Nek’ ti lice prekrije smeh: Najvedriji srpski filmovi u 21. veku (drugi deo)

Opšti je utisak iole posvećenijih i upućenijih da je srpski film u 21. veku izgubio svoju nekadašnju vedrinu. Neće biti da je to zbog promene društvene paradigme i političkih okolnosti, a sva je prilika da za to nije „kriv“ ni crni talas čiji se uticaj svako malo iznova javlja kao nezaobilazna referenca. Dubljih razloga je očito više i raznorodni su, uz to, i prilično varljivi, ali ostalo je vedrih filmova taman za još jedan osvrt poput onog od prošle sedmice, u prvom delu ovog teksta.

• Munje (2001)

Ovaj istinski blokbaster u tom domenu uvek pouzdanog reditelja Radivoja Andrića (reditelja takođe krupnih bioskopskih hitova Tri palme za dve bitange i ribicu i Kad porastem, biću Kengur) zaslužno iznalazi mesto na mnogim filmskim listama posve različitih tema i fokusa, a nezaobilazna je stavka i po osnovi vedrine kojom zrači pleni i na skorija gledanja. Munje, proistekle iz scenarija Srđe Anđelića, naslanjaju se na u devedesetim gosdinama prošlog veka izrazito prisutnoj objektivizaciji i romantizaciji ovdašnjeg noćnog života u sferi alternativne muzike, a na to se nadovezuje u svetskim okvirima čest motiv ’jedne lude noći u gradu’, možda naprepoznatljiviji po filmu Idiotska noć velikog Martina Skorsezea. Srećom, autori su narečeno prilagodili i znalački posrbili, te je krajni rezultat poletna, šarmantna i zabavna komedija i ovdašnjih naravi i zabune, praćena sugestivnim saundtrekom, uz nekoliko zaista uspelih i duhovitih komičnih situacija i segmenta.

• Mala noćna muzika (2001)

Uz nezaboravnog Dečaka iz Junkovca istog autora, crnohumorna Mala noćna muzika Dejana Zečevića do dana današnjeg ostaje na samom vrhu srpskih (profesionalnih) komedija koje nedvosmisleno posežu za treš-estetikom, koja se, laičkom oku i umu na prvih nekoliko pogleda, čini ne preterano zahtevnom formom i i mustrom, a zapravo iziskuje podosta promišljanja i veštine. Mala noćna muzika u sebi umešno sjedinjunje apsurdnu premisu, lokalni humor, prikladan kričavi dizajn filma, brz ritam, te nekoliko dobrih primera gross-out humora, a na kraju tog puta gledaoce je čekao efektan, mali, prljav film zaraznog a osobenog humora, koji, gle čuda, imajući u vidu sve pomenuto, nije i nikako ne može biti baš svakome po volji. Ipak, istaknuto mesto u voljenim klipovima iz srpskih filmova zauzeli su urnebesno preneglašeni deo u kome likovi koje tumače Gordan Kičić i Vuk Kostić izvode nevoljni striptiz pred damama i maestralna epizoda Feđe Stojanovića u ulozi pohotne veteranke Paune. Međutim, čini se da je, uprkos svemu navedenom, Mala noćna muzika (što se ovih prostora tiče) u stilskom i mikrožanrovskom smislu poranila nekih dvadesetak godina.

• Šejtanov ratnik (2006)

Rediteljski dugometražni prvenac (isprva montažera) Stevana Filipovića osvojio je publiku ponajpre svojom nepretencioznošću, dinamičnošču, nepatvorenim lahorastim tonom iskrene omladinske komedije, kao i sveukupnom maštovitošću.

Šejtanov ratnik je po svim relevantnim osnovama primer zdravog i pravog mladog filma (prvenstveno ali ne i isključivo namenjenog mladoj publici), čiji autori su i u toj eri pogibeljnog i mahom jalovog juriša na takmičarske programe najviđenijih filmskih festivala imali hrabrosti i pokazali petlju da i u budžetski evidentno skučenim okvirima na prvom mestu stvore film neprikrivenih repertoaraskih/bioskopskih ambicija. U drugom planu film je poklonike nasmejao i učinkovitim omažima poetikama Sema Raimija i Pitera Džeksona, a tu je i smehotresna obrada klasika Don’t Let me Be Misunderstood u izvođenju znamenitog Šabana Šaulića (u prepevu – Bože, ne daj da me ne razumeju!).

• Dnevnik mašinovođe (2015)

U potpunosti nepravično nedovoljno primećen tokom inicijalne bioskopske distribucije, ovaj vešto ujednačen i izrazito zanimljiv film Miloša Radovića ( u čijoj rediteljskog fuilmografiji su i filmovi Mali svet i Pad u raj) doneo je intrigantnu smešu gorkoslatke sentimentalnosti, duhovite okvirne postavke i melanholične kontemplacije na temu proloaznosti i neumitnosti. Ipak, u samoj svojoj srži Dnevnik mašinovođe je uspela apsurdistička komedija blagotvornog humora sa kojim je tu pristupljeno čak i podmotivu autodramtskih pokušaja samoubistva. Na drugoj strani, pak, jasno izbija toplina i nehinjeni šarm, te krajnje osoben, može se reći, i radovićevski prepoznatljiv Dnevnik mašinovođe i tim svojim bajkoliko dobronamernim tonom uspeva da se nametne i kao inteligentna komedija i kao ostvarenje kome vedrina predstavlja značajan, ako ne i ključni potporni stub. Uz sve to, mora se jasno i glasno izdvojiti i vrhunska i maštovita scenografija Aljoše Spajića, te nenametljiva hrabrost mladog Petra Koraća, zahvaljujući kojoj se odlično snašao na nezgodnom i zahtevnom testu glumačke saigre sa malo je reći iskusnijim Lazarom Ristovskim.

Bonus video: