KUKOČ ODGOVARAO NA PITANJA NAVIJAČA: Pipen mi je najviše pomogao, nisam gledao utakmice Čikaga pre mog drafta!

Legendarni hrvatski košarkaš Toni Kukoč odgovarao je na društvenoj mreži Tviter na pitanja NBA navijača o svojoj dugogodišnjoj i veoma uspešnoj karijeri u Čikago Bulsima.

Odrastajući u Evropi, da li ste imali priliku da gledate NBA utakmice? Dali ste imali omiljenog NBA košarkša tokom odrastanja?

- Kada sam sredinom osamdesetih počeo da igram košarku, nismo imali priliku da gledamo mnogo utakmica uživo, pa smo kupovali video-kasete sa Larijem Birdom, Medžikom Džonsonom i još nekim poznatim igračima, kao i sa Džordanom, koji je tek počeo da igra u NBA. Gledali bismo šta ti momci rade bezbroj puta, analizirali poteze i način na koji su igrali. Ako se dobro sećam, prve NBA utakmice koje sam gledao uživo bile su finalni mečevi Detroit-Portland i Detroit-Lejkersi, a naravno da sam, kada su me Bulsi draftovali, počeo da gledam i njihova finala. Gledao sam sva finala Bulsa. Prvo protiv Lejkersa, pa protiv Portlanda i kasnije protiv Finiks Sunsa. Budio sam se u dva, tri, ponekad i četiri sata ujutro samo da bih ih gledao, posebno znajući da su to momci sa kojima možda imam šansu da igram ako odlučim da odem u NBA, i mislio sam : ovi ljudi mogu da postanu moji saigrači, jednog dana ću možda biti u prilici da igram sa njima i možda čak i da osvojim šampionat.

Da li su Bulsi iz sezone 1995-96 bili najveća NBA ekipa svih vremena?

- Nije na meni da na to pitanje odgovorim. Postoje stručnjaci koji o tome mogu bolje da govore , a naravno da sam srećan što smo svrstani u tu kategoriju. Bilo je sjajnih postava Lejkersa, Bostona i Golden Stejt Voriorsa koje se takođe mogu smestiti u kategoriju najboljih, a ja sam jednostavno bio presrećan što sam deo tog tima Bulsa. Bila je to ekipa sa mnogo različitih karaktera koji su se okupili sa zajedničkim ciljem da odigraju zaista dobru košarkašku sezonu, za koju se ispostavilo da će postati najbolja košarkaška sezona ikada. Doneli smo puno radosti, sreće i uzbuđenja brojnim fanovima ne samo u SAD, već širom sveta, i do danas ljudi pričaju o tom timu Bulsa kao o jednom od najvećih timova ikada.

U Vašoj prvoj sezoni u Chicago Bullsima, dali ste dosta pogodaka za pobedu. Koliko je to povećalo poverenje u Vas i pomoglo da Vas tim prihvati?

Kada sam prvi put stigao u Bulse , počelo je zaista dramatično, zaista tužno, jer je Majkl, pošto je izgubio oca, odlučio da ode. Prvog dana sam se povezao sa većinom budućih saigrača koji su seli da porazgovaraju o budućnosti bez Majkla. Imao sam priliku da malo popričam sa momcima o novoj sezoni. Iskreno mogu da kažem da je Skoti Pipen bio saigrač koji mi je najviše pomogao, posebno u mojoj prvoj i drugoj godini u Bulsima, a takođe Pekson i Kartrajt su bili od velike pomoći te prve godine. I BiDžej, kao i Horas. Bilo je zabavno igrati sa tim momcima. Dao sam mnogo pogodaka posle odbijenih lopti. Ne znam zašto, ali trener Fil mi je dao par prilika već početkom sezone. Pretpostavljam da je imao predosećaj da bih mogao da pogodim te šuteve uzevši u obzir moju evropsku i međunarodnu karijeru, i moje dobre igre u važnim utakmicama i finalima. Imao je poverenja da bih mogao da pogodim neke od tih šuteva i, srećom po mene, to sam i učinio. To je bio ogroman podsticaj za moje samopouzdanje i želju da igram sve bolje i bolje svaki put kada bih izašao na teren. Osetio sam da me moji saigrači traže i očekuju od mene da igram sa više samopouzdanija u svakoj narednoj utakmici.

Koji je razlog zbog koga je Phil Jackson tako veliki trener...da li je u pitanju zen? Trogao ili nešto drugo?

Voleo sam da igram za Fila, on je ako ne i najbolji, jedan od najboljih trenera koje sam ikada imao. Mislim da je ono što ga čini tako dobrim trenerom pristup svakom igraču ne kao košarkašu, već kao ličnosti i pojedincu. Pokušao je da nam uđe u glavu, pokušao je da uvidi šta će nam pomoći da budemo bolji. U isto vreme pokušavao je da sagleda našu prelomnu tačku i da vidi da li ćemo pozitivno reagovati kada je najpotrebnije. Uvek se trudio da nas drži koncentrisanima za svaki trening i za svaku utakmicu. Imao sam malih problema da se povežem sa indijskom kulturom jer dolazim iz Evrope, ali sam se nekako povezao sa zenom. Ili barem sa samim sobom, i mislim da, iako me je Fil zvao Maverik, nisam imao težak karakter i da sam prilično pomirljiva osoba. Voleo sam da igram trougaoni napad. Fil mi je to objasnio veoma, veoma dobro. Očigledno je dugo radio na trouglu zajedno sa Teksom, i izašli su sa mnogo različitih stvari koje su mi nesumnjivo pomogle. I dalje mislim da je to najbolji sistem, najbolji napad u kojem sam ikad igrao. Generalno, zabavno je u društvu sa Filom, on je vrlo pametan, velikodušan trener, i kao što rekoh, voleo sam da igram za njega.

Koje najvažnije prilagođavanje ste morali da usvojite od rane faze karijere u Evropi do igranja u NBA?

Pa, najveće prilagođavanje za mene je je bilo povezano sa činjenicom da je igra u NBA, u odnosu na evropsku, bila brža i jača, igrači u NBA su zato fizički mnogo snažniji . Igrali smo baš veliki broj utakmica u kratkom vremenskom periodu. Poslednje dve, tri sezone u Evropi sam odigrao sto, sto petnaest utakmica, a ovde, u NBA, igrate prvo 82 utakmice , a zatim još 10, 15 utakmica u play off-u, zavisnosti koliko daleko stignete , i sve to tokom sedam ili osam meseci. Tako da igrate 3 do 4 utakmice nedeljno i za nekoga ko stigne u NBA , prva sezona može biti stvarno užasno iscrpljujuća. Povrh toga ovde sam morao da naučim da igram na više pozicija. U Evropi sam uglavnom igrao nisko krilo (trojku) ili krilnog centra (četvorku). Kada sam stigao u NBA, kada sam se našao u Bulsima, morao sam da naučim da igram okrenut leđima, da pored četvorke ponekad igram i na poziciji centra, i to je bilo najveće prilagođavanje za mene. Takođe sam morao da dobijem na težini, što mi nije bilo lako, ali sam nekako uspeo.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)