književnost i ekonomija
BRANKO MILANOVIĆ: Nejednakost u književnosti
Branko Milanović je srpsko-američki ekonomista i ekonomski mislilac, autor niza knjiga o ekonomskoj nejednakosti. U ovom eseju bavi se delima klasične evropske književnosti kao ilustracijama za temu nejednakosti.
Kada sam pisao tekstove za knjigu Bogataši i siromasi, zbirku vinjeta i tri eseja na temu nejednakosti (globalne, te između i unutar država), palo mi je na pamet da bih za ilustrovanje nejednakosti u različitim zemljama mogao da upotrebim primere iz književnosti.
Na tu ideju sam došao posle nekoliko večernjih razgovora sa suprugom koja je veliki poštovalac Džejn Ostin. Do pre dvadesetak godina o Jane Austen sam znao samo to da je pisala romane. Počeo sam da ih čitam na ženino insistiranje i bio impresioniran duhom, načinom na koji koristi ironiju i preciznim zapažanjima o društvenom statusu i konvencijama. Prvo sam pročitao Gordost i predrasudu, zatim Emu, pa Mensfild park (preostala dva još nisam pročitao).
Dok smo jedne večeri razgovarali o Elizabet i Darsiju, moja žena je nabrajala Darsijeve prihode navodeći iznose u funtama i poredila ih sa prihodima Elizabetinih roditelja. Tada sam pomislio da bih podatke iz Gordosti i predrasude mogao da upotrebim u jednoj od vinjeta za moju knjigu. Od koristi je bilo to što sam nekoliko godina ranije sa Piterom Lindertom i Džefrijem Vilijamsonom objavio rad u kom smo koristili socijalne tablice za Englesku, uključujući i tablice za period 1801-1803. koje je izradio Piter Kolkahoun (Peter Colquhoun). To se približno poklapa sa godinama u kojima se odvija radnja romana. Na osnovu toga sam mogao precizno da ih smestim na lestvicu distribucije dohotka u Engleskoj onog doba – Dascija, Elizabet (u status neudate žene) i Elizabet ukoliko odluči da se ne uda za Darsija i nastavi život sa nasledstvom manjim od 50 funti godišnje kao jedinim izvorom prihoda, što je mračna budućnost kojom je plaši prečasni Kolins prilikom prosidbe. Na tabeli u nastavku prikazane su mogućnosti koje stoje pred Elizabet - može da se priključi populaciji od 0,1% najbogatijih ili da završi na medijani. Razlika u dohotku između ove dve opcije je 100 prema 1. (Ako se uda za Darsija, dohodak njihovog domaćinstva iznosiće 5.000 funti po članu; dakle: 5.000/50=100.) Kao što sam zabeležio u vinjeti, „podsticaj da se zaljubi u Darsija gotovo je neodoljiv“. U poslednjoj koloni je prikazano koliko se ta razlika smanjila u poslednjih 200 godina: odgovarajuće pozicije za 2004. godinu (najsvežiji podaci kojima sam raspolagao u vreme pisanja knjige 2009) proizvode razliku od samo 17 prema 1.
