A TEK ŠTO JE DOBILA POSAO! Nova voditeljka "Bogradske hronike" se nije snašla? Sin je teši, mama bila si lepa

- “Beogradska hronika” je jedna ozbiljna televizijska institucija. Poziv da radim u njoj nije samo čast, nego i priznanje za moj dosadašnji novinarski rad. Da se ne lažemo, imala sam tremu kada sam prihvatila poziv, ali sve je jedan veliki i uzbudljiv izazov. Urednik Saša Barbulović i direktor Dragan Bujošević veruju da je to posao za mene, a kako sam se snašla, prosudiće gledaoci - izjavila je Ana za "Blic".

Da li ste se čuli sa Radom Đurić?

- Nažalost, vanredno stanje je promenilo uobičajeni tempo rada svima, pa i nama novinarima. Koleginica Rada je iznenada otišla sa naše televizije, tako da nisam imala priliku da s njom razmenim iskustva.

Trenutno “Beogradsku hroniku” radite sredom i petkom. Koliko je ovakva emisija drugačija od svega što ste do sada radili u vašoj skoro dve decenije dugoj novinarskoj karijeri?

- Ceo život radim u informativnoj redakciji. Uključenja, vesti, intervjui, a prilično sam ponosna na autorske emisije koje se bave temama kojih se malo ko dotiče. U “Oku” sam napravila veoma gledane priče o vojnim pilotima iz SFRJ, ljudima koji su menjali svoju veru, nasilju nad ženama, pedofilima, a neke od njih su i nagrađivane. Sada sve ovo moje iskustvo mogu da zaokružim iz jedne drugačije perspektive.

Kako funkcionišete sa Slađanom Tomašević, koja je takođe godinama deo “Beogradske hronike”?

- Slađana je divna koleginica i sjajan profesionalac. Još letos mi je dala dragocene savete, nesebično mi pomogla da se što bolje snađem u novom studiju i novoj emisiji i beskrajno sam joj zahvalna na tome. Sigurna sam da ćemo lepo sarađivati i u budućnosti.

Iako više niste zvanično deo redakcije emisije “Oko”, vi i dalje priskačete u pomoć kolegama?

- U “Oku” sam upoznala sjajne ljude i novinare. Dobila sam svu slobodu da pokažem sve što znam o novinarstvu i proširim iskustva. To je mala i kompaktna redakcija, najmanje što mogu da kažem je to da mi je prirasla srcu.

Pre RTS-a skoro osam godina ste bili i deo Radio Beograda 202. Da li vam nedostaje radijski posao?

- Radio je jedan intimni prijatelj koji rečima, muzikom i zvukovima mora da vas natera da pravite slike u glavi. Potpuno drugačije funkcioniše od televizije. Možda jeste brži medij, ali je, nažalost, uticaj televizije daleko veći.

Smatrate li da se novinarstvo poglednjih godina srozalo, kako neki pričaju?

- Ne mislim tako. U svakoj profesiji ima ljudi koji se manje ili više trude oko svog posla. Za ove dve decenije u svetu medija, i domaćih i stranih, upoznala sam prave profesionalce, ali i ljude koji su definitivno zalutali u novinarstvo.

Imate đaka prvaka. Koliko ovih dana utvrđujete gradivo?

- Mislim da će mnogi daleko više ceniti trud i napor koji ulažu naši učitelji, nastavnici, profesori. Ja baš lepo obnavljam sabiranje i oduzimanje do 100 i učim kako najbolje da čuvamo prirodu. Mnogo je lekcija koje i ja i Vuk učimo ovih dana, od srpskog, matematike, do onih životnih i međuljudskih. On kaže da nije znao da umem da budem tako stroga, a ja se pitam na koga li je nasledio tvrdoglavost.

Kakvi su komentari vaših najmilijih povodom novog zadatka u “Beogradskoj hronici”?

- Ovo je baš nezgodan trenutak da se započne novi posao. Mnogo ljudi gleda više formu nego suštinu. Lepo sam se osećala kad mi je drugarica posle emisije rekla: “Verujem ti sve što mi kažeš, to se nije promenilo”. Najvažnije je da vam ljudi veruju. Porodica mi je velika podrška, a posebno me je raznežilo kada mi je sin rekao: “Mama, baš si bila lepa kada si se nasmejala u emisiji”.

(Espreso.co.rs)