pored jedne kućice spavala, sklonila se od kiše, a tu su bile i moje sestre i brat. A majka je bila sa ostalim odraslim narodom. Bilo je jako puno ljudi. Kažu da je u jednom momentu bilo više od 15.000 ljudi. Već je bilo hladno vreme, septembar, oktobar – seća se Tišma.

Prvo dete logoraš koje će predsedavati Skupštinom?

Smilja Tišma se nalazi na izbornoj listi SPS na predstojećim parlamentarnim izborima pa bi mogla kao najstarija poslanica da predsedava konstitutivnom sednicom parlamenta i tako uđe u istoriji kao prvo preživelo dete logoraš koje je to učinilo nakon Drugog svetskog rata.

- Videćemo kako će to izgledati. Trebalo je u maju da održim govor u Skupštini povodom 75 godina od završetka rata, ali je nažalost to odloženo zbog pandemije korone. Inače, ja sam pre dve godine govorila u Ujedinjenim nacijama u Njujorku na svečanom otvaranju izložbe "Jasenovac – pravo na nezaborav", koja je bila najveća u istoriji pošto se sastojala od sedam tona opreme i artefakata. Drago mi je što sam tada govorila sve iz glave – apostrofira Tišma koja je završila Pravni fakultet i pre pola veka bila zamenica gradonačelnika Beograda.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Blic.rs)