domaći film
Ja tu ništa ne bih menjao: Noviji srpski filmovi o prokrastinaciji
Naš stalni saradnik Zoran Janković napravio je kritički osvrt na domaće filmove koji se bave jednom konstitutivnom lošom osobinom koja gotovo neizostavno prati karakter balkanskog čoveka - sklonošću ka odlaganju izvršavanja obaveza do poslednjeg časa, iliti prokrastinacijom.
Neka formalni povod za ovaj kraći osvrt bude televizijska premijera zasluženo unisono hvaljenog celovečernjeg igranog prvenca „Moj jutarnji smeh“ scenariste i reditelja Marka Đorđevića tokom vikenda pred nama, naravno, uz jasnu ogradu da je prokrastinacija (nemogućnost i/ili tegoba potpunijeg duševnog sazrevanja) sveprisutan i planetarni fenomen poduži niz godina, a, evo, i savremeni srpski film je spoznao njegovu važnost i višeznačnost, te imamo barem tri dobra novija filma koji se u primetnoj meri bave tim motioivm i tom mukom.
Moj jutarnji smeh (2019)
Za početak najsvežiji – Moj jutarnji smeh je pravo malo čudo od filma sa velikim F (dakle, Filma); idejno i kinestetski znalački artikulisan, vešto i promišljeno estetizovan, pa još i uz junačko prevazilaženje očiglednih budžetskih ograničenja, bogat dodatnim motivima i nijansama značenja, emotivan, iskren, šarmantan i, naravno, gotovo neverovatno duhovit i zabavan.
„Neverovatno“, jer je u samoj motivskoj srži upravo užas narečene prokrastinacije – glavni junak je oličenje ovdašnjih nezrelosti i sa njima uvezanih nesnađenosti - sa privremenim poslom, edipovski željan masjčinske zaštite i nežnosti, okrutan i drčan samo tamo gde sme da bude, opsednut sobom, pa još i „devac“ u sada već zrelim godinama...
Srećom, glavni glumac Filip Đurić Dejana igra u ključu znanom kao ’everyman’, što će reći, kao jednog od nas, sazdanog od razumljivih slabosti i, samim tim, čovečnog, bliskog, lako pojmljivog. I čitav film ide u tonu tog naglašenog i priči i idejama joj posve prikladnog naturalizma u oblandi gorkoslatkih spoznaja da život, pa tekao on i uz bukagije kao crna zemlja teške prokrastinacije, ipak treba živeti. Naravno, kako i koliko se može i mora. A to već jeste uverenje koje pokazuje znatnu prisutnost pominjane zrelosti.
Jesen samuraja (2016)
Prokrastinacijom se poprilično bavio i Danilo Bećković u svom drugom dugomertražnom filmu; Jesen samuraja jeste prilično skladna i zgodna mešavina romantične komedije, mentalitetske komedije (lokalnih) naravi, akcionog i sportskog filma, ali je i vredan doprinos prikazu motiva prokrastinacije u srpskim okvirima i uz punu svest o ovdašnjim varijetetima te goleme muke.
Dok je Mali Budo (prethodni rad scenariste Dimitrija Vojnova i reditelja Danila Bećkovića) mahom počivao na dramaturgiji vica/dosetke, i na tom planu nedvojbeno poentirao, Jesen samuraja je pred gledaoce stigla sa krupnim autorskim ambicijiama, ali i sa ozbiljnijim i zaumnijim tretmanom glavnog lika i onoga što ga u dobroj meri određuje. A ono što Vladicu Simonovića izrazito definiše (i, naravno, sputava i spoitiče) je upravo prokrastinacija – Vladica je neozbiljan, nezreo bonivan, slabo svestan bilo čega što je tu, pred nosom mu, uz to, i primer je srpskog viđenja manchild-a, muškarca-deteta, pred kojim su brojni izazovi koje će nužno morati da prevlada kako bi zavredeo srećan kraj.
S tom postavkom u vezi je i ovaj važan sud – Petar Strugar, koji se vrlo dobro snašao već u u Bjelogrlićevom Montevideu, i koji je očarao mnoge rolom u Malom Budi, u Jeseni samuraja je ponudio zavidnu i postojanu zrelost glumačke kreacije i svog doživljaja tog prilično usložnjenog lika. Kao i u slučaju Mog jutarnjeg smeha i glumice Ivane Vuković u odnosu na Filipa Đurića, i Hristina Popović u Jeseni samuraja nudi savršenu glumačku protivtežu i podršku Strugaru, čiji lik predstavlja udarnu idejnu i emoticionalnu osu čitave te povesti. Time je još jednom potvcrtana važnost odabira tumača uloga koji se dotiču tako zahtevnih tema i stanja, pa bilo to i u širem kontekstu ciljano lahorastog komercijalnog filma i bioskopskog jita.
Afterparti (2017)
Srodnu postavku ključnog lika u priči filma zatičemo u nedovoljno primećenom a višestruko zanimljivom filmu Afterparti Luke Bursaća; Marko-Mare je glumac u stalnom pokušaju, koji živi sa roditeljima, radi kao barmen u splavarastom klubu Lajn, a za sobom vuče jasan trag nezrelosti i nesposobnosti da zaokruži odnose, da prihvati odgovornost i/ili da naprosto pojmi neumitno – da se neke stvari, sva je prilika, nikada neće deseiti ili barem ne u onom vidu i obimu u kome bi on želeo. Marka je nadahnuto i poletno odigrao Rade Ćosić, a dramaturški i rediteljski je u prvi plan (ispravno) gurnuto to prokratinacijsko breme koje opterećuje, koje usmerava i glavnog junaka zadržava u tom, kanda, neprolaznom raskoraku između onoga što je zbilja i onoga što bi ona navodno trebala da bude. Prokrastinacija kao dimenzija prisutna je u drugom narativnom planu – u liku Markovog prijatelja (u staloženo iznijansdiranom tumačenju Nikole Šurbanovića), koji se oseća zarobljenim u stupici braka i očinastva za koje vrlo verovatno nije ni bio spreman i voljan.
Poput Tmine, prethodnog filma ovog mladog i svakako osobenog autora, i Afterparti je umešno estetizovan film; poptpuno druga stvar je šta ta estetizacija prikaza beogradskog života na večiti hedonistički poček pomalo neočekivano antagonizovao deo kritike prema ovom ostvarenju koje svakako zavređuje više pažnje i nove gledalačke šanse. A ta estetizacija zapravo je stvorila rečit širi okvir za suštinu priče o junaku, prokrastinacijskom veliokomučeniku, koji bi dosta toga, samo bez previše razmišljanja o svrsi i krajnjoj ceni.
Bonus video: