SVAKO SUVIŠNO JAHANJE PO NACIONALIZMU ČINI ME NERVOZNIM! Rade Šerbedžija o karantinu, koronavirusu i stanju ljudi!

Kako se nosite s ovom situacijom i plašite li se korone?

- Zabrinut sam kao i svi, ali nisam paničar. Svestan sam opasnosti koju ovaj novi virus, za koji još nema vakcine, nosi svetu. Očigledno se priroda na svoj način brani od onih koji je ugrožavaju. A ako je uspela da stvori čoveka, tako savršenog i superiornog u ovom svetu, sposobna ga je i uništiti oseti li da joj taj savršeni ljudski stroj postaje opasnost, uništavajući svoju okolinu, biljno i životinjsko carstvo, vazduh, vodu i samu zemaljsku kuglu. Ovo je samo malo upozorenje, ali može se lako zamisliti nešto puno strašnije i opasnije. Nešto što bi zaista moglo da uništi ovu našu civilizaciju.

Odgovara li vam izolacija ovakve vrste, stvarate li tako više?

- Naravno da mi ne odgovara, lišila nas je mnogih stvari neophodnih za normalan život. I što je najgore, ozbiljno ugrozila toliko ljudi koji su ionako već živeli na rubu egzistencije. Ali na neki način je i malo unazad vratila kazaljku ovog našeg podivljalog sveta. Tako da je 'Svet ponovo postao veliki...', kako je to onomad, pre desetak godina, rekao moj prijatelj Miljenko Jergović, nakon one velike erupcije vulkana nad Islandom, kada je avio promet zaustavljen. I naš se privatni život, sa svojim navikama i manirama, drastično promenio. Nestalo je žurbe i one mahnite jurnjave koja je uistinu ličila na akcione filmove. Odjednom imamo više vremena i kvalitetnije ga provodimo. I pokreti su nam se na čas usporili. Sve je nekako postalo ljudskije i prirodnije, zapravo po meri čovjeka, kako bi se reklo...

Ovaj vaš novi "projekt" odnosno javljanje iz izolacije na Facebooku, pokazuje koliko vas ljudi vole.

- I ja sam zatečen činjenicom da toliki ljudi prate tu moju stranicu. U ove tri nedelje više pesama ima preko milion pregleda, a "Ines" ima skoro dva miliona...Naravno to su glasovi iz cele regije, ali i iz svih krajeva sveta gde naši ljudi žive...Dirljivo je čitati njihove komentare podstaknute vrhunskom poezijom koju im govorim skoro svake večeri. Toliko nostalgije i neke mudrosti i tuge...Ali i sreće jer su željni utehe i umetnosti... Moglo bi se pričati o tome koliko me vole ili ne vole ljudi s kojima na ovim našim prostorima živim. Odavno sam se pomirio s činjenicom da se čovek, a naročito onaj koji se bavi umetnošću, ne može baš svima svideti. I da, ako si dosledan nekoj svojoj moralnoj vertikali, to ima svoju visoku cenu. Bilo je vreme kada sam, sredinom sedamdesetih, bio doista popularan, to znači i voljen. Sedam godina zaredom dobijao sam Studijev Zlatni venac popularnosti. Dobio bih ga verovatno i osmi put, jer taman su izašli "Prosjaci i sinovi", ali te je godine ukinut. Da, bilo je to vreme kada je Glas Koncila u svojoj godišnjoj anketi na prvom mestu imao papu, na drugom Majku Terezu, a na trećemu mestu mene. (smijeh) A deset godina posle, u tom sam istom listu bio jedan od najnepopularnijih, odmah iza Stipe Šuvara. A lepo im je rekao moj prijatelj Igor Mandić, braneći me tada od nekih agresivnih nacionalista: 'Nije se Rade promenio, nego se sve oko njega promenilo'. Ali da ne raspravljam puno o toj temi, svestan sam, naravno, da još ima mnogo više ljudi kojima se sviđa to što radim kao umetnik. Kada bi bilo drukčije, ne bih se mogao više baviti tim poslom.

Sada barem imate vremena da razmišljate o nekim prošlim danima, kao na primer kada ste bili zaljubljeni u fudbal...Jeste li zaista hteli da postanete fudbaler?

- Fudbaler sam voleo ceo život. Igrao sam ga i po šest puta nedeljno kada ne bih snimao filmove. Kao klinac sam u Vinkovcima i trenirao fudbal. I sanjao sam da jednog dana budem fudbaler. Obožavao sam Vukasa, Zebeca, Milutinovića, Bobeka, Šekularca... Posle sam navijao za onu sjajnu generaciju Partizana s Galićem, Šoškićem, Jusufijem, Vukotićem... Kada sam došao u Zagreb, družio sam se i igrao fudbal sa Zambatom, Kobešćakom, Bencom, Razićem... Posle s onom zlatnom generacijom Zagreba. S mojim Perom Močibobom postao sam najbolji prijatelj i to prijateljstvo snažno i posebno negujemo do današnjih dana. Posle sam igrao fudbal za veterane Slobode iz Podsuseda. Ne mogu zaboraviti ta naša druženja posle utakmica. S Jojom, Cvarom, Fazom, Pešutom i ostalom ekipom. Uvek je bio i roštilj zaliven gemištima i Jojina gitara. Igrao sam ozbiljno i mali fudbal, za Tiffany. Jednu od najboljih momčadi u Zagrebu koju je sponzorisao moj Mićo Carić. Nedavno me u Beogradu, na kiosku dok sam kupovao novine, zaustavio neki visoki čovek. Spustio je svoju ogromnu šaku na moje rame i rekao: "Ja se zovem Rade Zalad. Bio sam golman Partizana i reprezentacije Jugoslavije, a poznat sam i po tome što mi je u finalu turnira u malom fudbalu u dvorani Pionir, Rade Šerbedžija zabio gol u rašlje". Možete zamisliti kako sam glumio te večeri u beogradskom Dramskom u kojem smo gostovali s našim pozorišnim hitom "Ko se boji Virginije Woolf".

Mogli ste da odete i drugim putem, na primer u novinarstvo?

- Ah, to mi je bila jedna od davnih tinejdžerskih ideja. Ustvari, ozbiljno sam maštao o tome da studiram književnost i da se jednoga dana bavim literaturom. Nisam nameravao da postanem pisac, jer to se ne postaje voljom ili željom. Čovek se rađa s tim pesničkim talentom. Sećam se da sam, dok sam još bio na Akademiji, na nagovor moga prijatelja Tonka Maroevića, upisao komparativnu književnost i istoriju umetnosti. Tada mlađani Maroević, koji je bio asistent na Filozofskom i s kojim sam se družio, bejaše mišljenja da bih, ako želim da postanem veliki umetnik u pozorištu, bilo dobro i da budem vrhunski obrazovan. Žao mi je što nisam izdržao više od dve godine na studijama jer sam u to vreme već bio iznimno zaposlen snimanjem filmova, zbog čega sam teško ispunjavao i svoje obveze na Akademiji...

A kako Šerbedžija ima mišljenje o današnjim medijima?

- To je uvek isto u svim vremenima. Imate dobrih i loših, hrabrih i poslušnih, istinskih i korumpiranih. Kao što smo nekada imali Veselka Tenžeru i Igora Mandića, danas imamo Dežulovića, Ivančića, Mijića... Imamo i silu negativaca, čija imena namerno preskačem. Te novine i mediji su, kao i sve drugo, najsličniji zapravo politici i političarima. A i tamo ima malo dobrih i puno loših. Kao uostalom i u umetnosti. Talentovani pojedinci su retki i uglavnom usamljeni. S time što bi trebalo naglasiti da je službena televizija u svim novim državama postala zapravo propaganda politike i stranke koja vlada. Ipak, na sreću, ima i nezavisnih televizija koje komentarišu i izveštavaju puno objektivnije i profesionalnije.

Kraj šezdesetih i početak sedamdesetih obeležio je studentski pokret. U vašoj knjizi "Do poslednjeg daha" na jako zanimljiv način opisujete to doba. Posebno mi je snažno zazvučala interpretacija vašeg obraćanja pred partijskim funkcionerima koje ste kritikovali. Jeste li se tada plašili za sebe, za karijeru...?

- Naravno da sam u to doba, kao i svi normalni mladi ljudi, podržavao studentski pokret i demonstracije 1968. godine. Doduše, nisam bio baš aktivni učesnik jer sam često putovao izvan Zagreba. Tada sam snimao film u Ljubljani. Ali sam ipak te događaje pratio preko našeg stola u kafani Korzo, gde smo se mi, hrvatski filmaši, novinari, pisci i slikari, svakodnevno okupljali oko legendarnog Vladeka Vukovića. Bili su to pokušaji da se demokratizuje naše socijalističko društvo i na neki način liberalizuje taj jednopartijski sistem. Ali ceo pokret se i u Evropi, a i u Jugoslaviji na neki način urušio i otupio svoje oštrice. Napravljeni su kompromisi, jer tadašnje studentsko rukovodstvo, čini se, ipak nije imalo prave smelosti, a niti do kraja promišljenih predloga i zahteva. Osim po svome buntovništvu, nisu izrazitije ostali zapamćeni. Mnogo je ozbiljnija bila situacija 1971. kada su jaki liberalni pokreti u Zagrebu i Beogradu zamalo uspeli da prodrmaju zastareli komunistički režim koji se čvrsto držao svojih pozicija. I na kraju se prilično okrutno obračunao s mnogim pojedincima u politici, ali i u umetničkim i intelektualnim krugovima. I ja sam imao jednu epizodu u kojoj sam se, na jednom velikom skupu u Hrvatskom narodnom pozorištu u Zagrebu, sukobio s tada istaknutim partijskim rukovodiocem. Braneći Tripala, Savku, ali i moga druga Fabijana Šovagovića. I zbog tog sam govora gotovo nagrabusio. Ali ne želim da govorim o toj epizodi, jer iz današnje perspektive izgleda kao da se hvalim. Za mene je to tada bila najnormalnija intelektualna i građanska hrabrost. Jesam li se plašio za svoju karijeru? O tome uopšte nisam razmišljao...

Kada spominjete hrabrost, jesu li je intelektualci vašeg doba imali više?

- Svako novo doba se, generaciji ispred, čini slabašnim i gorim od "našega" doba. Stoga ne mogu s potpunom sigurnošću sasvim objektivno da govorim da je naše doba bilo hrabrije i zrelije. Pa ipak, mojoj mladosti pripadali su stari Krleža, Andrić i Meša Selimović, svi oni predivni pesnici od Miljkovića do Vesne Parun i Danijela Dragojevića, pa potom i Danilo Kiš i filmovi Živojina Pavlovića, Makavejeva, Babaje, Golika, Mimice, Tadića, Grlića, Zafranovića, slikari poput Murtića, Ivančića, Veličkovića, Miće Popovića i Vojina Stanića, božanstveni glasovi Arsena i Gabi, Vice Vukova, Miše Kovača... I još puno, puno toga. Ako to uzmem u obzir, onda moram, izvinjavajući se za svoju isključivost, reći kako smatram da je naše doba bilo zrelije i odgovornije. Pa možda i sretnije, bez obzira na sve.

Koliko su današnji studenti proaktivni i imaju li kapacitete zauzeti se za bilo kakav koncept, po uzoru na buntove o kojima pričamo iz šezdesetih i sedamdesetih godina?

Današnje studente mogu procenjivati samo kroz moje studente glume na rečkom Univerzitetu. A oni su divni mladi ljudi. Otvoreni, pametni, smeli... Ali sa žalošću moram da primetim da ovo vreme u kojem žive i stvaraju, nije naklonjeno umetnosti. Stoga se i plašim za njihovu budućnost. Govorim o studentima glume, ali mislim da je situacija sa svim ostalim studentima ista. A možda je vreme da postanu revolucionarniji. Jer njihovoj se pravilnoj pobuni ne bi mogli prišivati nikakvi politički i nacionalni predznaci. Bio bi to pokret za bolje, savremenije i pravednije društvo. Okrenuto budućnosti, a ne prošlosti. Evo, zamislite sada ovu aktualnu situaciju oko EPK u Rijeci. Odjednom, nakon već dobrano potrošenog novca za pripremu godine Evropske prestonice kulture, više od 80 posto ljudi koji su bili zaposleni na tom projektu dobilo je otkaz. Ne znam je li tu odluku donelo rukovodstva EPK ili Ministarstvo kulture, ali mislim da je potpuno pogrešna. Pa naš se život i u izolaciji nastavlja. Pa, nisu li ljudi poput Damira Urbana i drugih, u samoj Rijeci, već smislili ili smišljaju akcije kako da u ovim teškim vremenima pomognu ljudima zatvorenima u kuće. Pa nismo li svedoci da se u celom svetu odvijaju bezbrojne aktivnosti upravo iz područja kulture, a praćene su putem digitalnih programa. Mislim da smo, baš u ovim teškim vremenima, morali pronaći način da ujedinimo celu Evropu oko našeg programa. I siguran sam da bi se odazvali brojni istaknuti umetnici. A osim toga, po svim procenama, život će se uskoro normalizovati i preostaje nam čitavih osam meseci za naše predsedanje evropskom kulturom u Rijeci. A da ne govorim da se ovi meseci koje smo proveli u izolaciji mogu prebaciti u sledeću kalendarsku godinu, kako bismo proveli sve planirane aktivnosti. Možda je ovo čas da se studenti uključe u jednu snažnu akciju i pokušaju da ožive neke kulturne programe i sadržaje, ne samo u Rijeci nego u celoj Hrvatskoj. Ili je možda prekasno za takve stvari. Možda su oni shvatili da u ovoj zemlji stoje pred neprobojnim zidom, da se ništa ne može učiniti i da ovde nema perspektive. Naročito za mlade ljude, zato ih toliko i odlazi.

Kako gledate na današnji sistem vrednosti i ima li u našem društvu mesta za neke nove prosvetitelje?

I na to mi je pitanje teško odgovoriti. S jedne strane, postoji opravdanje za ovu generaciju koju je taj užasni i prljavi rat zaustavio u njihovim životima, ali s druge strane vreme poraća predugo traje. A ne događaju se prave stvari. Možda nije problem samo u našoj društvenoj zajednici, možda je to pitanje opšte situacije u današnjem svetu. Nekakvo bezdušje, apatija i depresija, Pa ipak, želim verovati u mlade ljude. Želim se nadati i mislim da će već sedeća godina biti bolja. A što se prosvetitelja tiče, ja sam navijao za gospodina Borisa Jokića i njegovu kurikularnu reformu. On i njemu slični mladi ljudi moj su odabir za budućnost Hrvatske.

Nekoliko puta nastupili ste pred Titom... Šta pamtite od tih susreta i kako gledate na njegovu istorijsku dimenziju?

- Nastupao sam tri puta pred Titom. Jednom u predstavi "Kiklop" Ranka Marinkovića u režiji Koste Spajića i još dvaput govoreći Krležine eseje. Osim njegovog čvrstog stiska ruke i dubokog pogleda u oči, ničega drugog se ne sećam. Nisam pripadao glumačkoj eliti koja mu je odlazila na Brijune za vreme Pulskog festivala. Valjda zbog onoga mog davnog govora 1971. u HNK. Što se tiče moga mišljenja o Titu, mogu otprilike citirati Krležine rečenice o njemu u povodu njegove smrti: 'Kada neko sa svojih šezdeset godina može da kaže: Borio sam se po crti svog moralnog uverenja četrdeset punih godina, video sam mnoge zemlje i gradove, vojske i ratove i civilizacije, društvene sisteme i revolucije, proživeo sam život zarađujući hleb svojim vlastitim rukama, bio sam robijaš i ratnik, političar i organizator velikog masovnog pokreta za oslobođenje proletarijata, digao sam ustanak protiv slepe stihije, očistio sam zemlju od tuđinaca u teškom i krvavom ratu, vratio sam svojoj domovini oteto more, njena ostrva i njene gradove, oslobodio sam svoj narod od klasnog izrabljivanja, položio sam temelje socijalizmu i danas dižem zemlju iz njene zaostalosti u red civilizovanih naroda, onda bi takav čovek mogao s punim pravom da kaže: Izvršio sam svoju ljudsku i građansku dužnost...'

Jeste li se umorili od objašnjavanja na kojoj ste strani? Pritom ne mislim na ideju nacionalnosti ili vere, koje smatram nevažnim. Već na strani čovečnosti!

- Ja sam na strani pravde, blagosti i razumevanja. Bio sam i uvek ću biti protiv rata. I protiv agresije. O tome sam svemu govorio i u svojim intervjuima i u svojim knjigama. Nažalost, jako često sam, u našim medijima, bio prozivan za stvari koje nisam rekao ni činio. Umoran sam od objašnjavanja. Ne želim više o tome da govorim i nemam se za šta braniti. Želim se baviti svojim poslom kojim se bavim celi život. Umetnost je značajna i snažna i može puno toga dobroga i plemenitoga učiniti. Sa svojim prijateljima napravio sam jedno važno pozorište koje okuplja ljude iz regije i celoga sveta. Ljude koji svojim delovanjem stvaraju tako važnu energiju i kroz svoja umetnička dela predstavljaju našu državu u najboljem svetlu. Kroz naš letnji pozorišni festival prošli su svetski poznati umetnici i pozorište Ulysses s Brijuna prepoznato je u svetu. U ovih dvadeset godina odglumio sam neke uloge i režirao dve predstave. Kralja Leara glumim već 20 godina i uvek pronalazim nešto novo. I što sam stariji, naravno da sam umorniji, jer je teško svladati svu onu mizanscenu te čudesne predstave koja se odvija na nekoliko različitih prostora naše tvrđave Minor. Ali u tom umoru bivam sve bliže starom i slomljenom Kralju Learu. Na sreću, prošle godine napravili smo čudesno dobru predstavu "Tko se boji Virginije Woolf". S tom predstavom gostujemo u Zagrebu, Beogradu i drugim gradovima u regiji. Uživam da glumim u toj predstavi sa svojom divnom Katarinom Bistrović i svojim studentima Nikom Ivančić, Rominom Tonković, Martinom Grđenom te izvrsnim mladim glumcem Milanom Marićem iz Beograda. Duško Ljuština, naš glavni producent i direktor pozorišta, pravi strategiju naših aktivnosti tokom leta. Ne budu li se još mogle održavati predstave, razvićemo veliku aktivnost na našem ostrvu i pokušati snimati neke manje predstave i koncerte te ih internetom slati gledaocima.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Vecernji.hr)