OSTAVILA JE DECU KOD KUĆE I OTIŠLA NA POSAO! Došla je policija i od tada joj se ceo život menja iz korena (FOTO)

Gledala se utakmica u kafiću u Teksasu gde sam radila, i taman sam se spremala da zatvorim i krenem kući kada su u kafić upala tri policajca. Prvo su pričali sa mojim menadžerom a onda i sa mnom. Mogla sam da čujem koliko mi srce lupa dok mi se približavaju.

Jedan od policajaca me je zamolio da sednem a potom rekao da se nešto desilo mojoj četvorogodišnjoj ćerki, Eli. Odmah sam počela da vrištim i zahtevam da me vode kod nje.

- Gospođo, ne možemo da vas vodimo kod ćerke. Ona je ubijena - rekao mi je policajac.

Te reči mi nisu imale baš nikakav smisao, pa sam ih ponavljala u sebi minutima. "Ela je ubijena".

Onesvestila sam se. A kada sam se osvestila, pitala sam šta je sa mojim 13-godišnjim sinom, Parisom. Pretpostavila sam da je i on mrtav.

- Ne, on je živ i u policijskoj stanici, ali ne možete da ga vidite jer on to odbija - odgovorio je policajac.

- Ma šta to pričate, zaboga? Ja sam njegova majka, vodite me do njega! - zaurlala sam.

- Gospođo, ne mogu da vas odvedem kod njega. On je ubio Elu - konačno mi je rekao.

Te nedelje sam izgubila oba svoja deteta. Paris je uhapšen i nakon šest meseci suđenja osuđen je na 40 godina zatvora. Posećujem ga na svaka dva do tri meseca. Pretpostavljam da će, kada izađe, imati blizu 50 godina. Moj prvenac, moja prva ljubav, zapravo je monstrum.

Ja sam bila divlja devojka. Do 17. rođendana već sam bila zavisna od heroina i godinama kasnije borila sam se sa tom zavisnošću. Završila sam srednju školu sa odličnim ocenama i upisala fakultet u Tenesiju. Ironično, studirala sam psihologiju jer me je uvek fasciniralo kako funkcionišu ljudi, šta ih pokreće i motiviše. Lično smatram da, da biste potpuno razumeli osobu, morate da razumete odakle potiče i u kakvom je okruženju odrastala.

Vremenom sam se skinula sa heroina. Bila je to teška borba, i planirala sam u jednom trenutku čak i da se predoziram i prosto umrem, ali sam baš tada saznala da sam trudna sa Parisom. Konačno sam imala razlog da živim i čemu da se radujem. I konačno sam naučila da budem srećna.

Paris je bio divna beba. Volela sam ga kao što nikada do tada nikog nisam. Rođen je oktobra 1993. godine i preokrenuo je moj svet. Zarekla sam se da mi je životna misija da ne dozvolim da ga iko i išta povrede.

Otac mu nije bio sa nama, ali je došao da nas poseti kada je Paris imao 16 meseci. Bilo mi je jasno da nešto ozbiljno nije u redu sa njim. Te godine saznali smo da Parisov otac boluje od paranoidne šizofrenije, i da bih zaštitila sina, zabranila sam mu svaki kontakt sa ocem.

Diplomirala sam i posvetila sam se poslu i Parisu. Narednih godina upoznala sam Elinog oca i ponovo zatrudnela. I bila sam presrećna kada sam je prvi put uzela u naručje.

I Paris je obožavao Elu, a kako i ne bi. Bila je introvertna, ali vrlo tvrdoglava, samouverena i blesava. Imala je opsesiju prema crtaću "Ledeno doba", i to samo prema onoj sceni kada se glavni likovi spuštaju niz led. To je premotavala iznova i iznova a Paris i ja smo je gledali i pitali se dokle može da gleda istu stvar.

Živeli smo sa mojom majkom kada sam ja ponovo posrnula i odala se heroinu na šest meseci. Paris je tada imao 11 godina i iako ja nisam koristila heroin svakog dana, on je uskočio i preuzeo brigu o Eli. Paris je bio neverovatno dete - umetnički nastrojeno i kreativno i nikad, baš nikad, nije pokazao ni trunčicu nasilnih namera. Sve do 2005. godine.

