Planira kraj karijere
ALIMPIJEVIĆ MI JE REKAO DA MU NE TREBAM: Pešić me uhvatio da spavam na sastanku: A ti pajkiš, pajkiš?!
Nekadašnji reprezentativac razmišlja da polako i zvanično kaže zbogom košarci
Marko Kešelj razmišlja da kaže zbogom aktivnom igranju košarke i stavi tačku na svoju igračku karijeru.
Nekadašnji reprezentativac prethodne sezone nije igrao ni za jedan klub, a i dok je pre toga bio dve sezone član Crvene zvezde više je bio van protokola nego u timu i maltene na prste dve ruke se mogu nabrojati utakmice u kojima je uopšte ulazio u igru.
Zato i razmišlja da posle tri godine van takmičarskog ritma postane "penzioner" u svojoj 32. godini. Karijerom može da bude zadovoljan, ali očekivalo se mnogo više od njega, što i on sam zna s obzirom na talenat i potencijal koji je pokazivao još kao i tinejdžer.
Uostalom, sa 18 godina je potpisao za Đironu na čijoj klupi je tada sedeo Svetislav Pešić, a u timu bile sve same legende evropske košarke Gregor Fućka, Šalenga, Arijel Mekdonald, Mark Gasol.
Upravo tog perioda u Španiji se prisetio u opširnom intervjuu koji je dao za "Sport klub", i u kome je ispriča neke od anegdota iz svoje karijere.
- Fućka je tada imao 36-37 godina – prekaljeni as, što kažu novinari. Bio je surovi profesionalac, koji je na primer strogo vodio računa o tome šta jede. Smejao sam se kada nas je vodio na ručak i uzeo flaširanu vodu da njome opere jabuku zato što je mislio da nije dovoljno čista. Marko Marinović je tada bio sa mnom, zajedno smo igrali u Đironi i Fućka je bio neko na koga smo pokušavali da se ugledamo. Bilo je tu još izvrsnih momaka. Dalibor Bagarić mi je najviše značio kao podrška dok sam bio tamo. Mislio sam da treba da igram, a nisam shvatao da sam mlad i da treba vreme da prođe da bih zaslužio da dobijem priliku. Bio sam klinački besan i kao neka nepravda me je bolela – tu je Bagarić imao veliku ulogu, pozivao bi me kući na ručak i objašnjavao mi kako moje vreme tek dolazi, da će mi biti muka od košarke koliko ću je igrati i da će karijera dugo da traje - ispričao je Kešelj.
Mnoge su priče iz tog perioda vezane i za Marka Gasola koji je tada takođe bio mlad igrač i koji je imao specifičan odnos sa Svetislavom Pešićem, a poznato je da su obojica u to vreme imali jedan porok - cigarete.
- Da, tada se mučio sa viškom kilograma – Pešić ga je terao da trči pre svakog treninga u parku pored hale. Mark je dolazio biciklom na trening, oblačio je perjane jakne na sebe, a napolju je bilo 40 stepeni. Trudio se da izgubi kilažu, borio se, ali bio je mlad, talentovan i za poštovanje. Mark je imao porok da je pušio, čak i u svlačionici i gde god smo sedeli – na večeri, u hotelu. Onda se Pešić opkladio sa njim ko će duže da izdrži bez cigarete jer je u tom periodu i on pušio. Opkladili su se pred ekipom. A ko je pobedio? Koliko sam video, Pešić ni danas ne puši!
Prvi put je u Crvenu zvezdu došao Kešelj došao u leto 2008. godine i tada dobio opet priliku da sarađuje sa Pešićem.
- Bili su tu Štimac, Tadija Dragićević, Kikanović, Bakić, a onda su doveli strance. Bjelica je došao na probu. Sava Lešić i on pojavili su se u svlačionici na probi. Mi smo se svi presvlačili, njih dvojica su stajali u ćošku, da bi Pešić ušao i pitao: 'Ko ste vas dvojica?‘ Bjelica je odgovorio: 'Nas je poslao Tanjević‘, a Pešić je na to rekao: 'Pa neće meni Tanjević da pravi ekipu, ko ste vas dvojica?‘ Kari je napravio šalu, naravno, rekao im je da se presvuku da bi video šta znaju. Bjelica je potpisao tromesečni ugovor, da bi posle toga cela priča krenula u odličnom smeru.
Kešelj se prisetio i brojnih interesantnih događaja i anegdota iz tog perioda.
- Bili smo izgubili od Hemofarma u Vršcu sa 20 poena razlike, a onda su došli u Beograd i u presudnoj utakmici nas išamarali 20 razlike u Pioniru. Publika nam je zviždala, baš su nas pregazili. Kako nismo igrali više ništa od takmičenja, zbog čega smo imali 10-15 dana pauze, otišli smo u Budvu, hotel Splendid na pripreme. Kari je sav bes iskalio na nama, treniralo se po tri sata. Ali igrači su 'provalili‘ da je u hotelu vrhunski spa – Kari je posle svakog treninga sa stručnim štabom pešačio do Budve, to mu je bila šetnja i mi smo znali da imamo oko sat vremena dok on ne dođe, pa smo išli na bazen, u saunu i đakuzi. Neko mu je to rekao i on se jedno jutro izvikao na nas: 'Ma, neću da vas vidim, je l' ste došli ovde na godišnji odmor? Nije vam ovo letovanje, došli smo da treniramo‘. Kad smo se vratili u hotel, mi smo se pogledali i rekli: 'Ma, hajde još danas na bazen i više nećemo‘. Pošto sam obukao bademantil i obuo hotelske papuče tri broja manje, ušao sam u lift. U prizemlju se zaustavio, vrata su se otvorila, a Kari je stajao ispred i žvakao kašicicu od kafe. Gleda me i kaže: 'Aha, ti malo na bazen‘, a ja sam odgovaram: 'Ne, treneru, ovako volim da se šetam po hotelu‘. Na to mi kaže: 'Jeb..u vam majku večeras, polomiću vas‘. Intenzitet treninga se povećao za oko pedeset odsto dok nismo shvatili da nam je bazen loša ideja.
Bilo je kako kaže i situacija kada je usred timskog sastanka zaspao.
- Kada bismo izgubili utakmicu u Zvezdi, sastanci su trajali i po četiti sata – zatvori nas u sobu, pusti utakmicu, podesi svetla i četiri sata analizira svaki korak, svako dodavanje i naše greške. Baš u vezi sa time ispričaću vam anegdotu kojoj se i danas smejemo. U tom periodu sam posle jutarnjeg treninga odlazio na predavanja na fakultet, posle toga odem do kuće da nešto ručam i vratim se na večernji trening. Izgubili smo utakmicu, imamo dug sastanak, počnem da se borim sa snom i u jednom momentu zaspim. Sedeo sam tačno iza Pešića. Tadija, koji je sedeo pored mene, gurnuo me je laktom, trgao sam se iz sna i video upaljena svetla, ugašen televizor i Karija koji me gleda direktno u oči. 'Ti pajkiš, ti pajkiš‘, rekao mi je onim svojim tonom. Ja sam oćutao, ništa nisam smeo da kažem. Kada je posle ušao u svlačionicu, rekao mi je: 'Dobro, bre, Marko, pa zaspao si na sastanku. Stvarno nema smisla, šta se sa tobom dešava?‘ Ja mu kažem da sam bio na fakultetu, a on mi je rekao: 'Na fakultetu? Pa, Marko, mislio sam da si se ti opredelio. Idi čoveče kući, odmaraj‘. Bio je šou. Ali, 'ti pajkiš‘, svi su umrli od smeha i to je ostalo za sva vremena.
Posle Zvezde košarkaški put je Kešelja odveo u Olimpijakos sa kojim je 2012. godine osvojio Evroligu u onoj čuvenoj utakmici koja je rešena košem Printezisa u poslednjoj sekundi. U tom finalu fajnal-fora Kešelj je na terenu proveo 13 minuta i dao je 2 poena, a Olimpijakos je od -19 napravio senzaciju i slavio pogotkom Jorgosa Printezisa u poslednjoj sekundi.
