EKSKLUZIVNO, LEO VESTERMAN: Bogdan je non-stop za kaznu trčao uz stepenice! Moguće je da se vratim u Partizan!

Situacija oko koronavirusa bar se prividno smirila u odnosu na prethodnih nekoliko meseci. Kako u Srbiji, tako i u Turskoj, gde u glavnom gradu Istanbulu, za ekipu Fenerbahčea, igra bivši plejmejker Partizana - Leo Vesterman.

Reprezentativca Francuske koji je košarkaško ime stekao igrajući za beogradske crno-bele, pozvali smo dok je bio u svom stanu na Bosforu, gde ormara od napornog košarkaškog života. Pronašao je vreme da uživa u čarima porodice, koje su često nemoguće za profesionalne sportiste u surovom rasporedu utorak-četvrtak-nedelja, veoma čestom za timove koji igraju Evroligu.

Podsetimo, ove nedelje smo već objavili intervju sa njegovim najboljim prijateljem Žofrijem Lovernjem...

... A, ovog vikenda odlučili smo da vas obradujemo još jednim velikim razgovorom sa strancem koji je nastupao u srpskoj košarci.

Čime si ubijao vreme tokom samoizolacije?

- Provodim ga sa svojom porodicom, ženom, ćerkom i sinom koji se rodio pre mesec dana, najviše vremena i pažnje posvećujem svojoj ćerki koja će uskoro da napuni 5 godina i kako je krenula u školu, ima časove, postao sam joj kao učitelj, što je nešto novo za mene i moram ti priznati jako mi prija, imamo svaki dan druge časove, učimo, vežbamo, jako mi sve ovo prija jer mogu da se posvetim porodici 24/7, jer to tokom sezone nije moguće zbog svih putovanja i utakmica koje imamo, ali svakako u ovim teškim vremenima moramo pronaći pozitivne stvari koje će nas održavati.

Koliko ti je pomoglo što Žofri Lovernj i ti živite u istom gradu?

- Žo i ja smo najbolji prijatelj, kumovi, kao što znaš, on je kristio moju ćerku, mi čak i sad živimo u istoj zgradi, on živi sprat iznad mene, i to je super, možemo stalno da se viđamo ili da dodamo jedni drugima kad nam ponestane jaja ili brašna, a-ha-ha, ili tako nekih osnovnih stvari za kuću, posebno mi je drago što je tu jer provodi dosta vremena sa mojom ćerkom, što mi jako puno znači, zahvalan sam što opet igram sa njim, iskreno kad smo obojica napustili Partizan, nisam ni pomislio da ćemo igrati u nekom klubu opet zajedno, ali evo nas.

Da li si uživao u vremenu provedenom sa porodicom? Priznaj, nisi očekivao da ćeš tokom karijere imati 2, 3 meseca da se stoprocentno posvetiš najbližima.

- Kao što sam ti i rekao, kao košarkaš osim leta i nemama baš vremena da se 100% posvetim svojoj porodici, imam faktički samo leto, a ovo mi je dalo mogućnost da budem non stop sa njima, posebno jer mi se sin skoro rodio, i tokom sezone ne bih mogao nikako da provodim ovoliko vremena sa njim, i jako sam zahvalan na tome - rekao je, nadovezavši se pričom o delu familije koji nije mogao da viđa, jer nisu u istoj zemlji:

- Jako mi nedostaje porodica i prijatelji, jer su oni u Francuskoj, mama mi je medicinska sestra, pa je ona u epicentru zaraze, ali hvala Bogu svi su dobri , ali biće ovo dug proces za sve nas da sve dođe u normalu kao pre.

Koliko ti je bilo teško da ostaneš u formi?

- Veoma je teško ostati u formi, od svoje 5. godine kad sam i krenuo da treniram košarku, lopta je bila uvek pored mene, svake nedelje sam šutirao, driblao, a sada već mesec dana je nisam pipnuo, mi uvek možemo da trčimo i vežbamo, ali ništa ne može da zameni teren i loptu. Tokom karantina je jako bitno voditi računa o ishrani i svom telu, i raditi neke stvari koje baš i ne možes tokom sezone, jako puno radim na istezanju i pokretnosti, čak sam u svom stanu napravio i mini teretanu da vežbam, kako bih bio što spremniji za povratak na teren, jer košarka je specifična, nije kao trčanje ili plivanje.

Igrao si kod nekih od najvećih košarkaških trenera današnjice. Koja je razlika u metodama rada Vujoševića i Željka Obradovića, ako je ima uopšte?

- Koliko su slični, toliko su i različiti, svaki trener ima svoju viziju igre i kako da usmeri igrača, njih dvojica su definitivno posebni i to ih i čini najvećim trenerima, samo ću reći "srpska škola", počastvovan sam što sam imao i imam priliku da radim sa njima.

Duško Vujošević vam je davao da čitate mnogo knjiga? Koja je na tebe ostavila najveći utisak i kako je to uticalo na tvoj košarkaški i ljudski razvoj?

- Da, jeste, posebno volim jednu, "Thought for myself", a ne mogu ni da ne spomenem Iva Andrića, te su knjige ostavile jak utisak na mene. Pored knjiga davao nam je i muziku i filmove.

Po čemu pamtiš Vujoševićeve treninge?

- To su bile prelepe godine za mene, bilo je jako teško, iskreno da moram opet da prođem kroz sve te treninge verovatno ne bih uživao u njima kao tad što jesam, ali svaki tim ima svoj način rada, a tad su svi igrači bili u svojim 20-im, a mi smo znali da ćemo se boriti protiv jakih ekipa u Evropi, tako da smo morali naporno i jako da radimo. Imali smo sreće što smo se svi lepo uklopili i vladala je lepa harmonija. Ponavljam - bilo je teško, ali mislim da nam je svima pomoglo u daljem napretku.

Naravno, morali smo da ga upitamo i neke slične stvari o kojima smo pričali sa Žofrijem Lovernjem, u velikom intervjuu.

Ko je najteže podnosio spartanske metode Vujoševića?

- Bogdan i Bertans, posebno Bogdan, jer je Dule video potencijal u njemu i jako ga je forsirao da napreduje što više, sećam se da je Bogdan non-stop trčao uz stepenice, svaki put kad bi progovorio na treningu, moramo je trči 10 minuta uz stepenice Pionira, što nije ni malo lako, i ja sam to nekad radio, ali Bogdan je to radio non-stop, i pažljivo se gledao svaki njegov korak jer nije bilo mesta greškama.

Šta je to po čemu se Željko Obradović razlikuje od ostalih?

- Mnogo stvari, on ima sve što je potrebno da postane to što i jeste, najveći trener u Evropi, ima karakter, harizmu, želju za pobedom, čak i pored 9 osvojenih titula u Evroligi, on ima stav kao da ih nije ni osvojio. Ima ogromnu želju za igrom, obaranjem limita. To je neverovatno, jako je posvećen trener, neću ni da pričam o taktici, on je genije, ima razumevanja za nas igrače, okružen je i dobrim pomoćnim trenerima, kojima veruje i zna da će raditi naporno.

Ko je bio najbolji u PES-u koji se igrao u Lovernjovom stanu u Beogradu?

- A-ha-ha, u tom momentu mi stvarno nismo igrali PES, prosto nije bilo vremena, jako smo naporno radili, idemo na treninge, spavamo. I tako u krug, to je bila naša šansa da kroz rad postanemo odlični igrači, tako da smo je maksimalno iskoristili.

Šta misliš o trenutnom Partizanu, treneru Trinkijeriju i ovoj sjajnoj sezoni koja je nažalost prekinuta zbog pandemije?

- Generalno Partizan ide napred, Trinki je odličan trener, imaju dobar izbor igrača, mislim da su jako dobri, igrali smo pred početak sezone i još tada se moglo osetiti da će ovo biti dobra sezona za njih, ne znam šta će biti sa nastavkom sezone, ali su svakako bili apsolutni favoriti da osvoje Evrokup, kao I ABA ligu, gledao sam dosta njihovih utakmica ove sezone. Jako su dobri, vidim da je i publika to prepoznala, i stvarno je uživanje gledati ih.

Još jedno isto pitanje kao i za Žoa: Kada ćeš se vratiti u Partizan? Dakle, ne da li ćeš se vratiti, već KADA?

- Nikad se ne zna šta nosi dan, svi znaju da sam ja jako uživao dok sam bio u Partizanu, trenutno sam ovde, u Feneru, gde mi je lepo, ali jednog dana sve je moguće, pa i moj povratak!

Dok si nastupao za reprezentaciju Francuske, susretali ste se sa Srbijom, posebno mislim na onaj meč za treće mesto na Eurobasketu 2015. Da li je bilo pomešanih emocija jer si igrao protiv nekih bivših saigrača iz Partizana?

- Iskreno, ja sam bio jako srećan što smo osvojili treće mesto, ali mi je bilo drago što sam ih video: Bogdana, Dragana, Lučića, bilo mi je žao što su oni izgubili, ali sam bio srećan zbog sebe. Na kraju krajeva, najvažnije da smo svi uspeli da igramo za naše reprezetacije.

Igraš istu poziciju kao legendarni Toni Parker. Kako je bilo učiti od njega dok ste igrali za Francusku?

- Iskreno, najviše sam uživao kada sam imao 19 godina, tada smo igrali zajedno, to mi je tada jako značilo, bio sam mlad, i mogao sam da vidim šta je pravi profesionalizam, način kako priča sa saigračima, sve mi je to pomoglo. Nažalost, u reprezentaciji nije baš bilo toliko prostora za vežbanje, jer su rasporedi uglavnom bili gusti. Sa kojim od bivših saigrača iz Partizana, osim Lovernja, se najčešće čuješ?

- Svaki dan se čujem sa Lučićem i Milosavljevićem, oni su mi postali jako bliski prijatelji, čujem se dosta i sa Bogdanom, kao i sa Milutinovim, ali Gagi i Luča su mi baš baš bliski.

Crno-beli nisu osvojili ABA ligu još od 2013. godine, kada si ti bio u klubu. Sećaš li se onog polufinala 2014? Da li i dalje boli?

- Te 2013. je bilo odlično, na početku nas je Zvezda pobeđivala. ali mi smo jako naporno radili, i to se sve vratilo. Znate i sami da sam se te 2014. godine, povredio, bilo je jako teško, video sam svoje saigrače na podu, razočarane, a to samo pokazuje koliko smo svi bili posvećeni i kolika je želja bila da se osvoji ABA liga.

Koliko je teško bilo što si bio povređen tada i nisi mogao da pomogneš saigračima?

- Povreda je bila užasna, jako sam se loše osećao, ali uz pomoć saigrača i porodice, prebrodio sam to.

Zašto ti je Partizan baš toliko prirastao za srce?

- Uvek se se ophodili prema meni kao da sam Srbin, i to mi je jako značilo, kad osetiš da si deo naroda, kluba sa tolikom tradicijom, ne možes, a da ne voliš isto toliko. Svi iz kluba su me zvali na porodične ručkove, za praznike, stvarno sam se osetio kao deo zajednice. Nešto čega se posebno sećam, kada sam baš bio emotivan, radio se dokumentarac o Partizanu, Danilović je davao izjavu i reko je : "Kada vidim Lea i Žofrija, ne vidim ih kao Francuze, vidim ih kao Srbe", i to mi je mnogo značilo. Emocija koju sam imao sa igračima, a posebeno sa navijačima, mislim da to neću opet osetiti, moram reći da sam srećnik koji je imao priliku da to oseti na svojoj koži, ali kada ste osetili tu vrstu emocije kao igrač, nadate se da ćete je opet osetiti, to je nešto jako posebno.

Neka anegdota sa treninga? Da li je nekada bilo toliko naporno kod Vujoševića, da niste mogli da izdržite?

- Mislim da je bila 2012, negde u novembru igrali smo protiv Crvene Zvezde, to je bio moj prvi derbi, i oni su nas razbili, ali stvarno, dosta su bili bolji od nas u tom momentu, otišli smo u svlačionice, Dule je bio jako ljut, oborio je sto, i svaki put kada bi krenuo ka vratima šutnuo bi ih, čak je i ogledalo koje je bilo na vratima slomio, tada sam shvatio da nema šale kada igramo derbi, da je to nešto iznad košarke, nešto na šta ja nisam navikao u Francuskoj. Bio sam u poziciji da mi moramo da pobedimo Zvezdu- posle se meč završio, morali smo tri sata da gledamo snimak utakmice, a trening nam je bio suradan u 6 ujuttu, tako da smo spavali svega 2 sata, došli smo u halu, i morali smo da trčimo, ne znam ni ja koliko, neki su morali i da povraćaju. Jako je teško bilo, mislim da nas je ovo nateralo da radimo bolje na svakom sledećem treningu. I kada samo bili eliminisani iz Evrolige 2012, tada smo imali samo jednu utakmicu nedeljno, ali smo svi krenuli da treniramo jače nego ikada. U nama se nešto probudilo, svi smo bili u odličnoj kondiciji, tako smo i osvojili ABA ligu. igrali smo sa Zvezdom u plej-ofu, na kraju sezone kada su već svi umorni, mi smo se osećali kao da ništa ne može da nas zaustavi.

Koji momenat ti je bio najteži u karijeri?

- Kada sam morao da napustim CSKA. Kada sam došao, to je bilo mesto na kome sam se nadao da je moguće osvojiti Evroligu, oni su svake godine bili na Fajnal-foru, a moja želja je bila da nekad u karijeri osvojim EL. Kada sam došao tamo, imao sam ozbiljnu povredu, gde sam mogao da izgubim i nogu, tako da nisam mogao da treniram sigurno 3,4 meseca. Kada sam se vratio, igrao sam moram reći jako dobro, a tokom meča sa Himkijem, opet sam se povredio, ovoga puta su bila u pitanju leđa i morao sam na operaciju. Tako da su oni odlučili da me ne zadrže u timu, što je bilo veoma bolno, eto zbog povrede nisam mogao da ostvarim svoj najveći cilj, ali znaš, ovo je biznis, ja potpuno razumem CSKA, i zašto me nisu zadržali, rekli su da sa svim ovim povredama ja neću biti u stanju da se vratim na nivo na koji sam igrao i moram priznati, jako sam ovo lično shvatio, bilo mi je teško, ali opet imam odličan odnos i sad sa trenerom, kao i predsednikom kluba, zaista sam uživao tamo, i jako mi je bilo krivo što sam otišao, a oni su godini dana posle toga osvojil Evroligu. To definitivno nije lako.

U kom periodu svoje karijere si bio najzadovoljniji svojom igrom?

- Prošle godine, kao što sam ti i rekao, kada jednom doživiš emocije kao što sam doživeo u Partizanu, uvek tražis neke slične koje će da te vode, a moram da priznam da sam ih doživeo prošle godine, jako sam dobro igrao, Žalgiris je tad stigao do plej-ofa, fanovi su to prepoznali, ceo grad je prepoznao naš trud. Usledilo je jedno veliko buđenje navijača, kada smo igrali sa strane, svi barovi su bili puni, svi su gledali naše utakmice, oni baš vole da bodre svoj tim. Zaista sam uživao tamo, ostao sam u jako dobrim odnosim sa igračima i trenerom.

Ko ti je omiljeni saigrač iz Fenerbahčea?

- Nemam omiljenog saigrača, naravno da mi je Žo najbolji drugar i srećan sam što igram sa njim. Nando de Kolo je takođe tu, njegova ćerka ide u školu sa mojom, naše žene se veoma vole, provodimo dosta vremena zajedno igrajući karte... Moram da pomenem i Jana Veselog, sa njim idem na porodične večere, igram igrice, a imamo i tu srpsku povezanost. Naravno, tu je i Kalinić, najviše se družim sa njima. Dakle, Kalina, Jan, Nando i Žo su mi možda najbliži, ali moram da kažem da su svi ostali saigrači odlični prema meni - zaključio je Vesterman.

Bonus video:

(Emilija Jovanović i Aleksa Radosavljević)