Tada su se Ela i moja sestra igrale napolju sa štapom. Paris im ga je oteo, a kada su mu ga tražile nazad, slomio ga je. Bile su uznemirene, pa sam pozvala Parisa da uđe unutra. Uzdahnuo je i ušao. Sledećeg trenutka, čistačica moje majke je dotrčala i rekla mi da je Paris negde otrčao sa nožem. Pojurili smo za njim niz ulicu, stigli ga, a on je počeo da plače. Bacio je nož i bacio se na zemlju. Odveli smo ga u privatnu bolnicu, gde je proveo nedelju dana. Tamo nisu umeli da mi objasne šta mu se desilo pa smo rešili da ga odvedemo kući, jer je delovalo da je sve u redu. Naravno, imali smo mi razmirice, ipak je on bio tinejdžer, a ja pokušavala da se skinem s heroina, ali Paris nikada nije, barem sam tako mislila, bio pretnja za druge. Tačnije, plašila sam se da ne naudi sebi, ne nama.

A onda je došla ta 2007. godina. Kasnila sam na posao, Ela je bila u kadi sa bebisiterkom. Terala me je da je poljubim još jednom, pa još jednom i još jednom. Tada smo se poslednji put videle. Paris je bio besan na mene. Potrošio je ceo džeparac na odeću i patike, pa sam mu držala predavanje i pokušavala da mu objasnim da mora da nauči da raspoređuje novac. Durio se u ćošku dok sam odlazila, ali naravno, i njega sam poljubila i rekla mu "Znam da si ljut na mene, ali proći će i to".

I tako sam oko pola pet krenula na posao. Te noći je bebisiterka otišla ranije iz naše kuće, ne pitavši me ništa. U njenom odsustvu je Paris pretukao i pokušao da zadavi Elu. Na kraju ju je 17 puta izbo nožem i pozvao hitnu pomoć. U stanici su mi pustili snimak tog razgovora.

Paris: Slučajno sam ubio nekog.

Operator: Slučajno si ubio nekog?

Paris: Da, znam da jesam. Moju sestru.

Operator: Da li diše?

Paris: Ne, mnogo se plašim. Eno je na krevetu, krvari, zato što sam je ja izbo.

Operator: Gde si je ubo?

Paris: Na mnogo mesta.

Kada su mi policajci saopštili šta se desilo, ponudili su mi da me voze kući, ali sam odbila. Sela sam u svoja kola i sama otišla. A ispred kuće me je sačekala najezda novinara. Čekala sam i smrzavala se da Elino telo iznesu napolje.

Konačno, nakon šest sati su je izneli u crnoj kesi koja je bila vezana do brade. Krv joj je išla iz usta. Imala je ogromnu modricu na čelu gde ju je Paris udario. Vrištala sam i izvinjavala joj se što nisam bila tu. Sunce je počelo da izlazi. I tad sam obećala sebi i Eli da će iz njene smrti izaći nešto smisleno, da nije umrla uzalud.

Četiri sata kasnije, opet sam u policijskoj stanici, oči u oči sa Parisom.

- Sećaš se kad si mi pričala da nisi u stanju da ubiješ bilo koga, osim ukoliko taj neko ne povredi tvoju decu? Kladim se da nisi mislila da će stvari ispasti ovako - rekao mi je, a ja sam pretrnula od straha.

Razmišljali smo šta će biti sa njim. Ja sam bila za to da ga pošaljemo u instituciju za mentalne bolesti gde će mu pomoći, ali sud je insistirao na zatvoru. Prvo je išao u zatvor za maloletnike, a onda je, kad je napunio 19, prebačen u zatvor za odrasle. Nakon prvog hapšenja, dijagnostikovali su mu antisocijalni poremećaj ličnosti, jedinu dijagnozu koju mogu da daju maloletnicima.

I tek kada sam shvatila da je Paris predator, mogla sam da mu oprostim. Recimo, da uživam plivajući u predivnom okeanu, a onda mi odjednom ajkula odgrize nogu, ne bih provela ceo život mrzeći je, jer to je ajkula i ona to radi. I Paris je ajkula.

Juna 2013. godine sam rodila treće dete, dečaka kome sam dala ime Feniks. Njegovo ime simbolizuje nov početak. Paris mu redovno piše pisma, ali me je zamolio da mu ih dam kada napuni 13 godina. Razmišljam da li ću mu ih i tada dati, ali ih čuvam. Nikada se neću osećati sigurnom pored Parisa i nikad neću zaboraviti šta je uradio Eli.

Nedugo pošto je Ela umrla, osnovala sam "Ela Fondaciju", koja se zalaže za ljudska prava kroz edikaciju, zalaganje za reformu pravnog sistema i zalaganje za prava žrtava. Danas sam javni govornik koji širom zemlje govori o majčinstvu, smrtnoj kazni, ali i opraštanju i empatiji.

Naučila sam kako da oprostim Parisu ali nikada se neću oporaviti. Moj sin je predator, ali neću provesti život mrzeći ga. Ne mogu da vratim prošlost, to niko ne može. Ali mogu da dam sve od sebe da iz ružne prošlosti napravim lepšu sadašnjost.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Blic Žena)