Odlučio sam da u drugoj vinjeti upotrebim primer Ane Karenjine. Njena putanja na dohodovnoj lestvici slična je Elizabetinoj. Iz samo jedne Tolstojeve rečenice saznajemo da Anina porodica po prihodima pripada srednjoj klasi. Udajom za Alekseja Aleksandroviča Karenjina, sa kojim živi u raskošnoj kući, priključila se 1 procentu najbogatijih. Ali, kao i Elizabet sa Darsijem, Ana bi sa grofom Vronskim ušla u najuži krug esktremno bogatih - 0,1 procenat najbogatijih stanovnika Rusije oko 1875. godine. Ana bi tako svoje prihode uvećala čak 150 puta, što je impresivnije od Elizabetinog dobitka. Onda mi je palo na pamet da dodam i primer iz Balzaka, iz romana Čiča Gorio koji sam oduvek voleo, a cenio ga je i Marks (vidi Karl Marx i svetska književnost S. S. Prauera), najviše zbog njegovih nemilosrdnih analiza funkcionisanja finansijskog kapitalizma u Francuskoj. Prikupio sam dosta podataka, ali sam zaključio da bi još jedna slična vinjeta bila suvišna. Zato sam je izostavio. (Nekoliko godina kasnije, Tomas Piketi je nešto slično uradio u Kapitalu u 21. veku, gde je koristio dosta primera iz Balzaka.) U novoj i uzbudljivoj knjizi Književnost i nejednakost: devet pogleda od napoleonove ere do prvog zlatnog doba Daniel Šaviro (Daniel Shaviro) proširuje ovaj pristup i primenjuje ga na tri epohe i devet knjiga. U prvom delu (Engleska i Francuska u doba revolucije), za potrebe prikupljanja podataka o društvenim i ekonomskim aspektima nejednakosti (mnogo detaljnije nego što sam ja to činio), Shaviro pretresa Džejn Ostin (Gordost i predrasuda), Balzaka (Čiča Gorio i Banka Nucingen) i Stendala (Crveno i crno). Za drugi deo (Engleska od 40-ih godina 19. veka do početka Prvog svetskog rata) odabrani su Čarls Dikens, Entoni Trolop i E. M. Forster. Konačno, u trećem delu, okreće se američkom zlatnom dobu (Mark Tven i Čarls Dadli Vorner, Idit Vorton i Teodor Drajzer). Prikaz knjige spremam za sledeću objavu na blogu. Ali moram priznati da, za razliku od pisaca iz prvog dela, sa piscima iz drugog i trećeg dela knjige nisam dobro upoznat (sa izuzetkom E. M. Forstera), pa zato o njihovim knjigama neću imati mnogo toga da kažem. Žao mi je što Šaviro nije uključio i Frensisa Skota Ficdžeralda, jer verujem da je on savršen izbor pisca za zlatne dvadesete: možda čak više u romanu Blaga je noć nego u Velikom Getsbiju. Ali bilo koja od te dve knjige bi odlično poslužila. Završio bih jednim zapažanjem. Pošto sam objavio Bogataše i siromahe, zainteresovao sam se za pronalaženje sličnih sociološki korisnih i empirijski utemeljenih književnih dela (sa dovoljno detalja i tačnim iznosima dohodaka) u drugim književnostima. Raspitivao sam se kod nekoliko studenata iz više zemalja da li u njihovim književnostima postoji nešto slično. Nismo pronašli gotovo ništa. Naravno, ima knjiga koje sadrže podatke zanimljive za sociologe i antropologe, ali nema brojki na osnovu kojih bi empirijski ekonomisti mogli isplesti priču i smestiti likove na dohodovnu lestvicu (pod uslovom da takvi podaci za dato vreme i mesto postoje). Izgleda da većina pisaca ne mari mnogo za ono što je Balzak opsesivno radio kroz čitavu Ljudsku komediju. To zapažanje nije rezultat temeljne pretrage i sasvim je moguće da nisam u pravu. Ali hipoteza je zanimljiva: da li se samo evropska književnost 19. veka odlikuje tim natprosečnim interesovanjem za probleme društvenog statusa, bogatstva i dohotka? Ili nju samo najbolje poznajemo? Ipak, rekao bih da su u književnosti 20. veka empirijski podaci znatno ređi. Na primer, Prust u svojim knjigama opisuje društvene sukobe i kompromise između skorojevića, buržoazije i aristokratske elite kojima se bavio i Balzak. Ali za razliku od Balzaka, kod Prusta nema upotrebljivih podataka. Zato Proust nije od velike koristi za empirijske ekonomiste. Sličan utisak ostavljaju i drugi pisci koje poznajem. Ipak, nadam se da još ima književnih dela koja se mogu koristiti onako kako sam ja koristio Gordost i predrasudu, a Piketi i Šaviro Čiča Goria. Jedan od ciljeva ovog teksta je da podstakne čitaoce da potraže autore i knjige iz kojih se mogu izvući podaci za skiciranje kontura nejednakosti u različitim društvima i epohama. (Global inequality; Peščanik.net; prevod: Đ. TOMIĆ)
Bonus video: