MREŽAMA SE OVA PORUKA BEOGRAĐANKE ŠIRI KAO BUJICA: Tipu od preksinoć imam samo ovo da kažem...

Povlačim prekjuče kvaku metalnih vrata zgrade i krajičkom oka vidim da je neko iza mene. Čovek nosi prepunu torbu. Mlad je, ali deluje prestarelo. Izgorelo. Refleksno zastajem da ga propustim. Držim mu vrata, ali on se ne miče.

"Znate, ja delim reklame, pa da vas prvo pitam da li smem da uđem". Sad je bio moj red da se zbunim.

"Što se mene tiče, slobodno". Ozario se kao da sam mu dala dvesta eura. "Puno vam hvala. Meni je strašno neugodno što smetam, a ljudi nam nekada svašta kažu. Čak su me i fizički izbacivali napolje".

Spušta torbu i počinje da vadim letke. Petak je uveče. Balkanskom se deru pijani klinci koji idu ka Savamali. Prastari "David Pajić" lift nikako da stigne dok gledam kako masni papir ulazi u sandučiće. Sistematski, uvežbano. Reklama za brzu hranu. Dreče ona slova i neka brza hrana na slici. Nekome smeće. Njemu plaća. Znao je on vrlo dobro da nije morao da pita. Da ga svojom snagom mogu samo izbaciti iz takta. Plašio ga je drugačiji udarac.

"Svašta nam kažu". Ljudima koji u osam uveče vikendom tegle torbe reklamirajući hranu za koju verovatno nemaju novca da kupe. Cena jedne velike pice sigurno je veća od njegove dnevnice.

Ništa otrovnije od ogorčenih ljudi. Psujemo policajce, pljujemo kontrolore, gazimo novinare. Ćutimo moćnicima. Sutra ćemo moliti "svinje" da nam nađu ukradene automobile, "govna s validatorom" da nam ne pišu kaznu, "gamad novinarsku" da pišu o tome kako nas maltretira gazda.

Ne vredi ljudskost samo dok se deru sirene. Ima divnih šalteruša, nepotkupljivih lekara i poštenih advokata. Uniforma đubretara čistija je od mnogih odela. U svim državama i profesijama ljudi su različiti. Samo su primitivci uvek isti.

Nije, prijatelji, sramota raditi. Sramota je nekome ne pridržati vrata.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Blic)