- Trema je bila velika i do nekog petog minuta prve četvrtine rezultat je bio 6:2. Svi smo bili pod ogromnom tenzijom, bilo je psihički nezgodno da se igra. U jednom momentu su se oni odlepili na 12-15 razlike i na poluvremenu smo razmišljali samo o tome kako da ne izgubimo 40 razlike. Utisak je bio da nas ‘ladno kontrolišu i da se pitaju za sve. Duda je tada ušao u svlačionicu i sve vreme se je vikao jedino na Spanulisa, čak ga je i gađao tablom. Rekao mu je: 'Ti si lider i treba da digneš ekipu, na šta ovo liči?!‘ To je kod nas ostalih igrača probudilo gnev jer je Bili stvarno bio pravi vođa. Odlučili smo da izađemo, da 'poginemo' i da pokušamo da preokrenemo rezultat. Oni su kontrolisali čak i treću četvrtinu, vodili su i +19. Kada smo shvatili da nemamo šta da izgubimo i da smo već izgubili, u tom momentu smo se svi opustili, počeli smo da šutiramo i sve se okrenulo u našu korist. Prišli smo na pet-šest poena razlike, njima je voda ušla u uši i tu smo videli našu šansu. Sećam se poslednja dva bacanja Šiskauskasa. Ejsi Lo je tada tek došao u Evropu i malo je znao o evropskim igračima i njihovim karakteristikama. Tokom Evrolige nas je uvek pitao da li taj neko promašuje bacanja. Jednom je pitao za Navara da li promašuje bacanja, pravio je takve kikseve, a mi smo se smejali i rekli mu da je 1994. promašio poslednji put. Sedeo je pored mene na klupi i gurka me, pita me da li Šiskauskas promašuje, odgovorio sam mu da se ne sećam kada je poslednji put promašio bacanje. U trenutku dok to izgovaram promašio je prvo, a nas dvojica smo se pogledali u šoku. Držao me je za nogu da bi Šiškauskas promašio i drugo. Da je dao jedno, Spanulis bi probao da ide na trojku, ne bismo išli na produžetak i ko zna kakav bi ishod bio.
Kešelj je bio deo reprezentacije Srbije, ali iz različitih razloga nije imao sreće da osvoji makar jednu medalju – 2009. godina peh u poslednjem momentu učinio je da ne igra na Evropskom prvenstvu u Poljskoj, a godinu dana kasnije u Turskoj igrao je košarku karijere, samo da bi Srbija bila “opljačkana“ u polufinalu u meču sa domaćinom. Protiv Španije u četvrtfinalu, kada je Teodosić ubacio čuvenu trojku za pobedu, Kešelj je šutirao trojke 5-5, Turcima je u polufinalu dao 18 poena, upisao je 12 u meču za treće mesto sa Litvanijom...
- Cela ta generacija rasla je zajedno, da tako kažem. Duda je prebacio nas trojicu-četvoricu iz univerzitetske reprezentacije u prvi tim – osvojeno je srebro, a ja sam zbog infekcije morao da propustim takmičenje. Iz te 2009. gradila se 2010, a na to Svetsko prvenstvo došao sam posle dobre sezone u Zvezdi. Ne vrhunske, ali solidne. Od prvog meča sam osetio da sam nikad spremniji – bukvalno sam lepršao po terenu, mogao sam da zakucam, da dam šta hoću i da odigram odbranu. Samopouzdanje mi je raslo – čim bih dobio loptu, šutirao bih, nisam oklevao. Stvarno smo igrali jedan za drugoga, ne pamtim ekipu u celoj svojoj karijeri koja je imala takvu atmosferu i takvu slogu kao mi 2010. To se i videlo na terenu. Igrali smo vrhunski i najžalije od svega mi je što nismo imali priliku da se oprobamo sa Amerikancima u finalu jer sam ubeđen da bismo mi to bolje uradili nego Turci, koji su zbog svih neregularnosti u polufinalom. Došli smo u hotel i niko nije mogao da zaspi do četiri-pet ujutru. Sutradan smo igrali u šest, prvi termin. Bili smo isceđeni i slomljeni. Koliko god da su oni stariji igrači govorili da je bronza dobra i da je uspeh, da treba da se borimo za medalju i da zaboravimo na prethodni dan, mi nismo uspeli da se oporavimo od polufinala. Tako smo izgubili i bronzu.
Posle Valensije, Kešelj je nastupao za Le Man, Asvel, Megu, Lavrio i Ostende, da bi se na leto 2017. godine vratio u Crvenu zvezdu. Nije to bilo lepo iskustvo, ali kaže da tada nije želeo da daje intervuje, da “ispravlja krive Drine“ i isteruje pravdu. Sa vremenske distance, bio je otvoreniji.
- Razgovarao sam sa Miškom i rekao sam mu da bi mi bilo žao da završim karijeru, a da sa Zvezdom nemam neku titulu. Sa Čovićem sam u sjajnim i odnosima i sve smo se dogovorili, ali sve to je palo u vodu posle dva meseca, kada je trener (Alimpijević) odlučio da mu više nisam potreban u ekipi. Već posle druge utakmice u svlačionici mi je rekao: 'Ovo ovako ne ide. Moramo da razgovaramo sa Nebojšom da se tebi raskine ugovor‘. Od tog momenta me ekonom obaveštavao da ne putujem sa ekipom. Te godine sam došao spreman na pripreme, radio sam i bila mi je želja da to u Zvezdi liči na nešto. Tada sam imao 30 godina, a oni su mi govorili da sam mator i da sam za penziju, to je bilo nerealno. Krivo mi je što nisam dobio šansu jer ne može niko da me ubedi da sa svojim iskustvom i fizičkom spremom nisam mogao da igram Jadransku ligu i KLS - kaže Kešelj sa gorčinom u glasu i nastavlja: - Ono što mi je bilo najbolnije i što sam baš doživeo lično jeste sledeće – na +40 protiv Cibone , pet minuta do kraja, ceo Pionir skandira moje ime i prezime kako bih ušao u igru, a trener me nije ubacio ni tih poslednjih pet minuta. To je bilo baš nisko. U svom gradu, u svom klubu, u kome sam odrastao i napravio ime i karijeru, da na kraju sediš pored tunela kao neki 14-15. igrač. To me je udaljilo od razmišljanja o košarci jer je bilo baš bolno za mene. Smatrao sam da to nije način na koji treba da se završi moja karijera. Osećam se loše i povređeno zbog toga. Znao sam sa koje strane je to dolazilo. I onda sledeće godine kada je Milan (Tomić) došao, već celu sezonu nisam igrao. Treneri računaju na igrače koji su spremni, u formi i imaju neki kontinuitet. Bilo je utakmica gde sam dobro igrao – protiv Krke sam dao 20 poena – i ja pomislim da ću dobiti šansu da igram sledeći meč, samo da bi mi saopštili da se opet ne skidam. Ali opet nisam hteo da iznosim to u javnost, da pravim tenziju i negativnu sliku o klubu i u sebi. Pustio sam da se to mirno završi.
Ipak, prošlog leta nije produžena saradnja s njim i od tada je bez kluba, tako da ove sezone nije nigde ni igrao. Zbog toga planira i da definitivno i zvanično završi igračku karijeru.
- Posle dve godine sedenja pored klupe i ove sezone koja je gotova, ne želim da dokazujem sebi do koje godine mogu da igram, a da to bude neki niži nivo. Sve bliži sam tome da je odluka definitivna. Što kaže jedan moj drug: 'Kada voziš ferarija, teško ti je posle da sedneš u fiću - rekao je Pešić.
BONUS VIDEO:
(Espreso.co.rs / Sportklub.rs)